Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Литургија се служи само једном на истом олтару
Како Господ чува нас, свештенике, од наших властитих грешака, расејаности, непажње, па понекад и од глупости!
Црква има строги пропис: у храму се на једном олтару може служити само једна литургија током дана. Ми у Сретењском манастиру веома волимо ноћне службе, кад се монасима пружа прилика да се помоле у осами, не расипајући пажњу ни на шта друго. Мирјана нема на таквим службама, изузев оних које ми сами каткад позивамо.
Једном сам током Великог поста нашао мало времена да служим ноћну литургију Пређеосвећених дарова. И мада се за такву службу треба спремати тако што се цео дан строго пости, тј. готово цео дан се ништа не једе и не пије, неколико наших старих парохијана замолило је да се причести баш на тој ноћној служби.
Цео дан провео сам у пословима у рјазањском скиту, те сам се касно увече вратио у манастир и кренуо право у цркву. Пошто је на главном олтару литургија, као и обично, већ служена тога јутра, преостало ми је да служим на малом помоћном олтару Светог Јована Крститеља, где се богослужења врше врло ретко.
Све је било спремно за службу. Четворица бруцоша-богослова певала су на клиросу. Једно шесторо мојих пријатеља, који су се те ноћи окупили да се причесте, молило се у маленој капели.
Међутим, од самог почетка службе почело је да се дешава нешто необично. Обузео ме је неподношљив немир. Нисам био кадар да се саберем: бркао сам возгласе свештеника, тешко сам из Служебника читао одавно ми знане молитве, нимало не разумевајући њихов смисао. С хором се догађало готово исто: као да се труде да не заостану за мном, студенти су певали тако лоше да горе бити не може, сваки час се збуњивали, почињали из почетка, и то упорно погрешно. Најзад, кад је на олтару, на царским дверима, требало размаћи завесу, она се – а само сам је дотакао – с треском стровалила на под заједно с тешким држачем.
У животу ми се нешто тако никад није догодило! Морао сам да прекинем службу. Потпуно збуњен изиђох из олтара. Присутни су били забринути ништа мање од мене. Губећи се у нагађањима упитах појце-бруцоше – онако, за сваки случај – да није којим случајем овде, на олтару Светог Јована, данас већ служена служба.
– Како да није! – одговорише бруцоши. – Овде смо већ певали литургију – у четири по подне. А служио је отац благајник.
Ухватио сам се за главу – још мало па бих на истом олтару одржао другу литургију!
– Зашто ми то нисте рекли?! – насрнух на студенте.
– Па нисмо знали да не сме други пут – збуњено се згледаше бруцоши. – Ми то још нисмо учили…
Лепо, богами – не само што сам сам крив него сам још изгрдио ове мале. Добар старешина, нема шта! Јер, требало је да управо ја зараније обавестим нашег намесника (он одговара за распоред богослужења) да ћу служити ноћу, а не да се лакомислено уздам у то да овде, у капели Јована Претече, вечерњу литургију Пређеосвећених дарова пре мене нико није служио.
На срећу, још нису била извршена главна тајнодејства. Наместио сам покретну трпезу у суседном олтару и тамо довршио службу.
Кад смо се скупили за вечерњи оброк, изнова смо доживљавали оно што се догодило и одушевљавали се тиме колико Господ чува Свој храм од нашег немара и тешког греха, па био он и невољан. Како после свега не благодарити Господу на стрпљењу и бризи?
После овог догађаја чврсто смо решили да ће, од сада, све службе у манастиру најстроже контролисати отац намесник. Јер – неће сваки пут падати гарнишне. Или ће већ тако лупити по глави да ћемо, хтели – не хтели, морати да се замислимо…
Нема се ту шта рећи: своје обавезе и свакодневне бриге не смемо да пребацујемо на Господа. Што се каже: ко ради и Бог му помаже. Премда, морам да признам, човек увек потајно рачуна да га Он неће напустити, да ће га сачувати, осигурати…
.png)
