Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије освештао је, на празник Свете мученице Недеље, у суботу 20. јула 2024. године, обновљену цркву Светог Јована Крститеља, у селу Тупан у Бањанима, коју је братство Комненовић посветило свом небеском заштитнику.
Епископу је у чину освећења обновљеног храма саслуживало свештенство и монаштво Епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке и приморске.
По обављеном освећењу Владика је служио Свету Архијерејску Литургију, током које је Свету тајну крштења и миропомазања примио новопросвећени слуга Божији Вукан Комненовић.
Сабранима се пастирском бесједом обратио протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски, који води поријекло од братства Комненовића, наводећи да је света Литургија слика онога што очекујемо и сјенка небеске стварности, икона онога што долази.
„Ми смо данас на светој служби, испред овог обновљеног храма Светог пророка Претече и Крститеља и као што је он у давнини говорио: Покајте се јер се приближило Царство небеско, тако и ми данас, имајући ехо тих ријечи у свом срцу и чувајући тај залог истине о приближавању Царства небеског у Цркви Христовој, стојимо овдје као они који вјерују да се Царство небеско приближило. Цркве, храмови свједоче о томе да нам је Бог дошао, да је дошао међу нас да нас воли, да жели да будемо Његови, да жели да обнављамо своје срце и своју душу а то се најбоље ради када се обнавља храм“.
„Свака обнова храма не треба да буде раздор, него треба да буде слога, не треба да буде препирка, него треба да буде љубав. Дај Боже да то буде и овдје и на сваком мјесту гдје се слави име Божје. Овдје су живјели и моји преци, прије вијек и по смо отишли из овог села у Требиње, али, ево, хвала Богу, нисмо заборавили, сјећамо се својих корјена а оно што је најважније нису наши генетски корјени, него корјени наше вјере. Видим овдје ове крстове под којима су наши преци сахрањивани, знакови наде, љубави, близине Божје. Сваки пут када се осврнемо на гробљу то је порука коју наше очи треба да упију, наше срце треба да прими и која треба да се пројави у нашем животу кроз љубав, праштање, милосрђе, кроз све оно што је одсјај живота Царства које се приближило и које је права истина нашег живота и овог свијета“, рекао је свештеник Тупањанин.
Литургијском проповједи вјерни народ поучио је Преосвећени Епископ Методије, пожеливши срећно обновљење и освећење древног храма у овом благословеном мјесту.
„Господ у Јеванђељу, кад је сликовито описивао шта значи Црква и заједница Божја, има један догађај с Њим и Његовим ученицима кад је натјерао своје ученике да иду на другу страну Генисаретског језера да сами плове у лађи; Он је рекао: Доћи ћу ја за вама. Онда, у четвртој стражи ноћу, отприлике после три по поноћи, кад су се подигли таласи а ученици били сами, онда је Христос, ходајући по води, пришао им, а они када Га видјеше преподоше се као да су видјели утвару. Он каже: Не бојте се, то је прво што је рекао заједници својој и што је стално понављао: Не бојте се, ја сам. Каже апостол Петар: Господе, учини да и ја ходим по води, а Он каже: Дођи! Кад је кренуо Петар, док је гледао у Христа, није тонуо, чим је погледао у таласе и вјетар, који су се дизали око њега и у своје окружење и околности, скинувши поглед са Христа, почео је да се дави у мору овога живота“.
„То је слика Цркве гдје Му је Петар, тонући и давећи се, завапио: Господе, помагај. Он је пришао, извукао га, увео га у лађу и кад је ушао Он у лађу престао је вјетар и олуја и таласи, све се умирило. Лађа је симбол Цркве, Црква је средство да дођемо до свог жељеног циља. И овај храм који је овдје подигнут прије много година, ево данас је обновљен и обнављан кроз вријеме и васпостављана служба у њему, само су средства и начин како да се дође до Царства небеског. Оно што у овом храму влада то је Христос и Његова љубав и благодат Божја и наша заједница који смо се овдје окупили око Њега и у име Њега, у славу имена Његовог, у спомен Светога коме је овај храм посвећен. То је слика Цркве и нашег пута ка Царству небеском и смисла нашег живота и наде нашег спасења. Без Цркве као средства спасења, а Христоса Који је центар овог светог храма и без нас овдје који смо се окупили око Њега нема заједнице, нема Цркве и нема спасења“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Спасавамо се само у заједници, а да бисмо живјели у заједници морамо, по ријечима Владике Методија, да праштамо, то је прво и једино што нам је оставио Христос у молитви „Оче наш“ да опростимо свима и да се тако надамо отпуштењу грехова и да нам Бог опрости сагрешења наша.
„Не постоји заједница савршена у којој нема трвења, препирки, замјерки, конфликата, свађа. То не постоји, јер ово је земља, ово није рај, али има један спасоносни лијек за то који нам је Христос оставио, а то је опраштање другоме. Не можемо другоме опростити ако се нисмо смирили. Шта значи бити смирен? То је прво у блаженствима које Христос својим ученицима и народу рекао на Гори, кад им је бесједио: Блажени су сиромашни духом, то јесте смирени који о себи високо не мисле, који нису надути, надмени, који не гледају све са висине, не мисле да су они нешто посебно, најзначајније, најврједније, најпаметнији, најспособнији, најбољи него скромно мисле о себи, у том смислу су сиромашни духом“.
„Да то мишљење о себи које ум наш ствара, то лажно ја, тај его да то одстранимо и кад се њега одрекнемо некад изгледа као да смо се самог живота одрекли, толико је то болно за човјека. То је оно што влада нама док се не сретнемо са Христом, а кад се сретнемо са Христом онда заборавимо на себе и своје мишљење о себи. Тада у правој свјетлости себе сагледамо. Чим човјек високо мисли о себи то је јасан знак да је далеко од Бога, а кад скромно мисли о себи, кад је смирен то је јасан знак да дубоко и блиско осјећа Христа у души својој, осјећа близину Божју, а кад је Петар, кад га је звао Христос у апостолство, видио силу Христову и чуда која је Он створио и творио, он је рекао: Господе, иди од мене, јер сам грешан човјек и пао Му је пред кољена, осјетио је своју недостојност, осјећајући Његову близину и Божју свемоћ“, казао је Владика.
Кад се човјек смири, додао је Епископ Методије, он је онда блажен.
„Тако је и Христос рекао: Блажени су нишчи духом, сиромашни духом, односно смирени, скромни, непретенциозни људи, ненаметљиви јер је таквих, каже, Царство небеско. Као што је гордост скинула архангеле са неба и у поднебесје их сурвала тако ће скромност и смирење да вазнесе на небо поново и васпостави живот у рајским насељима. Управо је обновљење овог храма у ствари смисао тога, не да ми украсимо ове дивне камене зидове које су наши преци подизали, а ми их данас обнављамо, него да обновимо ону љубав у овом храму и нашу заједницу и све оне дивне јеванђелске врлине које Христос од нас тражи, макар у оној мјери у којој је нама то могуће и уколико имамо снаге, макар да се трудимо на том путу, а онда ће благодат Божја да усаврши све што што је несавршено и употпуни све што је непотпуно“.
„Да се окупљамо овдје и око других светих Божјих храмова у љубави и праштању, јачајући своју заједницу и наше међусобне односе, идући тим дивним, спасоносним путем спасења којим су ишли они који су подизали овај храм, наши свети преци и сви свети из нашег рода, ти духови племенити, ти витезови духа не само мача, јер је теже некад бити добар и опростити и скромно о себи мислити, него опасати се неким оружјем па кренути у заузимање цијелог свијета. Ако не заузмемо просторе свог срца и њиме на овладамо и будемо главни надзиратељи тог простора, а у њему призивајући име Божје док се Он у то срце не усели, јер је срце престо Господњи и то је оно што Господ од нас хоће. Срце твоје хоћу, говорио је псалмопојцу Давиду, то је оно што Он хоће од човјека, а срце је центар људског бића. То није пумпа која пумпа крв и које је најбитнији орган у нашем тијелу, духовно срце је мјесто у нашем бићу гдје само може ући Бог и у њему се настанити“, поучавао је Епископ Методије, поручивши:
„Господ да нам очисти срца наша благодаћу и милошћу својом, да се ми потрудимо да опростимо ближњима својим, да их загрлимо и кажемо да их волимо и да све што можемо учинимо за њих и да тако овај свијет направимо и учинимо макар мало подношљивијим мјестом за живот“.
По одслуженој Литургији, заједничарење је настављено уз трпезу братске љубави.
О братству Комненовић, који су прије више од пет вјекова саградили древни храм Светог Јована Крститеља, говорио је професор Веселин Матовић. Нагласио је да су цркву подигли након пада Херцеговине, када Турци и ислам преплављују Балкан, чиме су на бањском камену утврдили темељ свог идентитета, небоказе и земљоказе себи и потомцима.
Комненовићи су, по ријечима Матовића, некада у Бањанима били бројно братство, а временом су се расули широм свијета, носе друга презимена, као што су Николајевићи, Тупањци, Рогани, Бојовићи, Вукотићи, Јоловићи и Комненовићи из Боке, од који су били чувени политичари, привредници, културни радници, свештеници, игумани. О томе колико су били моћни и богати свједочи и храм у селу Тупан који су у то вријеме могли подићи само властела.
Жељко Комненовић, предсједник Општине Тиват, сабрање је поздравио у име братства и Црквеног одбора, изразивши понос и радост због обнове храма и обнављања заједништва у мјесту поријекла Комненовића.
Одржан је културно-умјетнички програму у којем су наступили: народни гуслар Ђорђије Копривица, интерпретаторка етно пјесама Јелена Копривица, млади гуслар Огњен Копривица, изворна мушка пјевачка група „Бањани“, гуслар Горан Комненовић.