Поставши свесна зла, душа га мрзи као какву најсмраднију звер. Напротив, зло воли онај који га не схвата. Свог љубитеља оно заробљава, држећи га као сужња. Тај несрећник и јадник нити увиђа нити схвата шта му је на корист, већ напротив, мисли да је зло нешто што га краси, те се радује.
Чисту душу као добру Бог обасјава и просвећује, те ум тада размишља о добру и рађа богољубиве речи. А од душе која се упрљала злом, Бог се окреће или, боље речено, сама душа се одваја од Бога, а зли демони се увлаче у помисао и наводе је на неподобна дела – на прељубу, убиства, отимање, светотатство и томе слично, тј. на демонска дела.
Они који познају Бога испуњени су добрим и благим мислима, те желе оно што је небеско, а пренебрегавају овоземаљско. Такви људи нити се многима допадају, нити им се многи допадају. Услед тога неразумно мноштво не само да их мрзи, већ им се и подсмева. Они, пак, радо трпе немаштину, знајући да оно што многима изгледа зло за њих представља добро. Јер, онај ко има на уму оно што је небеско, верује Богу и зна да све што постоји представља творевину Његове воље, док онај ко то не разуме – уопште и не верује да свет предстваља дело Божије и да је настао ради човековог спасења.
Људи испуњени злом и опијени незнањем не познају Бога, нити су трезвени душом. А Бог се умом [познаје]. Он, дакако, није видљив, али је очигледан у видљивој [стварности], као душа у телу. Као што је немогуће да тело постоји без душе, тако је немогуће да све што се види и што јесте постоји без Бога.
Зашто је створен човек? Зато да, схвативши све што је Бог створио, сагледава и прославља Саздатеља који је све створио човека ради. А ум који привлачи љубав Божију јесте невидљиво добро које Бог због благог живота дарује достојнима.
Слободан је онај ко не робује уживањима, и ко разборитошћу и целомудреношћу господари над својим телом, са великом благодарношћу се задовољавајући оним што му Бог даје, па макар то било и сасвим оскудно. Ако дође до сагласности између богољубивог ума и душе, читаво тело ће мировати, чак и мимо своје воље. Уколико душа усхте, сваки телесни покрет се гаси.
Људи који нису задовољни оним што имају за опстанак, него стреме ка већем, предају се у ропство страстима које узнемирују душу и уносе у њу помисли и маштарије, по којима оно што се има јесте лоше. И као што предугачке хаљине ометају такмичаре при трчању, тако и жеља за прекомереним иметком спречава душе да се подвизавају, па и да се спасу.
Налазећи се негде принудно, против своје воље, човек се осећа као кажњеник у затвору. Стога буди задовољан оним што јесте да не би, будући неблагодаран, неосетно сам себе кажњавао. Ту постоји један једини пут – пренебрегавање овоземаљскога.
Као што нам је Бог дао чуло вида да распознајемо видљиве ствари, тј. шта је бело и које је црна боја, тако нам је даровао и словесност да можемо да разликујемо шта је корисно за душу. Одвојивши се, пак, од мисли, жеља рађа уживање, не допуштајући души да се спасе, нити да се сједини са Богом.
Нису греси оно што бива по природи, већ лукава [дела] која чинимо по произвољењу. Није грех јести него јести без благодарности [Богу] и јести непристојно и неуздржано. Јер, јело служи томе да се тело одржи у животу, а не да изазива било какве рђаве мисли. Исто тако, није грех безазлено гледати, него је грех гледати завидљиво, гордо и незаситно. Грех је, даље, не слушати мирно, већ гневно; не обуздавати језик и не подстицати га на благодарење [Богу] и на молитву, него на оговарање; и када руке не служе за вршење милостиње, већ за убиства и за пљачку. Тако, сваки наш уд греши када по свом произвољењу – а против воље Божије – чини зло уместо добра.
Свети Антоније Велики, Добротољубље
