Његово Високопреосвештенство Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску литургију на празник светих бесребреника Козме и Дамјана у Кострешу надомак Дервенте.
Обновљена светиња која је страдала у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату дочекала је своје васкрсење и комплетну обнову милошћу Божијом и трудом и залагањем протојереја-ставрофора Драгана Зарића са својим парохијанима из Костреша и околних села.
Мноштво народа скупило се и дочекало свог Архијереја у радости, да молитвено присуствују освећњу живописа храма Свете Великомученице Марине коме је овај данашњи празник преслава.
Његовом Високопреосвештенству су у Христовој оданости и братској љубави саслуживали протојереј-ставрофор Радојиц Ћетковић, архијерејски намјесник дервентски; протојереј Илија Јовић, парох у Саборном храму у Дервенти као и протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, владичански ђакони.
После заамвоне молитве митрополит Фотије је осветио живопис у храму, затим славске дарове, а онда је са кумом овогодишњим господином Љубишом Пивашем из Костреша, сломио славски колач. Кумство за следећу годину преузео је млади дјечак Александар Кресојевић, такође из Костреша.
Митрополит Фотије се обратио вјерницима пригодном бесједом коју вам преносимо у цјелости: На данашњи дан када празнујемо Свете Враче Козму и Дамјана, исцелитеље, чудотворце, познате широм православља, а мислим да су познати, такође, у неправославном свијету, од својих великих дела, знамења и чудеса које су чинили, али, пошто је време тешко и подвижничко, с овом температуром и морамо бити мало краћи и у неколико речи, ако Бог да, више рећи.
Чули смо данас да, како Господ говори, да уствари Бог човек не може да служи Богу и мамону. Значи, ми се то стално питамо. У животу, смо обхрвани земаљским бригама. Чиме ћемо да се хранимо уз своју децу кад их хранимо. Значи, једноставно, човек живи на тај начин да га земаљске муке море и непрестано и непрестано земљи окрећу.
А Господ каже, ево погледајте цвеће у пољу и све друго пољско цвеће. Ни Соломон у свој својој слави није се обукао као то цвеће на пољу. Значи, Бог облачи њих, брине се о њима, брине се о биљкама, о животињама које не раде. Бог их храни итд. Али код људи се, дакле, тако једна брига јавља, уствари, због или маловерја или због невере. Значи, човека који не верује у Бога, он се затвара у оквиру овог света, уствари, све је у оквиру овог света за њега, не види више од тога, не види даље од тога. То духовно стање се, дакле, надилази ако препознамо Господа Христа, као што је препознао Свети Јован Крстељ мноштво људи, мноштво народа, када је Господ дошао на Јордан да се крсти, он га је препознао благодаћу Духа Светог - имао је духовне очи отворене и могао је да препозна. И наравно, онда је све своје ученике, друге апостоли упућивао Господу Христу, јер је његова мисија Светог Јована Крстеља била тада завршена. Тако, дакле, и ми у своме животу непрестано смо у неком том распећу да ли да служимо Богу да Богу следујемо, за Бога живимо, за Бога се боримо, Божијим заповестима трудимо се да у њима живимо, значи, то је закон Божији, то је тај пут, уски пут живота на који смо позвани светим крштењем, светом тајом наше цркве, православним учењем. Тим путем су ишли наши светитељи од Светога Сава, па сви други.
Са друге стране имамо тај други широки пут који је, уствари, окретање Мамону, служење Мамону. Мамон је, уствари једна мера, један тег на тасу од злата. И онда је, уствари, узет тај пример да не можемо служити Богу и Мамону, тј. не можемо служити Богу и злату, тј. не можемо служити Богу и земаљском добру. Ако се човјек определи својим срцем за земаљско добро, он ће ту и остати и то ће бити сва његова филозофија живота - да буде што богатији, да има све у оквиру овога живота. Неће ни мислити на Царство небеско и живот вечни. Дакле то су те две битне ствари које се стављају пред свакога човека, пред сваки народ и у крајњем случају, пред читав свијет.
Данас ми завидимо, можда, многима који су богати, председници држава, председници. Не знам каквих компанија, богате људе. Дакле, они имају толико богатства да имају једну бројку на интернету или једно милион цифара. Само додају неке нуле, тај новац и не постоји у крајњем случају. И неће ни постојати, јер се припрема, добро знате, укидање новца као платног средства. Кад новац који имају у новчанику, постане бедни папир, а онда ће дакле све бити у банкама и сви ће имати само бројке на неком интернету и неко ће други управљати тим новцима, а не ми сами. Али добро, дакле у сваком случају ти људи који су богати у оквиру овога свијета могу бити потпуно сиромашни у односу на Бога, да Бога уопште не познају, да Бога у свом срцу немају, да су уствари јадници и трагичари, може слободно рећи. Има људи пребогатих, али немају Духа Божјег у себи и онда су незадовољни, не може. Једино Бог може да испуни човека, да га утеши. Као што је Адам био у рају, када је разговарао са Богом, он је осетио блаженство, био је препун благодати. Чим се та веза са Богом прекинула, молитвена, мислена, подвижичка, Адам је пао и постао смртоносан.
То је оно што нам данашње Јеванђеље поручује. Да после Свете тајне крштењем ми треба да живимо у благодети Божијих давања, испуњавамо себе благодаћу Светим тајнама Христовим посебно Светим причешћем и да у Христу живимо. Онда ће Господ да исцељује једну по једну слабост и страст у нама. Страст осуђивања, страст зависти, страст похлепе, све друге наведе страсти. Дакле, онда мало помало уствари, тама која је преко страсти и греха се уселила у нас, биће побеђена светлошћу Христова, благодаћу Христова и онда ћемо видети свет другачије, гледаћемо очима Христовим овај свет и видети скривене тајне, можда што се тиче и цркве и на богослужењу, а и у срцима људи. Потребно је да поткрепим то примером. Људи свети на Светој гори као што је био старац Јефрем Катунакијски, кад му је рекао долази овде, дакле зна он са којим мислима долази, шта има у срцу, какав духовни проблем има. Преко тога такозваног дара прозорљивости. Старац Јефрем Катунакијски никада није хтео, није служио литургију док не види тамо на Жртвенику нетварну светост која се ту види. Нетварну светост, плавичастост. Боје су другачије, дакле није ова бела физичка светлост и тако даље. Кад је служио литургију, у централном делу литургије када призивамо Духа светога да посвети Свете дарове, он је виђао како огањ силази на престо и претвара хлеб и вино у Тело и Крв Хистову. То су ти божански дарови које човјек може достићи и достиже у цркви ако живи благодатим животом. То је оно када уствари је њихово око постало светло, да њихово око постало Христово, благодатно, светодуховско, и зато они виде дубље, виде даље, виде кроз читаву историју.
Старац Порфирије када је добио, са 17 година, од двојице стараца који су били рођена браћа, нису били ту у манастиру. Када смо долазили, Он их види, Он је видео њих иза брда. Значи, видео иза брда, после, када је сачекао њих, он је рекао видиш да сам вас дочекао? Па како сте Ви знали да ми долазимо? Па каже, видео сам вас тамо иза брда. Брдо је видео као стакло, провидно стакло, значи , значи за нас је то другачији камен и зеленило, он је видио то, то. Значи, то су све могућности ово што сте данас у Јеванђељу каже да “Ако око наше буде светло, сво тело ће наше бити светло”. Светло значи ако смо испуњени благодећу Духа светога и благодећу Христова. То је смисао нашег живота.
Хвала свима онима који су помагали у обнову овог Храма и хвала кумовима, пријатељима, који ће радити да овај Храм овако лепо изгледа, молитвама, са лепим ликовима наших фресака, ми смо их богословили, и сада остаје освешћаност тих светих ликова с нама овде на литургији и видите како молитвама ликови, иконе и фреске постану чудотворне, да демоне исцељују, да све болести исцељују. Иконе, фреске у нашим кућама нису обичне слике, значи, можемо да се обраћамо том светитељу, молитвама да је он ту присутан, тако и овде у цркви или манастиру. То је велики благослов који Свето православље носи у себи, браће и сестре. Свака наша кућа мора и треба да има своју православу икону, крсну славу. То је оно што нас чини, што нас чува да будемо народ Божији и да будемо народ Светога Саве, народ Светога православља. Нека сте Богом благословени.
Истакнути приложници и трудбеници у обнови храма и украшавању су награђени архијерејским граматама.
У наставку је уприличена трпеза љубави за све присутне вјернике који су видно духовно окрепљени и радосни захвалили се свом митрополиту Фотију на очинској посјети, молитвама и благословима.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
