Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Случај на путу
Једне касне зимске вечери седели смо у малој завејаној брвнари парохије у Боровику, код оца Никите, и пијуцкали чај. Напољу је пуцало дрво и камен на минус тридесет. Било је око једанаест сати, али уопште нам се није спавало.
А да се одвеземо у Толбице Старчишки Виктору? – предложи отац Рафаило.
Наравно, радо сам прихватио предлог да обиђемо нашег Старчишку Виктора, највеселијег човека на свету! Отац Никита одбио је да се вози с нама – хтео је да до сутрадан на магнетофон пресними све песме инока Александра које сам се спремао да однесем у Москву. Сам Александар помагао му је – те такође није пошао с нама. Сулуди Иља Данилович читао је Псалтир и на наш предлог уопште није реаговао.
Отац Рафаило изишао је да загреје мотор и укључи грејање, које код “запорошца” ради независно од мотора. Кад је све било готово, седосмо у црни “запорожац” – само у доњим мантијама, јер отац Рафаило је у колима направио праву сауну – и појурисмо Старчишки. Пред нама је био пут од шездесетак километара.
Била је веома мразовита звездана ноћ. Јурили смо, фаровима осветљавајући снег, и сваки час проклизавајући на окукама – на “запорошцу” су се гуме излизале још летос. Без обзира на касне сате, Старчишка нас је дочекао уобичајено срдачно. Седосмо да пијемо чај с белим хлебом и слатким, па се у разговору задржасмо отприлике до два сата. Сутрадан нико није имао у плану службу, па се нисмо плашили да се пробудимо касније него обично.
Напокон почесмо да се спремамо натраг. Чим се нађох напољу, намах се скочањих у својој доњој мантији – мраз се није шалио, стегао је још жешће.
Одлучивши да не чекамо да се загреје кабина, опростисмо се од Старчишке и полетесмо назад у Боровик.
Али грејање из неког разлога никако да се укључи. Студен нам се пробијала до костију. Отац Рафаило заустављао је ауто неколико пута, покушавао да нешто учини с проклетим грејањем, али узалуд. Он је и раније возио као луд, а сад је од хладноће кола возио најбрже што је могао.
Летели смо пустим путем у леденој црној канти дрхтећи од зиме и цвокоћући зубима.
Изненада, “запорожац” се оштро занесе у страну. Смрзнутом оцу Рафаилу не пође за руком да одржи правац, па слетесмо у јарак дижући облак снежне прашине.
Ауто се није преврнуо, али га је са свих страна оковао снег. Једва смо отворили врата и извукли се напоље. “Запорожац” се до самих прозора зарио у снег два метра од пута. Одмах смо схватили да га сами нећемо извући.
Положај је постајао безизлазан. Само у доњим мантијама на тридесет пет испод нуле, после два ноћу, стајали смо на друму на којем не беше ни живе душе. До најближег села било је петнаестак километара. Први аутомобили проћи ће у најбољем случају око шест ујутру.
Појмивши све то, уплаших се. Истински.
– Оче! – прозборих дрхтећи целим телом од страха и циче зиме. – Шта је ово? Па ми ћемо овде пропасти! Можда можемо некако да се помолимо?… Али за шта да молимо? Боже, извади нам кола из снега? Али то је некако чак…
Отац Рафаило ме наједном тако строго погледа да на тренутак заборавих хладноћу.
– Како вас није срамота, Георгије Александровичу! – љутито изговори (отац Рафаило увек ме је ословљавао с Георгије Александрович). – Како можете и да посумњате да ће нам Господ помоћи у оваквом часу? Одмах се молите!
То је било изговорено толико захтевно и чак гневно, па је он још трупнуо ногом, да се ја послушно прекрстих и промуцах:
– Господе, помози нам!… Учини нешто! Иначе ћемо се овде посмрзавати и пропасти!…
Отац Рафаило такође се прекрсти и удуби у молитву.
И наједном… Најпре издалека, а затим све ближе разговетно се зачу чудесна песма неког мотора. Од изненађења и чуђења напросто се скамених. Поновићу се: ни на путу ка оцу Виктору, ни на повратку нисмо наишли ни на једно возило. Отац Рафаило и ја згледасмо се, те схватих да његово запрепашћење није ништа мање од мога.
Звук мотора појачавао се и најпосле на кривини изрони “москвич”. Као луди стадосмо да машемо рукама и кола се зауставише.
Господ Бог послао нам је ради спасења четири анђела – у обличју четворице пијаних официра који су се враћали с некакве теревенке. Сва шесторица прионусмо на “запорожац” и једва, али ипак успесмо да га извучемо на пут. Отац Рафаило одли официрима бензина из нашег канистра – испоставило се да им је резервоар скоро празан. Захваливши од свег срца војницима (а и они нама), сад већ крајње опрезно повезосмо се пут Боровика.
Још увек под утиском онога што се збило, дуго смо успут ћутали. Напокон отац Рафаило рече:
Ето видите, Георгије Александровичу, како брзо Господ чује молитве мирјана!
Држао је да нас је Господ спасао управо због мојих молитава. Е, тај се монах увек и у свему трудио да не пропусти прилику да испољи смерност. Такав је то човек био. Или је можда једноставно одвећ дубоко осетио да је смерност једини поуздан ослонац духовног живота.
После овог путовања озбиљно сам се нахладио и три дана сам лежао на пећи код оца Никите. А оцу Рафаилу није било ништа, ниједном није ни кинуо.
