Његово Виоскопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије началствовао је светим евхаристијским сабрањем у храму Светог Великомученика Прокопија у Дворовима, храму који је данас прослављао своју славу.
Мноштво народа са дворовљанских парохија скупило се у порти светог храма да заједно са својим свештеницима дочекају првојерарха наше епархије. У име братсва храма и вјерника домаћин протојереј Ненад Ђурић је предао крст митрополиту Фотију и захвалио му се што је дошао у ову очинску посјету.
Његовом Високопреосвештенству су саслуживали: протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић, архијерејски замјеник; протојереј-ставрофор Јово Бановић, парох новодворовљански; протојереј-ставрофо Миленко Стевановић, парох пиперски; протојереј-ставрофо Милан Ивановић, свештеник у мировини те протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, владичански ђакони.
За пјевницом је појао хор Светог краља Владислава који иначе поје при овом светом храму.
Светој архијерејској литургији су молитвено присуствовали и господин Љубиша Петровић, градоначелник Бијељине, доктор Микајло Лазић, директор бијељинске болнице као и угледни привредник, домаћин и предсједник црквеног одбора у Дворовима господин Миленко Зупур.
Митрополит Фотије на крају свете литургије се обратио вјерницима пригодном бесједом коју вам преносимо у цјелости:
Часни оци, уважени господине Градоначелниче, предсједниче Црквене општине, уважена господо, драга браћо и сестре, данас смо прославили славу, литургијски, молитвено, богослужбено, Светога Великомученика Прокопија. Једног дивног, ранохришћанског светитеља, који раме уз раме са великим стардалницима, великомученицима цркве православне Светим Георгијем, Светим Димитријем, Светим Теодором Тироном, Теодором Стратилатом и другим великим мученицима ране цркве.
Он је био родом из Јерусалима града, отац му је био хришћанин, а мајка му је била незнабошкиња. Она га је васпитала, нажалост, у том незнабожачком духу поготово што се њен супруг веома млад упокојио и онда је Неаније, како се тада звао Свети Прокопије, просто био одрастао у тој философији незнабоштва. Међутим, пошто је био напредан, имао је дарове велике, био је и војник, одједном се нашао на високом месту у Диоклецијановој војсци. Тако да је постао војвода у војсци Диоклецијана римског императора. Онда је добио налог да иде у Антиохију, да тамо хапси, да затвара и да мучи хришћане. Међутим, он је некако по срцу, нагињао ка хришћанству, јер каже и Свето Јеванђеље да сваки онај човек који од истине слуша глас мој, слуша глас Божији, слуша глас Цркве просто је човек окренут ка истини, он је истинољубљив, а истина је сам Бог, сам Христос. Тако је овај Неаније био истинољубљив, правдољубљив и онда је на путу за Дамаск кад је ишао својим војницима у Сирију, јавио му се Господ Исус Христос као Апостолу Павлу када је ишао у Дамаск. Ту је он доживео преображај, Неаније, у сусрету са Господом и онда му је Господ рекао као Светом Константину, узми онај знак тамо, знак крста и њиме побеђуј своје непријатеље. Што значи да је он тог тренутка постао хришћанин. Онда се вратио, и управо је пред својим војводама другим и пред својим надређенима чак и цара Диоклецијана исповедио да је хришћанин. Бацио је сабљу коју је имао, а узео је крст и Јеванђеље као проповедник Јеванђеља Христова. Онда је, Свети Прокопије, тада већ име добио друго, изведен на суд. Неколико дана је извођен на суд, неколико дана је мучен страшним мукама јер није хтео да се одрекне имена Христовога и вере, а паганство и идеопоклонство је у сваком случају стално изобличавао. Једном је толико био у тамници, изморен и слаб од мучења да му се Господ Христос сам са Анђелима јавио и исцелио га. Онда се он сутрадан вратио потпуно здрав на тај суд и ови нису могли да верују шта се то десило с тим човеком кад је јуче био полумртав, а сад је дошао потпуно здрав. И онда је, тај мучитељ Флавијан који је био главни међу њима наредио да се овај мученик погуби мачем, да буде посечен. Тако је пострадао Свети Прокопије у раној цркви, негде 304.-305.године, претпоставља се да је то могло бити, и прибројао се венцу мученика, великомученика ране цркве.
Много пута се јављао, много пута помагао људима у невољама, људима који су распети разним искушењима, подвижницима у пустињи, подвижницима који се боре за Јеванђеље Христово и тако даље. Увек су наши Свети мученици са нама, поготово када смо ми Срби ишли да ратујемо на Косово или кад смо се борили за опстанак и за очување наше отаџбине а водећи борбу за Крст Часни и отаџбину нашу, под тим симболом, под тим знаком, не другим, не земаљским него знаком Крста и Васкрсења.
Чули смо данас из Светог Јеванђеља једну поучну причу, коју често слушамо, како један римски капетан се сусрео са Господом Христом, и пошто му је његов слуга био болестан, а он је већ стекао веру у Христа иако је био из римске провинције, он није могао бити хришћанин по рођењу али је био човек од поретка, човек од речи. И, онда је рекао Господу, Господе ја имам под собом војнике, једноме кажем иди, иде, другом кажем дођи, дође. То значи, разумео је хијерархију власти, разумео је поредак световни, а онда на основу тога је у ствари и веровао у Христа као Бога, Богочовека, да у ствари је довољна само једна реч да Он каже и то ће се све испунити, и тако је и било. Он је рекао да није достојан да Господ сам дође у кућу његову, да тог слугу исцели, он је био смирен човек, показао је основну особину, и људску и хришћанску. Онда је Господ њега похвалио и рекао: "Оволике вере не нађох ни у Израиљу". Читав Израиљ који је одрастао на васпитању Мојсијевог закона, знали заповести, знали обичаје, ишли у храм на молитву, некако су ипак негде далеко у срцу остали саме дубоке вере, док овај човек је био боготражитељ. Овај човек је био смирен, скроман и зато му је Бог дао такву благодат, пре свега да сретне Господа Христа, да с њим разговара, а потом да буде удостојен и да Христос сам његовог слугу исцели.
Дакле, и то је пример да Бог не гледа ко је ко, да ли припада овом народу, или овој струци, да ли је он војник, или професор, или је неке друге струке, него је потребно да човек има чисто срце, да има смирену и искрену веру у Господа, и онда ће Господ чинити чудеса и чини на њихове молитве. Ето тако смо данас прочитали, можемо слободно рећи да је Свети Прокопије био један од тих смирених слугу Божијих, који се удостојио Господа да види на путу у Сирији, близу Дамаска као Павле, али и да га види поново у тамници кад је био распет и кад је страдао. Благодаримо Богу, јер нам се мало време поправило, то јест да је мало хладније него што је било, то је сигурно молитвама Светог Прокопија и наших Светих великомученика, да ми Срби некако кренемо путем добрим, путем како су ишли наши Свети преци, како је говорио наш свети Патријарх Павле. Живимо у једном тешком времену кад смо на испиту по сваком питању, вере, етике, морала, историје, односа према прошлости, односа према вери, односа према другим људима, другим религијама, све се то данас преиспитује.
Живели Бог вас благословио и свако вам добро даровао.
Кум овогодишње славе је господин Миленко Цвјетковић из Дворова са својом породицом.
Након свете литургије је извршен литијски опход око светог храма, затим освештани темељи започетог љетњег олтара, а затим освештани славски дарови и сломљен славски колач са кумом.
У наставку је уприличена велика трпеза љубави за све присутне вјернике.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
