У каквог Бога верујемо?

 

Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари  (ПрС 22, 6).

Искуствени Бог

Формирање слике о Богу одвија се пре свега у породици и раном детињству. Реч је о темељима који се изграђују постепено из дана у дан, а материјал који се уграђује у те темеље саткан је од поступака и атмосфере коју креирају родитељи и друштво коме они припадају. Деца уче, уче о себи, ко су и какви су. Деца уче да родитељи имају моћ. Употреба моћи је кључно питање које прави разлику и доприноси формирању различитих погледа на живот и различитих представа о Богу.

Да бих ову тврдњу о раном учењу типа религиозности разјаснила, позваћу се на своју давно написану књигу „Породица и психичко здравље деце“ у којој сам истраживала какав је однос између осећања прихваћености у породици и психичких проблема у адолесценцији. Истраживања указују да осећање одбачености од једног или оба родитеља оставља негативне последице на здравље. Одбацивање се манифестује на различите начине, вербално ружним речима које повређују, физички кажњавањем и показивањем насиља, или, пак, игнорисањем и занемаривањем.

Ако кренемо још конкретније и наведемо поступке који граде негативну представу о Богу, онда на прво место издвајам одрастање у атмосфери насиља и међусобног непријатељства у којој деца уче да се боре. Насиље развија насиље. Ако дете одраста у континуираном критиковању и сталном обраћању пажње на негативно, деца науче да осуђују. Ако је присутна склоност ка исмејавању, деца науче да буду стидљива. Можда је најтеже носити се са сопственом кривицом, и то посебно оном која се односи на биће, не толико на поступак. Када дете мисли да оно као биће није вредно пажње и љубави, а не само појединачни погрешан поступак.

Из такве негативне атмосфере одрастања развијају се људи који формирају негативну слику о Богу у кога тешко могу да верују, а ако и верују онда је то слика кажњавајућег Бога. Искуство које се стекло са кажњавајућим, неправедним и одсутним родитељима формира слику о Богу који је љут због греха те зато тражи жртве, па и патњу, да би нас казнио, а можда и опростио. Та потреба да се умири гнев Божји да би он деловао у нашу корист, произилази из страха који се научио врло рано, уместо поверења. То је пагански начин размишљања о Богу и на том темељу настају бројне магијске радње.

Детерминистички теизам

Детерминистички теизам, веровање да Бог све одређује, све што се дешава људима и у свету уопште, произилази из одрастања у ригидним и врло строгим породицама, где није било слободе већ само дисциплине и послушности. Ту су типиче реченице попут: „Ништа се не дешава без воље Божје“; „Све је у Божјим рукама“. Судбински Бог, пред којим човек нема слободу ни моћ да утиче на било шта, није хришћански Бог.

Одсутни Бог, коме се даје признање за стварање света, али који се више не препознаје у свету, је такође једна слика о Богу која је формирана на темељу одсутних родитеља из живота детета, било физички или психички. Био је то пут смрти Бога у друштву какво јесте, претежно за оне који су остали неизлечени од раних траума љубави.

Теизам доброте

Слику о Богу, формирану на позитивном искуству с родитељима који су умели да покажу љубав на прави начин, називамо теизмом доброте. Теизам доброте и доброчинства је веровање у Бога благодати, милости и љубави.

Дакле, учење о Богу који воли одвија се у раном детињству са родитељима који негују атмосферу стрпљења и толеранције, те се у њој учи поверење и осећање прихваћености. Родитељи који децу охрабрују, подстичу, а не спречавају у свему и свачему, развијају у деци да буду поуздана. Похвалама се дете научи да цени себе и друге, а праведност се учи у атмосфери у којој се родитељи према детету понашају праведно.

Поверење је најважније благо које се стиче у првој години живота у којој се из беспомоћности ослања на моћ родитеља да разуме потребе и негује даровани живот. Поверење се развија у сигурној атмосфери, када дете зна да има ко да разуме плач, потребе, погледе. То разумевање за потребе беспомоћног бића какво је дете, у првој години живота, је темељ будуће вере у Бога, у поузданог Бога који улива сигурност. Подстицање и похвале чине да човек воли себе, да прихвата себе, а на том темељу се развија и љубав према другоме.

Откривени Бог

За сву ону децу која су у живот са собом понела осећање неадекватности, осећање одбачености и свест да је овај свет несигурно место за живот, постоји нова породица у којој је Бог отац, а Црква мајка. У тој новој средини, стиче се ново искуство љубави према Богу, а када се заволи Бог који воли човека, онда се љубав обнови као осећање и принцип живота. Ову тврдњу темељим на истраживању које сам објавила у књизи „Религија, породица и млади“. Смисао религије јесте да повеже човека и Бога као и људе међусобно и она у томе успева ако је повезивање на темељу искуствене љубави у цркви.

У Јеванђељу по Јовану стоји записано: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали  љубав међу собом“ (Јн 13, 35).

Бог поручује: „Љубим те љубављу вјечном, зато ти једнако чиним милост“ (Јер 31, 3)

У откривеним религијама Бог је писац који је себе представио људима, како речима тако и поступцима и догађајима који су записани у Светом Писму на безброј начина:

„Ја сам Бог свемогући, по мојој вољи живи и буди поштен“ (1. Мој 17, 1);

„Ја са онај што јест“ (2. Мој 3,14);

„Господ, Господ, Бог милостив жалостив и спор на гњев и обилан милосрђем и истином“ (2. Мој 34,6); 

„Господ је Бог твој милостив Бог, неће те оставити ни истријебити, јер неће заборавити завјета с оцима твојим, за који им се заклео“ (5. Мој 4,31); 

„Ја сам Господ и осим мене нема спаситеља“ (Ис 43,12);

„Ја сам Господ Бог свакога тијела, еда ли је мени што тешко?“ (Јер 32, 27);

„Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим краз мене“ (Јн 14, 6).

Деца су дар од Бога. Она у себи носе љубав и нагон ка животу. Христос је казао: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт 18, 3).

Закључак

Дакле, на децу треба гледати и на њих се угледати, што родитељи често заборављају, да су и сами беспомоћна деца којој је потребан Бог. Али не Бог од кога се плаше, од кога би да се сакрију, пред ким себе муче да би се искупили и доказали, већ Бог пред Којим се живи аутентично, с Којим се разговара и договара у атмосфери сигурне повезаности.

И није довољно знати и веровати да Бог постоји, потребно га је лично упознати, искусити ту безусловну љубав, развити поверење и живети од вере и наде.

Проф. др Зорица Кубурић

*Објављено у часопису "Жички Благовесник (јул-септембар, 2024)