Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Несвети, а свети
Поп се слупао у “мерцедесу”! Поп се слупао у “мерцедесу”! – викала је дечурлија трчећи испод прозора куће оца Рафаила.
Седели смо у његовој соби и знали да је то истина.
Многоме учи тајна смрти. Многоме уче и околности под којима се та тајна збила. Смрт оца Рафаила такође нас је многоме научила. Напослетку, то је било сасвим у његовом стилу: као свештеник, отац Рафаило ако је и поучавао, онда је то чинио успут, без сувишних придика и ненаметљиво.
Мислим да је предосећао скору смрт: годину дана пре но што ће се све догодити, отац Рафаило је из црквене радње узео и изнад свог кревета обесио погребни покров. И од тада је постао некако озбиљнији, ћутљивији. Сви смо то приметили. Иако бујица људи ка његовој кућици у варошици Порхов, где је служио последње три године, не само што се није смањивала већ је приметно порасла, и то толико да је један познаник, свештеник, свративши к њему прогунђао:
Шта се ово код тебе догађа? Скупило се с коца и конопца, саме мачке и женскадија!
Одиста, и једних и других у кући оца Рафаила било је колико ти душа иште. Уосталом, као и младих људи са својим духовним и животним проблемима. Као и брачних парова који су долазили из Москве, а код којих су ствари дошле готово до развода. Уопште узев, у тој сте кући могли срести свакога. И свако је љубоморно сматрао да са оцем има сопствене – јединствене и апсолутно нарочите – узајамне односе.
Све у свему, однос наших благочестивих парохијана према омиљеним свештеницима може се окарактерисати само једном речју – “беспоштедан”. Отац
Рафаило искусио је то на себи, у пуној мери. Али примао је такво стање ствари потпуно мирно. Он је и сам у своје време додијавао старцима, нарочито оцу Јовану, и сматрао је да је то и исправно и врло корисно за спасење душе. “А због чега другог постоје на свету старци и свештеници?” – говорио је.
Тек се касно увече отац Рафаило затварао у своју “келију” – даскама ограђени малени простор, у који се никоме није допуштало да уђе – и исцрпљен падао на кревет. А пошто полежи неко време, готово до зоре се молио и извршавао монашко правило.
Што се пак тиче “мачака” и “женскадије”, како се изразио онај свештеник, доиста је отац Рафаило запатио подоста мачака у својој кући, премда их није мазио. Седећи на хромој столици миловао је ногом своју љубимицу, која се појавила после мартовског провода и успут причао:
– Ти, блуднице, опет си се проводила све у шеснаест.
И у њено име одговарао:
– Не, ти си монах, ти имаш завете. А ја сам безгрешан створ.
А што се жена тиче, треба поштено рећи да су се оне, чак и у време кад је већ био монах, у оца Рафаила сваки час смртно заљубљивале, а да не говоримо о времену кад је, пре манастира, живео у Чистопољу. Тад, напросто, од девојака није могао да се одбрани. Свет никако није хтео да пусти Бориса Огородникова. У младости отац Рафаило је веома волео да јурца на мотоциклу. Једном, кад је већ спознао Бога, толико га је са својим осећањима салетала нека девојчица да ју је на крају посадио иза себе на мотоцикл, залетео се и, окренувши се у пуној брзини према њој, предложио:
– А сад хајде да се љубимо!
– Будало!!! – повика девојка. И одмах се одљуби.
Сам отац Рафаило тако је поверовао у Бога, тако га је заволео, да му се срце препунило и више никога није могло да у себе пусти. Отац Рафаило био је прави монах. Премда и велики мангуп. А због девојака које су се у њега заљубљивале патио је више од њих самих.
Не, главно искушење за оца Рафаила није била слабост те врсте. Такво искушење за њега је постала, рекло би се, чиста глупост, бесмислица, потпуно неозбиљна страст.
Постоји закон у духовном животу: монах не сме ништа да жели силно, осим Бога. Ни у ком случају. Небитно је шта је посреди – архијерејство, ученост, здравље, нека материјална ствар. Или чак стараштво, духовни дар. Све ће доћи ако то буде воља Божја. Отац Рафаило је то, наравно, врло добро знао. Па ипак, имао је свој страсни сан.
Његова смерност тицала се свега осим, колико год то чудно било, колико год то било смешно и изговорити… аутомобила. Ту он са собом није могао ништа.
Јурцао је својим црним “запорошцем” псковским путевима с таквим усхићењем да је, засигурно, имао некакав нарочит осећај слободе. Отац Јован, кад год би га срео, упозоравао је:
Буди пажљив! Не заноси се својим колима.
Отац Рафаило на то се само накашљавао и збуњено смејуљио. И све се настављало по старом. Напослетку, кад га је дословце опсео сан да пошто-пото набави страни аутомобил, духовник се озбиљно забринуо. Категорички се успротивио таквој жељи свога духовног сина и дуго је оца Рафаила убеђивао да одустане од своје замисли. Отац је говорио: ако се и купују нова кола уместо старог крша, треба се задовољити најједноставнијим аутомобилом.
Али отац Рафаило вешто је духовникове речи истумачио на свој начин. Ватрено је доказивао, и нама и самоме себи да, ако узме страну марку, он управо послушно и апсолутно дословно испуњава дати му благослов: хоће себи да приушти једноставан аутомобил. Најобичнији. А совјетска превозна средства ниједан разуман човек не би назвао аутомобилом. То су, у најбољем случају, усавршене бољшевичке тарнице, механичке таљиге.
Ако човек нешто силно и упорно жели, притом на своју штету, Господ га дуго и стрпљиво, преко људи и животних околности, одвраћа од погубног циља. Али када ми ипак непоколебљиво остајемо при своме, Господ се повлачи и допушта да се догоди оно што бира наша слепа и немоћна слобода.
Једном је тај духовни закон почео да делује и у животу оца Рафаила.
У некој прилици много је помогао једноме човеку у решавању његових по родичних проблема. И то баш помогао: сачувао му је породицу. Из захвалности, овај му је, не памтим тачно да ли поклонио или за симболичну суму продао свој стари “мерцедес”.
Ауто је био јаркоцрвене боје. Отац Рафаило био је, упркос томе, силно одушевљен поклоном. Ми нисмо пропустили да срећног власника возила стране марке подсетимо на недавна времена, кад нас је ватрено убеђивао како ни за шта на свету неће возити кола боје комунистичке заставе. На то је отац Рафаило, чак са извесном надменошћу, објаснио да ми ништа не разумемо: његов нови аутомобил обојен је у идеалну ускршњу боју…
Најпре је Господ на читаву годину дана одагнао невољу. Отац Рафаило никад није био циција. Већ на прву молбу позајмио је “мерцедес”, на недељу дана, нашем заједничком пријатељу Кољи Филатову. Овај је за тих неколико дана аутомобил упропастио, чак је успео да намртво заглави мотор. Била је потребна дуготрајна и веома скупа поправка. Али ни то није зауставило оца Рафаила.
Скоро годину дана, док су се у некаквој московској кооперативној радионици млатили с тим злосрећним аутомобилом, отац Рафаило је у зноју лица свога јурцао по крштењима, свадбама и опелима, узимао новац на зајам… С болом смо све то гледали, али ништа нисмо могли да учинимо. Мислили смо: па добро, проћи ће и то, добиће свој аутомобил, поиграти се и опет ће нам се вратити – пређашњи отац Рафаило.
Напослетку се његов сан обистинио. У московској радионици направили су управо онакав аутомобил о каквом је маштао. Ремонтовали су и саставили мотор. Ставили нове точкове. Чак су и каросерију обојили у црну – монашку боју. Напослетку је отац Рафаило негде пронашао оригиналне “мерцедесове” брисаче…
У рано јутро 18. новембра 1988. године сео је за волан аутомобила из својих снова. Повезао се у своју парохију и слупао на четиристо петнаестом километру Лењинградског ауто-пута код Новгорода.
Сахрана оца Рафаила обављена је, као што је обичај, три дана касније. Био је његов имендан – празник Архистратига Михаила и свих анђела и арханђела. Отац Рафаило често је говорио: “Само да ми је да умрем, а да не отпаднем од Цркве! Највећа срећа за сваког православног хришћанина јесте да умре оставши у Цркви. За њега ће се служити литургија. Црква има огромну снагу да грешнике вади с дна пакла.”
На његов погреб дошло је мноштво потресених људи, изгубљених због изненадне несреће. Отац Јован, којег су духовна чеда оца Рафаила збуњено питала зашто се све тако одиграло, одговорио је, у писму: “Путовање оца Рафаила завршило се. Али код Господа нема мртвих, код Господа су сви живи. И само Он зна када и кога да позове из овога живота.”
Кратко време пре тога страшног дана отац Рафаило долазио је оцу Јовану: кућерак у којем се шћућурио у Порхову одавно је оронуо и отац Рафаило молио је за благослов – да ли да тражи замену или да купује нову кућу?
Отац Јован му уморно одговори:
Куповао или се мењао, свеједно је… Само бирај кућицу насупрот олтару.
Отац Рафаило је, наравно, осећао грижу савести што не слуша оца у вези с аутомобилом. Зато је он тада послушно обишао све куће у суседству с порховским храмом. Али нико није намеравао да продаје. Кад је недуго потом отац Рафаило погинуо и отворило се питање његове сахране, сви су били убеђени да ће га, као постриженика Псковско-Печорског манастира, сахранити у пештерама. Али архиепископ Владимир, који је у то време већ заменио старог митрополита Јована на псковској катедри, благословио је да се отац Рафаило сахрани на месту свог последњег службовања, крај храма у Порхову. И тамо су га и укопали – право насупрот олтару.
Десет година после погибије оца Рафаила умро је отац Никита. Он је највише од свих патио због губитка пријатеља. Сулуди Иља Данилович примио је монашки постриг у нашем Сретењском манастиру, под именом Исаија. Отишао је Господу пре четири године. Весели осуђеник ђакон Виктор дочекао је испуњење своје скровите жеље – да буде пострижен у монаха. То се догодило такође код нас у Сретењском манастиру. Сад је он јеромонах Нил, свештеник у удаљеној псковској парохији, у селу Хохлове Горке. Отац Роман, некад инок Александар, већ много година живи као испосник у скиту оца Доситеја, усред псковских мочвара. Недавно смо издали још једну збирку његових дивних песама.
Назвао сам ову последњу главу “Несвети а свети” иако су моји пријатељи обични људи. Таквих је много у нашој Цркви. Наравно, они су веома далеко од канонизације. О томе нема ни говора. Али, ето, на крају Божанствене литургије, када је велика Тајна већ обављена и Свети дарови стоје у олтару, на часној трпези, свештеник изговара: “Свјатаја – свјатим! (Светиње – светима!)
То значи да ће се Телом и Крвљу Христовом сада причешћивати свети људи. Ко су они? То су они који су сада у храму, свештеници и мирјани што су с вером овамо дошли и чекају причешће. Јер они су верни хришћани, који теже Богу. Испоставља се да су, без обзира на све своје слабости и грехе, људи који чине земаљску Цркву за Бога – свети.
У нашем малом друштву отац Рафаило био је најстарији. И то чак не стога што је у то време већ седам година био свештеник, што нам се тада чинило огромним временом. Најважније је било то што смо у њему видели изузетан пример живе вере. Та духовна снага не може се побркати ни са чим, ма каква особењаштва или слабости понекад оптерећивале човека који је такву веру стекао.
Због чега смо тако волели оца Рафаила? Био је мангуп, ни проповед није умео честито да изговори, бавио се својим аутомобилом често више него нама. Али ето, напустио нас је, и како за њим чезне душа! Прошло је више од двадесет година од његове смрти.
У тренуцима кад се густо и лепљиво безнађе прикрада и прети да испуни душу, кад се исто дешава с мени блиским људима, сећам се догађаја везаних за чудесну Промисао Божју. Један подвижник рекао је неком приликом да сваки православни хришћанин може исприповедати своје Јеванђеље, своју Радосну вест о сусрету с Богом. Наравно, нико таква сведочанства не пореди с књигама апостола, који су својим очима видели Сина Божјег док је живео на земљи. Па ипак, иако слаби и грешни, ми смо Његови ученици и нема ничег дивнијег од рефлексије о чудесним поступцима Промисли Спаситељеве у нашем свету.
Ове приче казивао сам братији Сретењског манастира, затим својим студентима, многе од њих – на проповедима. Захвалан сам свим тим својим слушаоцима који су ме подвигли да напишем ову књигу.
Нарочито бих замолио читаоце за опроштај због тога што сам у књизи морао да говорим и о себи самоме. Али без тога не може бити документарног приповедања у првом лицу. Као што је писао отац архимандрит Јован (Крестјанкин): “Моја расута, епизодна приповедања нису била приче о мени, већ илустрације неких животних ситуација. Сада пак кад се тај покривач од крпа сложио, а ја га преписао и прелистао враћајући се у прошлост, и сам сам осетио гануће угледавши богатство милости Божје…”
