Први опширнији интервју са Његовом Светошћу Патријархом Бугарским и Митрополитом Софијским г. Данилом се појавио у специјалном издању званичног часописа Бугарске православне цркве – „Црквене новине“, 19. јула ове године.
Главна и одговорна уредница листа Александра Карамихалева разговарала је са новим поглаваром Бугарске цркве, патријархом Данилом – о размишљањима са којима је дочекао свој избор, о приоритетима у његовој служби, о Бугарској православној цркви (БПЦ) и изазовима нашег времена, о улози Цркве у друштву, о односима Бугарске православне цркве са другим помесним црквама и са државном влашћу и о главној мисији Цркве.
У наставку преносимо у целости поменути интервју са Његовом Светошћу Патријархом Данилом:
– Ваша Светости, ако се сетите 30. јуна, дана вашег избора и устоличења за Патријарха бугарског, шта бисте рекли: Слава Богу?
– После избора тројице кандидата од стране Светог Синода, многи су прихватили овај избор као одговор на њихове молитве, јер су се више од месец дана молили и читали „Молитвени канон Пресветој Богородици“ многи православни хришћани из целе земље. Ко год од тројице кандидата био изабран на патријаршијски трон, црквени људи би овај избор прихватили као пројаву Божије добре воље, као Божију милост.
А за себе ћу рећи: чим воља Божија буде таква – а воља Божија се пројављује и кроз људе, кроз саборне органе Цркве – чим ме Бог позове на такву службу, ја ћу смерно и покорно одговорити: „ Ево ме Господе“ и све молим Бога да ми помогне и да ме не остави, да се прослави име Његово! Па за то кажем: „Слава Богу!“. Заиста, "Слава Богу за све!"
- Шта ћете од примера ваших претходника на патријаршијском трону покушати да следите? Шта Вас је у њиховој служби испунило дивљењем?
– Имао сам личне утиске, личну комуникацију са блаженопочившим патријарсима Максимом и Неофитом – мојим непосредним претходницима на патријаршијском трону. Старац Максим ме је хиротонисао за епископа, његовом речју и поуком сам преузео епископску службу. Дешавало се да ме, пак, патријарх Неофит води приликом избора за Видинског митрополита. Са његовим благословом сам кренуо тим путем и носио ту послушност. Оно што је одликовало оба предстојатеља била је изузетна хуманост. Изузетна хуманост! Смирење, које их је учинило да буду блиски Богу и блиски људима.
Истовремено су са великим достојанством вршили патријаршијску службу. Био сам сведок како је патријарх Неофит у својству председника Светог Синода, својим избалансираним приступом и пажњом са којом је приступао сваком питању које се разматрало у Светом Синоду, на крају омогућио да се донесу добре одлуке. Одлуке које доноси Свети Синод су важне, утичу на целу Цркву, а када се доносе договором између епископа, то благотворно делује на све. Патријарх Неофит својом кротошћу, смирењем, благошћу, својом способношћу да ћути, да не каже ништа сувишно, донео је овај толико потребан мир међу нама.
Занимљиво је да је код оба моја претходника ова понизност и кротост била праћена изузетном чврстином у питању вере. Патријарх Максим је пронео нашу Цркву кроз тешке године раскола. Само мудрост, доследност, врлина, смелост и чврстина у одржавању канонског поретка бугарског патријарха Максима и низа достојних бугарских епископа, међу којима је био и тадашњи епископ Левки, Неофит, будући бугарски патријарх, спасли су БПЦ од потпуне катастрофе и уништења.
Патријарх Неофит, колико год физички ослабљен на крају, и поред толиких покушаја утицаја моћних политичких фактора у друштву, није одступио од свог строго црквеног положаја. Упркос противљењима која су изазвала раздор и поделе између појединих помесних Цркава, захваљујући чврстом и принципијелном придржавању строго канонских ставова, Бугарска православна црква је успела да сачува заједницу са свим осталим сестринским помесним православним црквама и сачува своје унутрашње јединство и мир.
Ово је за мене и њихов пример – они су били носиоци и експоненти јединства наше свете Цркве.
– Последњих година, због компликоване политичке ситуације, а највише због компликованих односа између појединих сестринских помесних православних цркава, комуникација међу њима је отежана. Кроз црквену историју читаве помесне цркве, због ове или оне ситуације и разлога, откидале су се од јединства Православља. Да ли мислите да данас постоји опасност од оваквих подела? А како се то, по вашем мишљењу, може избећи?
- У пракси је тренутно прекинуто евхаристијско општење међу појединим помесним православним црквама и то не може а да не нанесе болне ране целом Телу Христовом. Ето, окупљамо се у тако важним и радосним приликама као што је избор новог патријарха, а наша радост није потпуна. Када су међу појединим помесним црквама нарушени односи, не можемо сви да учествујемо у оном најважнијем – да будемо једно у Светој Евхаристији. Не можемо бити заједно око трпезе Господње. То не може а да не поремети црквени живот и не растужи нас. Недостатак црквеног заједништва је трагедија за сваког православног хришћанина. Није случајно да се на свакој светој Литургији молимо „за благостање светих цркава Божијих и за њихово јединство“. Зато треба свим силама да се трудимо да ову поделу не продубљујемо и да је не ширимо даље. Учинимо све што је у нашој моћи да превазиђемо овај проблем.
Шта да радимо? Искуство Цркве показује да када се доследно и истрајно стоји на канонским позицијама, да се канонски поредак заштити и одбрани од новотарија, ове олује ће проћи и мир ће се поново успоставити у Цркви. Не постоји други начин, јер у том погледу не може бити компромиса. Како каже Свети Јован Златоуст: „Назив Црква значи сабор“. Проблеми у црквеном животу увек су решавани саборно, у оквиру саборних органа Цркве и у духу саборности. Сетимо се да нам је Господ заповедио да сведочимо о Њему, о Његовом миру и да од Њега поверене нам људске душе водимо ка спасењу. То је наша мисија. Да не изазивају превирања и поделе у Цркви. Ако нема братољубља, ако дозволимо да нас води дух раздора и раздора, мржње, гордости, онда се удаљавамо од Бога, од Његовог мира, од јединства у Христу.
Начин да се остане у Православљу и у јединству Цркве јесте да следимо канонски поредак, а не да имамо искривљено или тенденциозно тумачење основних одредби које регулишу односе између Помесних Цркава. Не треба понављати грешке које су неке помесне цркве чиниле у прошлости па су отпале од јединства Православља. Конкретан пример за то је Римокатоличка црква, која је после поделе увела новине у догматске истине вере и у канонски поредак у Цркви.
– Који су начини да се вратимо јединству и да ли га је могуће поново успоставити?
– Повратак јединству је могућ када дође до повратка ономе што су сви у православној цркви исповедали од почетка. Могуће је, када се вратимо на јединство вере, на поштовање правила црквеног живота, на правила у међусобним односима између појединих помесних цркава и између епископа. Тада неће бити препрека да се ово јединство поново успостави. Тешкоћа настаје када се човек мора смирити, одрећи свог поноса. Да ли је једном закорачио тим путем гордог самовеличања, поготово ако је на високој позицији – тешко је устукнути, признати грешку и покајати се. Још је теже када је прошло толико времена и накупило се ствари које компликују и продубљују раздвајање. Али за Бога ништа није немогуће, и ми морамо бити спремни да подржимо сваки покушај да се поново успостави прекинуто заједништво.
– У последње време се много прича о „уједињењу”. У Цркви, али и у друштву и међу нама, на личном плану. Шта нас заправо раздваја? Шта нам недостаје да будемо уједињени?
- Све почиње од вере. Шта нас вера учи? Наша вера је врло конкретна и има конкретне димензије у нашем свакодневном животу. У Символу вере исповедамо истине о Тројичном Богу, о Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, о васкрсењу мртвих – то су основне истине наше вере. Али у исто време, вера нас учи како да практично истрајемо у заједништву, у свом сједињењу са Богом, као животу који нам је донео и даје Господ Исус Христос да оживи наша срца, шта да чинимо да очистимо своје срце од страсти и тамо, мало по мало, да уведемо радост због које св. Павле каже: „Царство Божије није јело и пиће, него радост у Духу Светом“.
За многе су речи Светог Серафима Саровског о циљу хришћанског живота – „Стећи благодат Духа Светога“ – далеке, апстрактне, али вера нас учи шта треба да урадимо да бисмо то постигли.
Вера нас учи како да победимо свој егоизам, своје самољубље, завист, мржњу... и како да будемо истрајни у молитви. Свети апостол Павле каже „непрестано се молите“ (1. Сол. 5, 16). Да ли смо чули ове његове речи? Да ли смо их усвојили? Или речи: „Царство Божије није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу Светом“ (Рим. 14, 17)? Тражимо ли ову радост и како је налазимо? Вера нас свему томе учи. Зато кажем да је наша вера веома практична и да има димензије у нашем свакодневном животу. Она нас учи како благодат Божија обитава у нама, да „сви будемо једно“ (уп. Јн. 17, 21), по првосвештеничкој молитви Господа Исуса Христа.
– Ако стекнемо благодат Духа Светога и плодове Духа – љубав, радост, мир, дуготрпљење, кротост, милосрђе, веру, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23) и све је добро у у нашим односима, хоћемо ли имати мир и радост у животу?
- Наравно. Господ нам је рекао: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се ово додати“ (Мт. 6, 33) Зашто смо тако збуњени, раздвојени, очајни? Зато што не верујемо у ове основне речи које нам је Бог рекао, не слушамо их, не размишљамо о њима, не прихватамо их вером, не спроводимо их у дело, не Не живите их, и стога је однос са Богом прекинут. Јер шта Он каже? – „Ако Ме ко љуби, чуваће речи Моје“ (Јн 14, 23). А ако не држимо Његове речи и не живимо по њима – онда не испуњавамо најважнију заповест – „воли Господа Бога свога“ и сличну – „воли ближњега свога као самога себе“. Ако држимо ову заповест о љубави, нећемо се раздвојити, јер ћемо у ближњем видети лик Божији. Када обратимо пажњу на своју савест, видимо своје грешке према другом, савест нам показује где грешимо, па се јављају ове противречности, неповерење, отуђеност међу нама.
Склони смо да видимо кривицу у другима и да их кривимо, али ако испитамо своју савест, схватићемо шта смо изазвали поделе, видећемо своју личну одговорност, да се покајемо и ослободимо свега што нам смета да имамо радост. Шта нас спречава да имамо радост?
- Коче нас: завист, гордост, сујета у нама, недостатак вере ствара страхове...
- Тако је. Они су у нама и на нама је да их се ослободимо и тада ће наша радост бити потпуна. Ове страсти нас спречавају да доживимо радост, јер сви око нас могу бити срећни, али ако постоји, на пример, завист, она нам не дозвољава да окусимо радост која обузима друге људе.
Дакле, треба да се трудимо да победимо ову слабост у нашој души, да је исцелимо благодаћу Духа Светога. Свему томе нас учи вера Христова.
А ако следимо веру којој нас ђаво учи – веру гордости, веру у себе, у своје снаге, ако следимо веру у измишљене људске вредности, у благостање овде на земљи, онда та вера неће чак нас доведи до уједињења, ни до радости ни до мира. Таква вера је сујетна, празна и не доноси добар плод.
– Владика Јосиф је у свом говору у име Светог Синода скренуо пажњу да су ваша паства, ваша брига и одговорност сви они који су ван ограде Цркве – некрштени, али и крштени и нецрквени хришћани, као нпр. већина православних Бугара . Како планирате да допрете до њихових умова и срца и придобите их за Господа?
– Па, „По томе ће сви знати да сте Моји ученици, ако будете имали љубави међу собом“ (Јн. 13, 35). Пре свега, треба да се потрудимо да прочистимо и преобразимо свој унутрашњи свет, наше унутрашње односе, на личном и унутарцрквеном нивоу.
– Да будем добар пример другима?
– Да будем добар пример, јер се тако каже „због вас се хули име Божије“ (Рим. 2, 24). Молимо се „да дође Царство Твоје“ и трудимо се да Царство Божије зацари у душама нашим, јер је „Царство Божије у вама“ (Лк. 17, 21), говори Господ. Ако то није у нама, у нашим срцима, како ћемо сведочити за ово Краљевство? Како ћемо сведочити о Царству, које је „радост у Духу Светоме“, ако сами не живимо са овом радошћу?
Ако, како каже свети Серафим Саровски, стекнемо мирољубив дух, хиљаде око нас ће се спасти, а када плодови Духа које смо поменули постану садржај нашег живота и када се њима испуни душа наша, онда чак и не чинећи ништа друго, они ће сведочити о Богу, како је добар, ми ћемо благотворно деловати на људе око нас, јер нисмо ми, него благодат Божија благотворно делује.
Тада ће и односи међу нама, ако су изграђени на овом темељу, такође сведочити о Господу и привући и укључити друге људе. Када је међу нама љубав, то је сведочанство о Христу и најјача проповед. А ако међу нама буде свађа, интрига, отуђења, ко ће онда поверовати да смо хришћани и да ће желети да буде као ми? Нико!
Има још много тога да се пожели од парохијске службе. Када сам постављен за софијског митрополита, поменуо сам да и ако свештеник нема других дарова – дара речи, дара музике – довољно је само његово савесно служење, свакодневно молитвено правило у храму. Да кротко и смирено стоји пред Престолом светим, да се моли Богу за поверене му душе, ко му дође да га пажљиво саслуша, да га посаветује како ће га Бог просветити, и парохија ће се претворити у оазу, на извору живе воде, на коју ће људи бити привучени. Као што у пустињи, ако постоји извор, свака животиња о њему учи и одлази у њега да утоли жеђ, тако је и савремено друштво пустиња по доброчинству, људскости, братству, поштењу. А када свештеник као пастир савесно служи, храм постаје извор живе воде и људи се уче да у њега редовно иду и утоле жеђ своје душе.
Служба свештеника је примарни задатак, јер омогућава оцрковљење људи. Где још људи треба да иду у цркву, ако не у храм? Постепено, ови људи, привучени служењем свештеника, постају део живота Цркве и доприносе, по својим даровима и могућностима, парохијском црквеном животу – неко трудом, неко знањем из различитих области, виде шта је потребно и помоћ њиховим комшијама. Тако неки имају жељу да студирају теологију, да постану свештеници и слуге Цркве. Реч је о природној сукцесији. За ланац, који је увелико прекинут у периоду социјализма, а сада треба да се обнови залагањем свих нас – епископа, свештеника и народа Божијег.
За нас је Христос све, али прво је љубав. То захтева искрен и пажљив однос према особи. То захтева љубав у комбинацији са разборитошћу.
Важан је и рад са државним институцијама на увођењу предмета „Религија – православље“ у основни наставни план и програм од 1. до 12. разреда. Тако ће све ово, сложено, довести до преобраћења више људи.
– Да ли је то прави приступ – од конкретне људске душе, преко личних односа, живота у парохији, БПЦ на општецрквеном нивоу и на крају сарадње са световном влашћу?
– То је начин, јер благодат пребива у души људској, и ако људске душе не примећују благодат, можемо много да говоримо, али од наших речи неће бити ништа. Спасење се остварује у конкретној људској души. Борба са страстима, молитва, тежња за врлинским црквеним животом. Све се то дешава у човековој души, и ту треба да се усмери наш труд да бисмо имали добар резултат.
- У овом правцу, поменули сте државу, већ сте имали прве састанке са државним представницима из водећих институција у Бугарској - Председништва, Народне скупштине. Које су, по Вашем мишљењу, области у којима се делокруг деловања Цркве и државе преклапају и у којим областима могу да делују заједно?
– Постоји ли област у људском животу и област у друштву којој није потребан Бог? Има ли човека коме Бог није потребан, за кога је Господ рекао „без Мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15, 5)? Може ли Председништво да ради свој посао без Бога? Може ли врховни командант бугарске војске да живи без Бога? Може ли Народна скупштина да ствара добре и корисне законе без Бога? Може ли Министарски савет да оствари било какво добро без Бога? Хоће ли школа без Бога васпитавати и васпитавати добре људе? Шта ће болнице без Бога? Где, у којој сфери, који човек може добро да обавља своје дужности без Бога?
Тако да је Цркви место у свакој сфери људског живота. Па, историјски гледано, постоје свеци који су цареви, царице, војсковође, лекари, просветитељи. Пошто су били код Бога и у Цркви, испуњавали су своје дужности, свако у својој сфери. Када су једном показали да савесно, пожртвовано вршење својих дужности, уз Божију помоћ, даје добре резултате, како за себе тако и за друге људе, зашто се онда не бисмо сви трудили да будемо такви и да се угледамо на њих? Човек, где год да се налази, у којој год области живота да се труди са добром савешћу, има могућност да постане слика и прилика Божија. Постоји ли таква сфера у којој Црква не може помоћи људима да буду образ и подобије Божије и да добро служе и Богу и ближњима?
Нажалост, још увек постоји такав анахронизам и неразумевање да је Црква археолошки налаз из прошлости. Цени се њена историјска улога, цени се што је у нашем народу неговала оне врлине које данас сматрамо делом нашег националног идентитета. Али зашто не бисмо били доследни у размишљању и прихватили да ако је Црква у тим временима могла да да снагу и веру нашем народу да преброди тако тешка искушења, онда то може и сада?
– Зато што је „Исус Христос исти јуче, данас и у векове”.
- Тако је. Сви људи који су се за успех у овом животу и у својој делатности уздали у себе, на крају су дошли у ћорсокак и Бог им је показао да без Њега не можемо ништа. Свако ко се уздао у своју снагу, без Бога као помоћника, на крају је доживео сопствену немоћ. Јер шта смо ми? - Један дах. Данас смо ту - сутра нас нема.
Драго нам је што савремени државници имају овакво схватање и све више препознају улогу Цркве у нашем савременом друштву, схватају колико је важна духовност, правилно васпитање деце и младих, и свих људи у тзв. општељудске, традиционалне вредности. А ове вредности нису ништа друго до оно што је природно, својствено човеку као Божијој творевини од почетка. Свако позитивно право је на крају засновано на природном закону, установљеном од Бога.
Удаљавање од Бога у савременом друштву достигло је толики степен да се говори о дехуманизацији човека. Неки говоре о пост-људској цивилизацији. Разумете ли сву трагедију овога што се дешава – неки су данас себи поставили за циљ дехуманизацију човека, док је сам Бог, друго Лице Свете Тројице постао човек. Толико смо се удаљили од образа Божијег, од онога што је човек позван да буде! А тамо где има здравог разума, значај Цркве се схвата у подсећању људи на оно што је опште корисно и морално васпитава људе.
Не говоримо овде о спасењу – многи не верују у Бога, у спасење, у живот вечни, већ Цркву виде као ослонац, као стуб друштва, као со која штити друштво од пропадања. Они цене ову њену улогу. И то је ипак нешто позитивно и добро. Мало-помало ће схватити да је њена мисија много већа – да исцели људску душу од греха, од последица пада и освети је. Да човеку да такву снагу да може да стоји стабилно, непоколебљиво, усред олуја које бесне људским друштвом, а да не падне у неверицу, очај или морално пропадање. Ову силу човек добија у Цркви кроз учешће у Светим Тајнама. У православном богословљу постоји нераскидиво јединство светотајинског живота и морала. Подвижништво и учествовање у Светим Тајнама – то су два стуба у духовном животу православног хришћанина, без којих он не може напредовати. Подвиг нас води ка Светој Евхаристији и осталим Светим Тајнама, а Евхаристија нам даје снагу, благодат, надахнуће и жељу да свој подвиг наставимо, продубљујемо и јачамо. И једно и друго заједно – подвижништво и учешће у Светим Тајнама – постепено нас воде ка просветљењу, освећењу и саображавању Богу. Све се то ради у јединственом простору наше заједнице са нашом браћом и сестрама у Цркви. Наш подвиг није индивидуалан, већ увек иде преко ближњег.
Човек се може сачувати као створен по обличју Божијем и удостојити се Бога, само када чврсто и чисте савести стоји у Истини, у Богу. То је начин на који човек може сачувати мир у души и пренети га другима, да прођу кроз олује овога света и века.
Превод са бугарског приредила
редакција портала "Ризница"
Извор: Вg-patriarshia.bg
