Свети Теофилакт Охридски: Тумачење Дела апостолских - Двадесет и трећа глава Дела апостолских
1. А Павле упери поглед на Синедрион и рече: Људи браћо, ја сам са свом добром савести живео пред Богом до самога овога дана. 2. А првосвештеник Ананија заповеди онима што стајаху до њега да га бију по устима. 3. Тада му рече Павле: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти седиш те ми судиш по закону, а насупрот закону заповедаш да ме бију. 4. А они што стајаху унаоколо рекоше: Зар првосвештеника Божијега вређаш? 5. А Павле рече: не знадох, браћо, даје првосвештеник, јер је писано: Не говори зло старешини народа свога.
А Павле упери очи на Синедрион. Више не говори ни народу ни гомили.
Ја сам са свом добром савести живео, тј. не видим у својим поступцима да сам у било чему крив пред вама и да сам достојан ових окова.
И ти седиш те ми судиш по закону, и насупрот закону заповедаш да ме бију. Преступајући закон, тј. будући крив за безакоње, као да каже: будући достојан многих казни.
Зар првосвештеника Божијега вређаш? Не знадох, даје првосвештеник… Као што је рекао: И ти седиш те ми судиш по зако-у? Павле се претвара да не зна; то, међутим, није било штетно, него корисно за слушаоце. Међутим, ја сам потпуно уверен да Павле није знао да је Ананија првосвештеник, јер је он (Павле) тек недавно стигао у Јерусалим, није се виђао с Јудејцима и Ананију је угледао међу многим другим лицима. Уосталом, међу многим и различитим лицима, првосвештеник је био неприметан.
Зидом окреченим назива га стога што, иако је Ананија узимао блистави лик човека који наводно штити закон и суди по закону, његове мисли су биле безаконите. Павле услед тога и разобличава његов лице-мерни изглед спољашње наклоности према закону.
6. А Павле схвативши да је један део садукеја а други фарисеја, повика у Синедриону: Људи браћо, ја сам фарисеј, син фарисејев, за наду и за васкрсење мртвих мени се суди. 7. А кад он ово рече, настаде распра међу фарисејима и садукејима, и раздели се народ. 8. Јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни анђела, ни духа, а фарисеји признају обоје.
Ја сам фарисеј. Опет говори на људски начин, али је свугде преиспуњен благодаћу. Он их, међутим, ни овде не обмањује, јер је по прецима фарисеј. Како Јудејци нису хтели да кажу због чега га оптужују, он сматра да је принуђен да то сам каже: За наду и за васкрсење мртвих мени се суди, и оправдава се самом њиховом оптужбом и клеветом. Будући да су били неразумни, садукеји, можда, нису знали ни за Бога, и због тога не верују да ће бити васкрсења. Фарисеји пак исповедају и једно и друго.
Међутим, садукеји не признају три тврдње (васкрсење, постојање анђела и постојање духа). Како онда писац каже: обоје? Тако што су дух и анђео једно. Осим тога, речју: обоје (и једно и друго) подразумева сва три предмета. Најзад, списе необразованих људи и рибара не би требало мерити мером прекрасног спољашњег дотеривања, којом се одликују дела образованих писаца, јер се из тога рађају јереси.
9. И настаде велика вика, и уставши књижевници од стране фарисеја препираху се говорећи: Никакво зло не налазимо на овоме човеку; ако ли му то говори дух или анђео, не ратујмо против Бога. 10. А када настаде велика свађа, побојавши се заповедник да Павла не растргну, заповеди да сиђу војници и да га отргну од њих и одведу у логор.
Ако ли му пак Говори дух или анђео… Нешто недостаје за пуноћу мисли. Не знамо, каже, да ли му дух или анђео дошаптава садржај беседе. Ако је то рекао неки од фарисеја, онда речи: говори му дух или анђео треба разумети на следећи начин: ево, он говори о васкрсењу; очигледно да му је дух или анђео предао учење о васкрсењу.
Побојавши се заповедник… Бојао се да не растргну Павла, јер је овај рекао да је Римљанин, и он би доспео у велику опасност због тога. Најзад, уграбили су га војници, ја мислим као своје власништво.
11. А идуће ноћи стаде Господ пред њега и рече: Буди храбар, Павле, јер као што си сведочио за Мене у Јерусалиму, тако ти ваља и у Риму сведочити. 12. Када пак свану дан, учинише неки од Јудејаца заверу и заклеше се да неће ни јести ни пити докле не убију Павла. 13. А беше их више од четрдесет који ту заверу учинише. 14. Ови приступшие првосвештенику и старешинама и рекоше:
Стаде Господ пред њега, јер је Господ Утешитељ у недаћама. Међутим, Он се Павлу није јавио пре него што је овај доспео у опасност (јер нас Господ крепи и посредством недаћа), и након Свог јављања благоволео је да спасе његов живот људским средствима.
Заклетвом се заклесмо да нећемо ништа окусити док не убијемо Павла. 15. Сада, дакле, ви са Синедрионом кажите заповеднику да га сутра сведе к вама, као да бисте хтели дознати боље о њему, а ми смо спремни да га убијемо пре него се он приближи.
Заклетвом се заклесмо. Уместо да каже: они су рекли да се одричу вере у Бога, уколико не учине то, што су наумили. На тај начин су, дајући лажно обећање, под заклетвом као варалице; да им је успело да убију Павла, они би опет били под клетвом, као убице, или би их Бог предао анатеми.
16. А син сестре Павлове, чувши за ову заседу, дође и уђе у логор и јави Павлу. 17. Павле пак, дозвавши једног од капетана, рече: Ово момче одведи заповеднику, јер има нешто да му јави. 18. А он га узе и доведе заповеднику, и рече: Сужањ Павле дозва ме и замоли да теби доведем ово момче које има нешто да ти каже. 19. А заповедник узевши га за руку и отишавши насамо, питаше га: Шта је то што имаш да ми јавиш? 20. И рече: Јудејци се договорише да те замоле да сутра сведеш Павла њима у Синедрион, као да би хтели нешто тачније испитати о њему. 21. Али их ти немој послушати, јер га вребају њих више од четрдесет људи који су се заклели да неће ни јести ни пити докле га не убију; и сад су готови, и чекају твоје обећање. 22. Заповедник онда отпусти момче заповедивши му: Никоме не казуј да си ми ово јавио. 23. И дозвавши двојицу од капетана, рече: припремите двеста војникада иду у Кесарију, и седамдесет коњаника, и двеста стрелаца, по трећем часу ноћи. 24. И нека доведу коње да посаде Павла и спроведу га жива до Феликса управника.
А син сестре Павлове чувши за ову заверу… Према Божијем устројству, догодило се да Јудејци нису приметили како је он могао да их чује. Павле се поново спасава захваљујући људској опрезности, јер он све, чак и заповедника, оставља у неизвесности, да се ствар не би открила. Не би требало осуђивати Павла због тога, што је страховао од опасности. То сведочи једино о слабости његове природе (јер је био човек), и треба да послужи као похвала његовој вољи. Иако се плашио удараца и смрти, он због тог страха није учинио ништа недостојно себе.
25. И написа писмо са оваквом садржином: 26. Клаудије Лисија, моћноме управнику Феликсу поздравље. 27. Човека овога ухватише Јудејци и хтедоше да га убију; ја пак дођох са војницима и отех га, дознавши да је Римљанин. 28. И желећи дознати узрок за који га оптужују доведох га у њихов Синедрион. 29. И нађох да га оптужују за питања закона њиховог, и да нема никакве кривице која заслужује смрт или окове. 30. Када ми је пак пријављена завера Јудејаца против овог човека, одмах га послах теби, заповедивши и његовим тужиоцима да пред тобом кажу шта имају на њега. Буди здраво! 31. Тада војници, као шшо им се заповеди, узеше Павла и одведоше га ноћу у Антипатриду. 32. А сутрадан, оставивши коњанике да иду с њим, вратише се у логор. 33. И они дошавши у Кесарију и предавши писмо управнику, изведоше и Павла пред њега. 34. А управник прочитавши писмо, запита из које је он области, и дознавши да је из Киликије рече: 35. Саслушаћу те када стигну и твоји тужиоци.
Нема никакве кривице која заслужује смрт… Ево и писма, које је написано и у његову одбрану и као оптужба Јудејаца. Погледај, Павла за невиног не признају Јудејци, него иноплеменици, као што је и Пилат сматрао да је невин Христос.
И заповеди да Га чувају у Иродовој судници.
