Кажу да је култ деспотице Ангелине Бранковић рано успостављен и да је разлог томе поштовање према трпељивости с којом је подносила бројне недаће. Иако племкиња пореклом, удата за српског деспота, највећи део живота провела је у оскудици, а имала је и ту злу судбину да надживи мужа и децу. Ова светитељка из лозе сремских Бранковића, која је у ред светих уврштена као мати Ангелина, била је ћерка „благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја”, како се наводи у Житијима светих.
Њен отац, Ђорђе Аријанит Комнин, први феудалац у области Албаније који је победио војску турског султана, имао је још две кћери, обе супруге великаша. Андроника је била удата за Ђурђа Кастриота Скендербега, а Гојислава је била прва жена Ивана Црнојевића. Овај албански кнез пружио је уточиште из отаџбине прогнаном слепом деспоту Стефану Бранковићу, сину Ђурђа Бранковића.
У Албанији је српски деспот упознао жену свог живота, изузетно образовану и књигољубиву ћерку свог домаћина Ђорђа Аријанита, Ангелину. Венчали су се 1461. године у Скадру. Пред нападом Агарјана беже из Албаније у Италију. Ту им се рађају деца, ћерка Мара и синови Јован и Ђорђе, али ту и умире српски деспот Стефан.
С ковчегом с његовим моштима, мајка Ангелина враћа се у Срем, у Купиново, град који јој је на њене молбе на уживање дао угарски краљ Матија Корвин. Млађи син Јован умире 1502. Старији, Ђорђе, замонашио се и добио име Максим. С њим је Ангелина подигла манастир Крушедол на Фрушкој гори.
После Максимове смрти (1516), монашки постриг у својој задужбини, манастиру Сретење недалеко од Крушедола, примила је и Ангелина. „Као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња од народа је с правом добила назив Мајка Ангелина”, наводи се у њеном житију. Умрла је 30. јула 1520. године. Управо на тај дан, по новом календару 12. август, Српска православна црква прославља преподобну мајку Ангелину, а највише народа окупља се тада у њеној задужбини, Крушедолу, где се чувају мошти деспотице-светитељке.
До данашњих дана сачувана је само лева рука мајке Ангелине, будући да су 1716. године Турци спалили манастир заједно с моштима светих Бранковића. Колико је ова светитељка и данас поштована у народу најбоље показује летошња светковина. Мошти мајке Ангелине изнете су после пет векова из манастира Крушедол и током неколико месеци ћивот у којем се чувају обишао је сва села, градове и парохије Епархије сремске. Од најмањих села до великих градова, свуда су стотине верника излазиле да се придруже литији и целивају мошти ове светитељке, а ћивот с левом руком Мајке Ангелине носили су улицама сремских градова и села свештеници, припадници војске и полиције, ђаци, челници локалне самоуправе, чланови културно-уметничких друштава, спортисти, здравствени радници...
За део Албаније којим је владао отац мајке Ангелине, град Елбасан, везан је још један српски светитељ: Свети Јован Владимир. Српски кнез Јован Владимир владао је у другој половини десетог века Дукљом, а престоница му је била на западној страни Скадарског језера, у области Крајина. Савременици су га описивали као правичног и мирољубивог човека, пуног врлина. Против њега је заратио бугарски цар Самуило, којем се Јован Владимир, према наводима из његовог житија, добровољно предао, желећи да као „добар пастир положи душу своју за овце своје”.
Његово утамничење у Преспи крај Охрида имаће, међутим, срећан крај: у младог сужња заљубила се царева ћерка Косара. Они су се и венчали, а завојевач, цар Самуило, зету Јовану Владимиру поклонио је на управу Драч. Мирољубиви српски кнез ипак је скончао у граду Преспи. Тамо га је на преговоре намамио византијски цар Владислав, који га је на превару убио 1016. године.
Око 1215. године мошти Светог Јована Владимира пренете су у Драч, а касније у манастир Шин-Ђон (на албанском Свети Јован) код града Елбасана. До 1967. године светитељеве мошти чуване су у овом манастиру и изношене сваке године на његов празник на поклоњење ходочасницима – православцима, католицима и муслиманима.
Изузетно поштован и код Срба и код Албанаца, Свети Јован Владимир небески је заштитник града Бара, али и Драча. Верујући у његове чудотворне, исцелитељске моћи моле му се и Срби и Албанци. Од 1995. године ћивот с моштима Светог Јована Владимира чува се у Саборној цркви у Тирани као једна од највећих светиња Албанске православне цркве.
Јелена Чалија
Извор: Политика
