Свети Теофилакт Охридски: Тумачење Дела апостолских - Осамнаеста глава Дела апостолских
1. А потом се удаљи Павле из Атине и дође у Коринт. 2. И нађе једнога Јудејца, по имену Акилу, родом из Понта, који беше скоро дошао из Италије, и жену његову Прискилу, јер беше заповедио Клаудије да се сви Јудејци удаље из Рима, и дође к њима. 3. И пошто беше истога заната, остао је код њих и радио, јер им занат беше прављење шатора. 4. А расправљаше у синагоги сваке суботе, и увераваше Јудејце и Јелине. 5. И кад сиђоше из Македоније Сила и Тимотеј, устрептала духа Павле сведочаше Јудејцима да је Исус – Христос. 6. Но пошто се они противљаху и хуљаху, отресе хаљине своје и рече им: Крв ваша на главе ваше; ја сам чист, и од сада идем незнабошцима.
Дође у Коринт. Дух га је довео у Коринт и у Коринту је требало и да остане јер Атињани, иако су волели да слушају новине, нису обраћали пажњу на истину. Они, наиме, нису бринули о суштини ствари, него само о томе да увек буду у стању да нешто кажу. Павле је, дакле, сматрао да је довољно да тамо само баци семе.
Јер беше заповедио Клаудије. У Нероново време Павле је мученички окончао живот, а у време Клаудија распламсао се рат против Јудејаца тако да су они, као опасни људи, прогоњени из Рима. Зато је Промисао устројио да он тамо буде одведен као сужањ уместо да, као Јудејац, буде протеран одатле.
И пошто беше истог заната, остаоје код њих и радио. Остао је код њих, јер је ту пронашао угодно уточиште. Оно је за њега било угодније него царске ложнице, као и што је за атлетичара палестра (вежбаоница) кориснија од меких ћилима, и као што је за војника гвоздени мач кориснији него онај златни.
Отресе хаљине своје и рече им – да их не би уплашио само речима, него и делом.
Крв ваша на главе ваше. Нејасна изрека. Мислим да Павле каже следеће: „Сваки, који се одриче Христа, Који је живот, постаје самоубица, јер из живота прелази у смрт и, тиме што самоме себи узрокује убиство, на неки начин пролива сопствену крв.“ Он, дакле, каже следеће: „Зато, што неверјем убијате саме себе, пред судом ћете одговарати ви сами, јер нема моје кривице у томе.“ Одатле се може закључити да се самоубица пред Богом кажњава као убица.
7. И отишавши оданде, дође у кућу некога по имену Јуста, који поштоваше Бога, чија кућа беше до саме синагоге. 8. А Крисп, старешина синагоге, поверова у Господа са свим домом својим, и многи од Коринћана који слушаху повероваше и крстшие се. 9. А Господ рече Павлу ноћу у виђењу: Не бој се, него говори, и да не ућутиш. 10. Јер сам Ја с тобом, и нико се неће усудити да ти учини зло, јер Ја имам многи народ у овом граду. 11. И он је боравио онде годину и шест месеци учећи их речи Божијој.
Чија кућа беш едо саме синагоге. Управо због тога су се и распламсали вером, тј. због тога што се Павле налазио у суседству.
Крисп, старешина синагоге, поверова у Господа. То је онај исти Крисп, о којем говори Павле: Не крстих ниједнога од вас, осим Криспа и Гаја (1. Кор. 1; 14).
Не бој се, него говори, и да не ућутиш… Господ најзад говори Павлу оно, што му је посебно требало, јер га ништа није тако жалостило као неверујући.
12. А кад беше Галион намесник у Ахаји, нападоше Јудејци једнодушно на Павла и доведоше га на суд, 13. Говорећи: Овај наговара људе да поштују Бога противно Закону. 14. А кад Павле хтеде да отвори уста, рече Галион Јудејцима: Да је каква неправда била или зло дело, по дужности послушао бих вас, о, Јудејци; 15. Али кад је у питању реч и имена и закон ваш, гледајте сами, јер ја судија томе нећу да будем. 16. И истера их из суднице. 17. Онда сви Јелини ухватише Состена, старешину синагоге, и бише га пред суднииом, а Галион није за то ништа марио. 18. А Павле остаде још подоста дана, па се опрости са браћом и отплови у Сирију, и с њима Прискила и Акила; а остриже главу у Ксихреји, јер беше дао завет.
Нападоше Јудејци једнодушно… Дакле, како су они напали, упитаће неко. Тако што су га изненада ухватили. Међутим, нису се усудили да било шта учине, него су га одвели код намесника (проконзула). Он их је пак истерао из суднице. Мени се чини, да је то био један од човечних људи. Што се тиче онога, да су тукли Состена, учинили су то или зато, што је и он, као и Крисп, старешина синагоге, био одан Павлу, или зато што су у својој махнитости отишли тако далеко да су, заборавивши своје намере, уместо Павла почели да бију Состена, Можда су га пак тукли и због тога што су хтели да убију Павла а Состен им то није дозволио. Тукли су Состена и поступали противзаконито и у погледу самог старешине, говорећи следеће таквим поступком: „Ако сваки чини оно што хоће, и ако Закон више не постоји, онда ћемо и ми њега ударати.“ Проконзул (намесник) их није зауставио, него им је допустио да бију један другога. Да су тако поступили према неком другом народу, а не према самима себи, он (намесник) би их сигурно уразумио.
Отплови у Сирију и с њима Прискила и Акила; а остриже Главу у Ксихреји, јер беше дао завет. Како се Јудејцима чинило да он поучава одступању од Закона, и како су га се многи гнушали и нису прихватали његову проповед, учинио је то у јерусалимском храму сузвишеним циљем. То је оно исто, што је он говорио: Онима који су без закона постадох као без закона… да придобијем оне који су без закона (1. Кор. 9; 20).
Јер се беше заветовао. Подразумева се завет одрицања. Дао је завет да ће одсећи косу, како своја дела не би више посвећивао световним стварима, него да се, као човек који живи по Богу, посвети Цркви. И Акила је, такође према завету, одсекао косу, јер су то чинили они, који су желели да живе богоугодно. Поред тога, био је то и древни обичај Јудејаца. Због тога је и монашки постриг сврсисходан.
19. И приспе у Ефес, и њих остави онде, а он уђе у синагогу и разговараше с Јудејцима. 20. А кад га они молише да остане код њих дуже времена, не пристаде. 21. Него се опрости с њима говорећи: Ваља ми на сваки начин да празник који долази проведем у Јерусалиму; него ако Бог хтедне, вратићу се опет вама.
Њих је оставио тамо. Акилу и Прискилу оставио је у Ефесу, несумњиво зато да би они тамо поучавали јер су, боравећи током дужег времена уз Павла, много тога научили.
Вратићу се опет вама. Будући да је био пророк и да је знао да треба да се врати, Павле је обећао да ће се вратити у Ефес. Да нико не би тако поступао услед неразумности, дајући неодговорно обећање да ће учинити ово или оно, Павле нас је научио да не дајемо никакво обећање за будућност без додавања речи: ако Бог хтедне, јер нико не зна шта ће донети следећи дан. Зато је безуман онај, који своје обећање не ограничи речима: ако Господ хтедне, јер, ако неко буде обећавао са самопоуздањем, што ће неминовно учинити, догодиће се да чује следеће речи: Ове ноћи тражиће душу твоју од тебе (Лк. 12; 20), и оно што си обећао, како ћеш испунити?
И одвезе се из Ефеса, а Акила и Прискила остадоше у Ефесу. 22. И сишавши у Кесарији, изиђе и поздрави Цркву, па се спусти у Антиохију. 23. И оставши неко време, изиђе и прође редом Галатијску земљу и Фригију, утврђујући све ученике.
Посећивање верујућих и њихово укрепљење био је свагдашњи Па-влов обичај да би, уколико открије да су ослабили, олакшао њихово бреме учитељском поуком.
24. А дође у Ефес неки Јудејац по имену Аполос, родом из Александрије, човек речит и јак у Светоме Писму. 25. Овај беше упућен на Пут Господњи и говорећи (пламтећи), духом, говораше и учаше право о Господу.
Неки тврде да је овај Аполос – Аполос, епископ коринтски, о којем Павле пише: А што се тиче брата Апола, много га молих… (1. Кор. 16; 10) и Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте (1. Кор. 3; 6).
Знадијаше само крштење Јованово. 26. И овај поче смело проповедати у синагоги. А кад га чуше Акила и Прискила, прихватише га и још му тачније изложише Пут Господњи. 27. А кад он хтеде да пређеу Ахају, охрабрише га браћа и писаше ученицима да га приме. И он дошавши онамо поможе много онима који су благодаћу поверовали. 28. Јер је силно оповргавао Јудејце пред народом, доказујући из Светога Писма да је Исус – Христос.
Ако је Аполос био крштен само Јовановим крштењем, на који је начин пламтео Духом? Дух Свети се није примао на тај начин. Ако је његовим следбеницима било потребно крштење Јованово, онда је оно њему било далеко потребније. Шта, дакле, да кажемо на то? Мени се чини да је то један од сто двадесеторице, који су крштени заједно с апостолима. Ако пак није тако, онда се с њим догодило исто, што и с Корнилијем. Крштење Јованово позивало је на покајање, али није истовремено и отпуштало грехове, јер се разлика између крштења Јовановог и крштења верујућих састоји у томе, што крштење верујућих дарује отпуштање грехова. Верујући се крштава у име Оца и Сина и Светога Духа, и очишћује се од свих заблуда које су претходиле крштењу. Ако они, које је крстио Јован, нису имали Духа Светога, како је Аполос, крштен само Јовановим крштењем, пламтео духом? У том случају, он, чак и да је пламео Духом, није имао Духа Светога, јер нити је говорио разним језицима, нити је пророковао; једно је пламтети Духом, а друго имати Светога Духа. Онај, који има Духа Светога, има Га у себи, и Сам Дух му говори изнутра, из срца, као што је говорио и апостолима, час им за-брањујући а час заповедајући да казују (еванђелску) реч. Онај пак, који пламти Духом, савршава нешто под руковођењем Духа, кроз просветљење и спољашње подстицање.
Јер је силно оповргавао Јудејце пред народом… Оповргавати пред народом значило је показати одважност; силно оповргавати значи показати силу, а оповргавати на основу Писма значи сведочити о свом знању; ни одважност ништа не постиже без силе, као што ни сила ништа не постиже без одважности.
