Летња Пасха, Успење Пресвете Богородице, представља победу над смрћу и распадљивошћу. Поменуто нам, узвишеним поетским надахнућем, објављује прекрасна црквена химнографија данашњим тропаром, који напамет зна, или би барем требало да зна, сваки православни хришћанин: „…во успе́нии ми́ра не оста́вила еси́, Богоро́дице, преста́вилася еси́ к животу́, Ма́ти су́щиЖивота́“. Следствено, поимамо да као Мајка, која је родила Живот свету, Она се данас преставља Животу, али не остављајући свет. Тако гласи свети језик поезије којим Црква изражава своју православну веру.
Данашњи, површни приступ постојању, који је јачи од смрти, у великој мери је закопао модерног човека, те као да се на њему испуњавају стихови: „имаш име да си жив, а мртав си“ (Откр. 3.1). И док гроб површности држи многе области људске егзистенције, гроб смрти не може да задржи Пресвету Богородицу. Ад није имао снаге да држи затворену Мајку Живота.
Св. Теодор Студит истиче да Пресвета Богородица, затварајући своје телесне очи, нама отвара умне очи као сјајне и велике звезде. Управо тим звезданим очима гледа песник Рицос, који је испевао следеће пунозначне стихове:
Када је Богородица пролазила тихо поред дрвећа
нико је није чуо.
Пси нису лајали на портама.
Само су је цврчци поздравили,
и једна звезда је свирала на струни
неку непознату песму,
коју су чула само деца
у њиховом сну,
те су се окретала на своју другу страну
осмехујући се.
Због тога, у овом времену површности, смрт Пресвете Богородице не само што не представља разлог за тугу, већ чини да дечији осмех из сна постаје незаобилазна стварност, стварност коју пуним плућима и са осмехом на лицу може да живи човечанство које жели да буде избављено од смрти свакодневице. Управо због тога Црква у својим богослужењима без престанка користи поезију. Поезија није свакодневица. Поезија почиње одрицањем свакодневице, што уопште не значи бекство од стварности, већ означава бег из прозаичности постојања.
Одатле, поетски, креативни начин постојања отвара очи Св. Симеону Новом Богослову када он каже да се празници истински празнују не само онда када је простор у коме се налазимо осветљен и украшен (што је лепо и потребно), већ и када су нам пре свега светле мисли; не само када се овоземаљски моћници намештају да буду виђени како празнују са народом (у чему нема ничег лошег), већ када празнујемо имајући поред себе не било кога, већ првенствено Пресвету Богородицу и светитеље, будући да ће нас они дочекати после смрти, како нас, тако и овоземаљске моћнике.
Тако, кроз перспективу аутентичног празновања Успења Пресвете Богородице, смрт губи апсолутно значење и не представља претњу, већ прелазак из лажног у суштински важно.
Човеков живот је драма. Човеку је потребна светост, као критеријум према коме ће вредновати своје постојање. Та светост је Пресвета Богородица. Велико чудо, које је пројава љубави Божије и послушања Пресвете Богородице, јесте када се људска природа преко Богородице показује богородном.
Примером Пресвете Богородице, нека бисмо и ми у метафоричком смислу зачињали Бога у нашим срцима, носили Га у себи, рађали Га без престанка, те се испунили радошћу и озарењем, будући да се Мајка Божија тако показује Мајком свих нас, својим Успењем не напуштајући свет, већ сасвим супротно, све нас покривајући својим молитвама избавля́еши от сме́рти ду́ши на́шя!
Епископ дремвитски г. Давид (Нинов)
