Чланови Светог синода Руске православне цркве су 22. августа 2024. године, након претходног разматрања Нацрта закона „О заштити уставног поретка у области деловања верских организација“, који је 20. августа усвојила Врховна Рада Украјинe која је усмерена ка ликвидацији Украјинске Православне Цркве, одлучила је да прихвати следеће Саопштење Светог Синода (Журнал бр. 102).
Дана 20. августа 2024. године, Врховна рада Украјине усвојила је у другом читању нацрт закона „О заштити уставног поретка у области деловања верских организација“, који дозвољава забрану делатности било које верске заједнице на територији Украјине ако је „повезана” са неком верском организацијом у Русији. За одговарајућу судску одлуку биће довољан закључак „верског вештачења” који у условима „лова на вештице” може бити, и биће – фалсификован.
Иницијатори и присталице нацрта закона у Украјини – високи државни службеници, посланици Врховне раде, радикално десничарски политичари и јавне личности, представници расколничких организација и Украјинске гркокатоличке цркве – не крију да је нацрт закона директно уперен против Украјинске православне цркве; да је сврха овог закона ликвидација њених заједница или принудно пресељење у друге верске организације. Стотине манастира, хиљаде парохија и милиони православних верника у Украјини наћи ће се ван правног поретка, изгубити имовину и молитвена места.
У периоду од 2014. до 2023. године Свети Синод Руске Цркве је више пута забележио притисак на Украјинску православну цркву, која несумњиво има карактеристике државне антирелигијске политике. Данашње усвајање закона је доказ немоћи режима, који је све време свог политичког постојања доследно, корак по корак, тежио да ослаби, подели и уништи Украјинску православну цркву.
Поглавар Руске православне цркве више пута се обраћао организацијама система УН, ОЕБС-у и Савету Европе, као и лидерима светских верских заједница сведочећи о прогону верника у Украјини. Иако су многи стручњаци и организације за људска права на Западу препознали кршење права верника Украјинске православне цркве, то није постала препрека за усвајање нацрта закона који руши сам појам слободе савести и основних људских права.
Стални притисак на Цркву прати дугогодишња клеветничка антицрквена кампања украјинских медија, усмерена на клевету канонског Православља, која изазива и оправдава масовна одузимања храмова, названа „добровољним преобраћењима”. Ове заплене организују присталице раскола и радикални националисти, уз подршку локалне власти, специјалних служби и органа за спровођење закона. Обично их прате насиље, масовне туче свештенства и верника. Предузимају се и заплене и покушаји заузимања највећих манастира Украјинске православне цркве, принудно исељавање њихових житеља.
Директан притисак украјинских специјалних служби на Украјинску православну цркву, њену епископију и свештенство се наставља. Осим претњи и уцена, овај притисак има за последицу отварање десетина фабрикованих кривичних дела и неправедних пресуда на политичкој основи. Многи епископи и свештеници Украјинске православне цркве су у притвору или су добили неправедне казне.
У неким регионима и насељима у Украјини, локалне власти су директно „забраниле“ делатност Украјинске православне цркве, насилно затварајући њене цркве, спречавајући богослужење и незаконито одузимајући земље под њеним манастирима, храмовима и светињама.
Не успевши да ослаби канонску цркву у Украјини, не успевши да наруши њено јединство, локална власт је учинила корак ка њеној директној забрани.
По свом обиму и централизованој природи, ова мера може надмашити све досадашње историјске репресије против Украјинске православне цркве, укључујући прогон у време Брестске грко-католичке уније, и упоредива је са тужним историјским преседанима као што су: прогони у Римско царство у доба Нерона и Диоклецијана, такозвана дехристијанизација Француске током Француске револуције у 18. веку, атеистичке репресије у Совјетском Савезу и уништење Албанске православне цркве 1960-их од стране Енвера Хоџе режима.
Усвојени предлог закона је неспојив са репрезентацијама владавине права, то је политичка декларација, чија је сврха да легализује уништавање већинске верске заједнице. Закон предвиђа критеријуме који омогућавају идентификацију групе лица повезаних са Украјинском православном црквом у циљу спровођења циљаних политичких репресија над њима.
Са посебном горчином мора се истаћи негативна улога цариградског патријарха Вартоломеја и његових сарадника. Они су својим једностраним, брзим и супротним духу светих канона дејствима само погоршали црквени раскол у Украјини, уместо да га лече. Руководство фанарско признатих расколника је са посебном жестином захтевало усвајање закона о фактичкој забрани Украјинске православне цркве. А Патријарх Вартоломеј, који је раније јавно одобравао кривично гоњење и хапшења њених епископа и свештеника, сада је, слично првосвештеницима Ани и Кајафи, отворено подржао акцију државне власти, чији је циљ да се канонска Црква у Украјини разапне и уништи. . Цариградски патријарх је тако лично одговоран за организацију прогона верника Украјинске православне цркве.
Са чврстим уверењем да врата пакла неће надвладати Цркву Христову (Мт. 16, 18), као што нису победила ни претходна најжешћа гоњења; да ће се православни хришћани у Украјини храбро и храбро суочити са новим изазовима и савладати их снагом Исуса Христа (Рим. 8,37) – позивамо све православне вернике у свету да ојачају своје молитве за Украјинску православну цркву , што је страдање због речи Божије и због сведочанства о Исусу Христу (Откр. 1, 9).
