Свети Теофилакт Охридски: Тумачење Дела апостолских - Тринаеста глава Дела апостолских
1. А у Цркви која беше у Антиохији беху неки пророци и учитељи, и то: Варнава и Симеон звани Нигер, и Лукијан Киринејац, и Манаин одгајен са Иродом, четворовласником, и Савле.
Још увек најпре помиње Варнаву, јер се Павле још није прославио, још увек није сатворио никакво знамење. Требало би, међутим, приметити, да су и Варнава и Павле били придружени збору апостола.
И Манаин, одгајен са Иродом четворовласником. Ево шта значи карактер свакога; ни васпитање не показује нжакав утицај. Погледај, какав је безбожник остао Ирод, док се Манаин, који је васпитаван заједно с њим, толико изменио да је удостојен дара пророштва.
2. А док они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које сам их позвао. 3. Тада они, постивши и помоливши се Богу и положивши руке на њих, отпустише их. 4. А ови, послани од Духа Светога, сиђоше у Селевкију, и оданде отпловише на Кипар. 5. И стигавши у Саламину објављиваху реч Божију у синагогама јудејским, а имаху и Јована за прислужника. 6. А кад прођоше острво све до Пафа, нађоше некаквог врачара и лажног пророка, Јудејца, по имену Варисус, 7. Који беше с намесником (антипатом) Сергијем Павлом, човеком разборитим. Овај дозвавши Варнаву и Савла заиска да чује реч Божију. 8. А Елима врачар, јер то значи име његово, противљаше им се гледајући да одврати намесника од вере.
Шта значи: док су служили! То значи: “док су проповедали”. Израз: Одвојте ми на дело употребљен је уместо: “на апостолство”. Ко је рукоположио Павла? Лукије и Манаин или, тачније, Дух Свети. Хиротонисани су због тога, да би с влашћу проповедали. Оно што сам Павле каже: Не од људи ни преко човека (Гал. 1; 1), треба схватити у смислу да га није ни позвао ни преобратио човек. Нису их рукополагали као ђаконе, него су на њих положили руке након претходног поста и молитве. Из тога се може закључити да су Варнава и Павле посредством таквог рукоположења добили виши јерархијски степен него што је ђаконски. У Селевкији се нису заустављали, знајући да би њени житељи могли задобити већу корист од њој суседног града, и журе да изврше оно што је неодложно.
Овај (антипат-проконзул) дозвавши Варнаву и Савла заиска да чује реч Божију. У проконзулу задивљује то што је он, будући најпре привучен магијом врачара, сада пожелео да чује апостоле. Међутим, обрати пажњу и на врачара: кад су апостоли проповедали другим људима, он није много негодовао, али је посебно узнегодовао онда, кад су приступили намеснику (проконзулу).
9. А Савле, звани и Павле, испуњен Духом Свешим, погледавши оштро на њега, 10. Рече: О, препуни сваког лукавства и сваке подмуклости, сине ђавољи, непријатељу сваке правде! Зар нећеш престати да квариш праве путеве Господње? 11. И сад ево руке Господње на те, и бићеш слеп да не видиш сунца за неко време. И одмах паде на њега мрак и тама, и пипајући наоколо тражаше водича. 12. Тада намесник, кад виде шта би, поверова, задивљен науком Господњом.
Савле звани и Павле. Овде се, заједно са Савловим рукоположењем, мења и његово име. Ново име је добио због тога, да и са те стране не би био ниже од апостола. Што се тиче превасходства какво је имао предводник Христових ученика (Петар), чини се да је и Павле уживао исто поштовање и имао прилжу да стекне још већу наклоност.
Препуни сваког лукавства. Није, каже, преостало ниједно лукавство које ти не би имао. Истинито је рекао: сваког лукавства, јер је врачар био лукав и лажљив. Сином ђавола назива га због тога, што је творио ђаволско дело.
Ти се, каже, не бориш и не ратујеш с нама, него квариш праве путеве Господње. И бићеш слеп, да не видиш сунца за неко време. Тим средством, којим је сам био обраћен, хтео је да преобрати и њега. То, дакле, није била казна, него исцелење, и Павле готово да каже: “Ово не творим ја, него рука Божија.”
Израз: за неко време очигледно не означава речи онога који кажњава, него онога који преобраћа. Да су то биле речи онога који кажњава, Павле би га за свагда учинио слепим. Овде пак није реч о томе него: за неко време. Каже: за неко време, да би утицао на намесника (проконзула) и на тај начин му ставља на знање да од самог врачара зависи хоће ли поново задобити вид; за то је било потребно да свој живот измени на боље.
И пипајући тражаше водича. Тражење водича је доказ слепила. Било је неопходно да се управо посредством овакве казне уразуми онај, којег је претходно привукла магија. Таквом казном као да су уразумљивали врачаре.
13. А када Павле и они с њим отпловшие из Пафа, дођоше у Пергу памфилијску; Јован пак одвојивши се од њих врати се у Јерусалим. 14. А они отишавши из Перге, дођоше у Антиохију Писидијску, и ушавши у синагогу у дан суботни седоше. 15. После пак читања Закона и Пророка старешине синагоге послаше к њима говорећи: Људи браћо, ако имате реч утехе за народ, говорите.
Јован пак… Јован, који је прозван Марко, био је њихов сапутнику еван-ђелском путовању од Палестине до Перге Памфилијске. Касније, кад су апостоли убрзали своје путовање и чврстог, непоколебивог духа почели да се наоружавају за подвиге, Марко, као човек слаб и неодлучан за такво путовање и такве подвиге, опасности и борбу, какви су им предстојали у сваком граду, напушта апостоле и враћа се у Палестину. Он се не одриче Христа, али одустаје од даљег путовања, јер је оно за њега било исувише тешко. Павле и Варнава вратили су се у Јерусалим с обиљем плодова вере и благовестили Јерусалимској цркви о преобраћању и покајању незнабожаца. Када су сви почели да узносе похвале Павлу и Варнави због њихових подвига преиспуњених успехом, Марко се ражалостио и помутио у души и, можда, помислио: “Да сам био с апостолима, био бих заједничар њихове славе.” Тада је опет пожелео да с апостолима ступи на проповед.
Дођоше у Пергу Памфилијску. Поново долазе у Пергу, јер су журили у антиохијску митрополију.
И ушавши у сшагогу у дан суботни седоше. У синагоге су улазили у јудејској одећи, да им се не би успротивили и да не би били истерани. На тај начин су у свему постизали свој циљ.
16. А Павле уставши махну руком и рече: Људи Израиљци и који се Бога бојите, чујте: 17. Бог народа овог Израиљскога изабра оце наше, и уздиже народ кад бејаху дошљаиџ у земљи египатској, и моћном руком изведе их из ње. 18. И за четрдесет година храњаше их у пустињи. 19. И затрвши седам народа у земљи ханаанској раздели им коцком земљу њихову. 20. И после тога за четири стотине педесет година даде им судије до Самуила пророка. 21. И отада искаше шра, и даде им Бог Саула, сина Кисова, човека од колена Венијаминова, за четрдесет година. 22. И уклонивши њега подиже им Давида за цара, коме и рече посведочивши: Нађох Давида, сина Јесејева, човека по срцу мојему, који ће испунити сваку вољу моју. 23. Од његовог семена, по обећању, подиже Бог Израиљу Спаситеља Исуса. 24. Пошто пред Његов долазак Јован проповедаше крштење покајања свему народу Израиљеву.
А Павле уставши… Павле овде први пут проповеда, и погледај с каквом разборитошћу то чини. Она места, где је реч (Божија) засејана заобилази, а тамо где је није било проповеда, као што и сам каже када пише Римљанима: И тако се старах да ширим Еванђеље, не тамо где Име Христово беше познато (Римљ. 15; 20). Погледај: и Варнава даје предност Павлу, као што и Јован увек даје предност Петру. Иако је Варнава уживао веће поштовање, поступао је тако имајући у виду општу корист.
Бог народа овога Изрсшљскога изабра оце наше. Поменувши древне догађаје, указује, као и Стефан, на велика доброчинства Божија која су се тада догодила.
Нађох Давида, сина Јесејева, човека по срцу мојему. Требало би приметити да се те речи у Књизи о царевима не наводе у истом виду као и овде. Тамо је Самуило пророчки рекао Саулу: Господ је нашао себи човека по срцу Својему, и њему је заповедио Господ да буде вођа народу Његовом, јер ниси одржао што ти је заповедио Господ (1. Сам. 13; 14). Из тих речи, Павле је саставио следећу реченицу: Нађох Давида, сина Јесејева, човека по сриу Мојему.
Што се тиче речи: Људи браћо, ако имате реч утехе за народ, говорите, оне су изговорене због тога, што је код Јевреја постојао обичај да у суботу читају Закон Мојсејев и Пророке, да после читања беседе народу и да тумаче прочитано. Стога су старешине синагоге и предложили онима, који су били с Павлом, да говоре у синагоги.
Од његовог семена, по обећању, подиже Бог Израиљу Спаситеља Исуса. Јудејци су посебно волели Давидово име; због тога се и каже да ће се зацарити цар од његовог племена.
Пошто пред Његов долазак Јован проповеда. Под доласком се подразумева ваплоћење
25. И када Јован завршаваше подвиг свој, говораше: За кога ме ви сматрате, ја нисам тај, него ево иде за мном Онај коме ја нисам достојан одрешити ремена на обући његовој. 26. Људи браћо, синови рода Авраамова, и који се међу вама боје Бога, вама се посла реч овога спасења. 27. Јер они што живе у Јерусалиму, и старешине њихове, не познаше Овога него, осудивши Га, испунише пророчке речи које се читају сваке суботе. 28. И не нашавши ни једне кривице смртне, молише Пилата да Га погуби. 29. А кад свршшие све што је писано за Њега, скинуше Га са дрвета и положише у гроб. 30. А Бог Њега подиже из мртвих. 31. Он се јављаше у току више дана онима који узиђоше са Њим из Галилеје у Јерусалим, који су сад сведоци Његови пред народом. 32. И ми вам благовестимо да је обећање дато оцима Бог испунио нама, деци њиховој, васкрснувши Исуса. 33. Као што је и написано у другом псалму: Син Мој јеси Ти, Ја Те данас родих. 34. А да васкрсе из мртвих Њега који се више неће вратити у трулежност овако је рекао: Даћу вам Светиње Давидове, верне. 35. Зато и на другом месту Говори: Нећеш дати да светац Твој види труљење. 36. Јер Давид, послуживши роду својему, по вољи Божијој умре, и положише га код отаца његових, и виде труљење. 37. А Онај којега Бог подиже не виде трулежности.
Јован није једноставно сведочио, него се одрицао и саме славе коју су му приписивали. Није једно исто одрицати се части онда, кад је нико не указује и онда, кад је сви указују.
Људи браћо, синови рода Авраамова! Указује овде на славно порекло Јудејаца.
Не познаше Овога. На неки начин као да их оправдава: распели су Га, каже, не знајући ко је Он, јер је злочин извршен услед незнања.
И не нашавши ниједне кривице смртне, молише Пилата да Га погуби. Каже се да су они прижељкивали смртну казну. Помиње овде Пилата да би, с једне стране, страдање учинио општепознатим а са друге још више оптужио оне, који су Христа предали иноплеменику. Није рекао: “тражили су”, него: молили су. Молили су, каже, за дозволу да Га убију, а Пилат као да то није желео. О томе јасније говори Петар: Досуди да Га пусте.
А Бог Њега подиже из мртвих. Нека те не збуњује то, што се за Исуса каже да Га је васкрсао Бог. Исус није нико други до ваплоћена Реч (Логос), а Реч је, према сведочењу Писма – Христос, Божија сила и премудрост, сила Оца којом Он све савршава, Отуда следи да треба разу-мети да је Христос Самога Себе васкрсао. И ако се каже да је Њега васкрсао Отац, онда се тако каже у смислу да се Оцу, као безвременом началу и узроку, све приписује. Уосталом, и Сам Исус каже: Порушите Цркву ову, и Ја ћу је за три дана подићи.
Он се јављаше у току више дана онима који узиђоше са Њим из Галилеје у Јерусалим, који су сад сведоци Његови пред народом. Они то никако не би могли да буду, да их није крепила сила Божија.
Нама, деци њиховој, васкрсао је Исуса: име “Исус” браћа богоубица прихватају као име човека. Будући да је претходно рекао да је Реч била положена у гроб, а да неко не би помислио да је Реч назвао бесгелесном, Павле Реч поново назива Исусом и, услед сједињења двеју природа, ни у једном тренутку не допушта раздељеност у ваплоћеној Речи.
Син Мој јеси Ти, Ја те данас родих. Те речи разуми у односу на Христово очовечење (ваплоћење), које се догодило у времену, јер изрази као што су “данас” и “сутра” садрже у себи значење дана. Син се од Оца рађа безвремено, што признају чак и јеретици.
Нећеш дати да Светаи, Твој види труљење. Тело Господа и Спаситеља Христа назива се нетрулежним и бесмртним и јасно је, да је оно још од самог ваплоћења поседовало особину нетрулежности, будући да је Христос био безгрешан.
Онај којега Бог подиже не виде трулежности. Онај, Којег је Бог васкрсао, није видео трулежност, и место гроба учинио је местом нетрулежности, јер је Христос, Који је васкрсао сопственом силом, уистину заблистао као началник нетрулежности, да бисмо и ми изашли из гробова и пошли у сусрет Њему када, у дан очекиваног васкрсења, Он дође други пут, са славом, на облацима.
38. Нека вам је, дакле, на знање, људи браћо, да се кроз Њега вама објављује опроштење Грехова. 39. И од свега, од чега се не могосте оправдати у закону Мојсејеву, у Њему се оправдава сваки који верује. 40. Гледајте, дакле, да не дође на вас оно што је речено у Пророцима. 41. Видите, ви презирачи, и чудите се, и нестаните, јер ја делам дело у дане ваше, дело које нећете веровати ако вам ко буде казивао.
Гледај, како не говори до краја о суштини дела, о обећаном семену. Није навео сведочанства, на која би се могли позвати у погледу тога да се отпуштање грехова савршава кроз Исуса, а то није било подложно сумњи. Пророк Авакум узвикује: Идите лењивци и зачудите се. Бог одговара људима безакоња да им недаће прете и сада и у будућности. И великог је чуђења било достојно то што се Израиљ, убројан у збор чеда Божијих и назван првородним, онај Израиљ, ради којег је пропао Египат, предаје Вавилоњанима, предаје страдањима…
Дело које нећете веровати. Дело тако и толико величанствено, да ће вам се чинити невероватним ако вам неко приповеда о њему.
42. А кад они излажаху из синагоге јудејске, мољаху незнабошци да им се ове речи и у другу суботу говоре. 43. Када се пак скуп разиђе, многи од Јудејаца и побожних обраћеника пођоше за Павлом и Варнавом који им говораху и саветоваху их да остану у благодати Божијој. 44. И у идућу суботу сабра се готово сав град да чује реч Божију. 45. А кад видеше Јудејци толики народ, напунише се зависти, и успротивише се речима Павловим противуречећи и хулећи. 46. А Павле и Варнава смело рекоше: Вама је најпре требало да се говори реч Божија; али пошто је одбацујете, и не сматрате себе достојнима вечнога живота, ево обраћамо се незнабошцима. 47. Јер нам тако заповеда Господ: Поставих те за светлост незнабошцима, да будеш на спасење до краја земље. 48. А кад чуше незнабошш, радоваху се и слављаху реч Господњу, и повероваше који беху назначени за живот вечни.
Видео си Павлову мудру разборитост. Да би привезао и придобио незнабошце, а такође и да не би, уколико им све одједном саопшти, расејао њихову пажњу, он је на почетку изрекао неколико наговештаја и није их разрешио, него је тиме код незнабожаца изазвао жељу да га и други пут слушају. Рекао је да нам се објављује опроштење грехова, али није објаснио како ће се савршити то опроштење. Није их одмах крстио, јер то није било благовремено.
У другу суботу, а не у идућу, као што је речено касније.
А кад видеше Јудеји толики народ, испунише се завишћу. Толико је велика нетрпељивост зависти! Многи у потпуности занемоћају и умиру због тога, што друге виде у части. Људи такве врсте способни су да се успротиве не само човеку, него и вољи Божијој.
Пошто је одбацујете. Да речи: сматрате себе достојнима вечнога живота нико не би протумачио у корист њиховог благочешћа, Павле на почетку каже: Пошто је одбацујете.
Затим додаје: Ево обраћамо се незнабошцима. Не каже: “остављамо вас”, него се изражава тако, да допушта могућност свог повратка у Антиохију.
Поставих те за светлост незнабошцима, тј. да незнабошци познају спасење, и не само незнабошци, него и сви остали.
Који беху назначени за живот вечни. Нису назначени насилно, јер је речено: Које унапред позна, унапред и одреди (Рим. 8; 29). Род Господњи по телу је, уопштено, васцела људска природа. Међутим, Израиљ је Његов посебно близак род. Будући да је Он дошао Израиљу, а да је остале народе просветлио посредством апостола, речено је: “Израиљцима те дадох по обећању, датом оцима њиховим, а незнабошце ћу озарењем просветлити кроз Тебе и свима ћу даровати спасење” (јер управо то значе речи: до краја земље и окончаћу споразуме, учињене њиховим очевима, пошто реч “завет” многи тумаче као “споразум”.
И повероваху који беху назначени за живот вечни. Иако су они по предзнању били назначени или предодређени за живот вечни, поверовали су по сопственој жељи и по сопственој вољи. Предзнање Божије не поништава нашу слободну вољу. И пре стварања света назначен, по предзнању Божијем, да буде изабрани сасуд, Павле то није постао одмах по рођењу или у младости, него након довољно времена, кад је познао сопствене врлине и доброту.
49. И реч Господња се распростираше по свој околини. 50. А Јудејци побунише побожне и угледне жене и градске прваке, те подигоше гоњења на Павла и Варнаву, и истераше их из своје области. 51. Они пак отресоше на њих прах са ногу својих и дођоше у Иконију. 52. А ученици се испуњаваху радости и Духа Светога.
Распростираше се реч, тј, реч се ширила по свој околини.
А Јудејци… нису се ограничили на осећање зависти, него су прибеглии дејствима. Под побожним женама не подразумева верујуће него јудејске или јелинске жене, а под угледнима – богате. Видиш ли на како су гнусан поступак наговорили жене? Настоје да људима пут ка спасењу преграде помоћу жена, и у томе подражавају древног обмањивача – ђавола, јер је он као оруђе, којим ће људима преградити улазак у рај, изабрао Еву.
Они пак отресоше ш њих прах са ногу својих. Нису тако поступили без разлога, него зато што су их Јудејци протерали.
Ученици се испуњаваху радости и Духа Светога. Учитеље су прогонили, а они су се радовали: таква је сила Еванђеља. Страдања учитеља нису одузимала снагу ученицима, него су је чинила још крепкијом.
