Свети Теофилакт Охридски: Тумачење Дела апостолских - Дванаеста глава Дела апостолских
1. А у оно време подиже цар Ирод руке да мучи неке од Цркве. 2. И погуби Јакова брата Јовановог мачем. 3. И видевши да је то по вољи Јудејцима, настојаше да ухвати Петра; а бејаху дани бесквасних хлебова. 4. Њега и ухвати и баци у тамницу, и предаде га четирима стражама од по четири војника да га чувају, намеравајући да га после Пасхе изведе пред народ. 5. Петра, дакле, чуваху у тамници, а Црква се усрдно мољаше за њега Богу.
У оно време. У које време? У време цара Клаудија. Римски цар Гај, одредио је Агрипу за јудејског цара, а Ирода је заједно с Иродијадом прог-нао у Лугдон Галилејски. То је онај исти Ирод, у чије је време пострадао Јован, као што о томе приповедају Јосиф и Јевсевије. Та разлика у именима, односно, то што је уместо Агрипа речено Ирод, потиче или од грешке писца, или отуда што је он носио два имена. Значајно је, да је међу дванаесторицом ученика Господњих, најпре пострадао Јаков.
Да мучи неке од Цркве. Запази да се верни људи и заједница коју они чине називају Црквом.
И видевиш да је то по вољи Јудејцима, настојаше да ухвати и Петра. Да нико не би рекао да апостоли без страха и бојазни иду у сусрет смрти зато, што их Бог отима из њених руку, Бог је допустио да смрти буду предате и старешине: Стефан и Јаков. Бог тиме и самим убицама доказује да их не удаљује од тога и да им (убицама) ни овде не поставља препреке. Убиство, безаконито убиство, било је угодно њиховим недоличним страстима. Требало је окончати ово њихово стремљење; Ирод их, међутим, на то подстиче као џелат болесних а не као њихов исцелитељ, иако је на хиљаде примера видео у животима свог оца и деде.
А бејаху дани пресних хлебова. Њега и ухвати и баци у тамницу. Поново се испољава сувишна ситничавост Јудејаца: нису забрањивали убиство, али су га забрањивали у то време.
Предаде га четирима стражама од по четири војника да га чувају. То је потицало и од гнева и од страха. Уколико је брижљивија била стража, утолико је чудесније било пројављивање (силе Божије). То се догодило ради Петра, који је био веома познат.
Црква се усрдно мољаше за њега Богу. Послушајте како су они посредовали за учитеља. Нису се помутили нити су се побунили, него су се обратили истинској савезници – молитви.
6. А када хтеде Ирод да га изведе, те ноћи спаваше Петар између двојице војника, окован у двоје вериге, и стражари пред вратима чуваху тамницу. 7. И гле, анђео Господњи се појави, и светлост обасја просторију, и куцнувши Петра у ребра пробуди га говорећи: Устани брзо! И спадоше му вериге с руку. 8. И анђео му рече: Опаши се и обуј обућу своју. И учини тако. И рече му: Обуци хаљину своју, па хајде за мном. 9. И изишавши иђаше за њим, и не знадијаше да је стварност то што анђео чињаше, него мишљаше да гледа виђење. 10. А када прођоше прву стражу и другу, дођоше вратима гвозденим која воде у град; она им се сама отворише, и изишавши прођоше једну улицу, и анђео одмах одступи од њега.
Спаваше Петар. Није био обузет нити пометњом нити страхом, него је спавао у самој тој ноћи, када су намеравали да га изведу из тамнице, препуштајући све вољи Господњој. Обрати пажњу на то колико је брижљива стража, јер су и стражари спавали као и он. Зашто је, међутим, засијала светлост? Да би Петар могао и да види и да чује анђела и да не би помислио да је то привиђење (уобразиља). Речено је: брзо, да он не би оклевао. Анђео га је чак куцнуо у ребра, толико је он (Петар) чврсто спавао.
Што се тиче израза: Куцну га у ребра, он не указује на пометњу анђела, него на подстицај да се не оклева с временом.
Опаши се, и обуј обућу своју. Како то да је Петар поступио противно заповести, која каже: Не носите злата ни сребра ни бакра у појасима својим, ни торбе на пут, ни две хаљине, ни обуће, ни штапа (Мт. 10; 9-10)? Он је пак имао и одећу и обућу, иако је у то време требало ићи без обуће, јер је она посебно потребна зими. Међутим, и Павле пише Тимотеју: Постарај се да дођеш пре зиме… када дођеш, донеси ми огртач (фелон) што сам оставио у Троади код Карпа (в. 2. Тим. 4; 21,12). Нико не може да каже да Павле није имао другу одећу коју би носио. Они се нису противили заповести Христовој: нипошто! Напротив, они су ревносно следили заповест, будући је он дата само привремено а не за свагда.
Осим тога, и Лука каже да је Христос рекао ученицима: Кад вас послах без кесе и торбе и обуће, да ли вам што недостаде? А они рекоше: Ништа. А Он им рече: Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу (Лк. 22; 35-36). Дакле, Христос је у то време дао такву заповест, желећи да покаже Своје свемогућство. И реци ми, зашто би било важно да се има једна одежда? Каква? Зар би онда, кад је потребно да се она опере, требало ићи наг или седети код куће? А кад би наступила велика хладноћа, и кад би студен стегла тело, зар је требало да се греју и да не проповедају? Ни они нису имали дијамантска тела.
И не знадијаше да је стварност то што анђео чињаше, него мишљаше да гледа виђење. То је сасвим природно због необичности онога, што се догодило. Наиме, необичност знамења запрепашћује посматрача.
Петар мишљаше да гледа виђење, али се сам опасао и обуо. Шта је друго и могао да осећа?
11. И кад дође Петар себи, рече: Сад заиста знам да Господ посла анђела Својега, те ме избави из руку Иродових и од свега што је очекивао народ јудејски. 12. И разабравши се дође до куће Марије, матере Јована званог Марко, где бејаху многи сабрани и мољаху се Богу. 13. А кад закуца Петар у врата од дворишта, приступи девојка по имену Рода, да чује. 14. И познавши глас Петров, од радости не отвори врата него утрча и јави да Петар стоји пред вратима. 15. А они јој рекоше: Јеси ли луда? Али она увераваше да је тако. А они говораху: То је анђео његов. Петар пак једнако куцаше. А кад отворише, видеше га и задивише се. Махнувши им руком да ћуте, он им исприча како га Господ изведе из тамниие, и рече: Јавите ово Јакову и браћи. И изишавши отиде на друго место. 18. А када наста дан, беше не мала узбуна међу војницима, шта то би са Петром.
Сада заиста знам. Сада сам, каже, дознао а не онда. Анђелу је било угодно да се Петрово срце одмах испуни радошћу и да он одмах након ослобађања разуме шта се догодило.
Разабравши се. Шта значи: разабравши се? То значи да је, након размишљања, увидео да не би требало да настави пут, него је заблагодарио Доброчинитељу. Јован, пак, можда није био онај, који је стално био с апостолима. Због тога писац и додаје оно по чему ћемо га разликовати, јер је рекао: званога Марко. Можда је то еванђелиста Марко кроз којега је, кажу, Петар предао своје еванђеље. Наиме, за Еванђеље по Марку каже се да је оно Еванђеље Петрово. Та претпоставка оправдава се и тиме, што су Петар и остали апостоли проводили доста времена код њега.
Од радости не отвори. Обрати пажњу на страхопоштовање ове девојке: од радости, каже, не отвори. То је, међутим, било прекрасно устројено. У противном остали, запрепашћени његовим изненадним јављањем, не би поверовали да је то он, пошто ни овако нису хтели да поверују.
Говорили су: То је анђео његов. То је истина, јер свако има анђела. Уз свакога који верује у Господа стално обитава анђео, само уколико га не отерамо од себе рђавим делима. Као што дим удаљује пчеле и као што смрад удаљује голубове, тако и смрадни грех, који изазива много суза, удаљује од нас анђела. Они су пак очекивали да је то анђео, саображавајући се свом положају, јер се каже: Где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима (Мт. 18; 20). Тамо пак где је Христос, тамо морају бити и арханђели и остале силе.
Јавите ово Јакову и браћи, каже. Колико је он неславољубив! Није рекао: разгласите то свуда, него: реците браћи.
И изишавши отиде на друго место. То је зато, што није хтео да искушава Бога и да самога себе уводи у искушење. Анђео му није говорио о томе, али му је тиме, што га је ћутке напустио и током ноћи извео из тамнице, дао дозволу да се удаљи, пошто су апостоли већ учинили оно, што им је било заповеђено:” Идите”, речено је, “у храм и проповедајте народу.”
19. И кад га Ирод заиска и не нађе, онда испита стражаре и запове-ди да се одведу; а он, сишавши из Јудеје у Кесарију, онде борављаше. 20. А беше Ирод гневан на Тирце и Сидонце, но ови једнодушно дођоше њему, и придобивши Власта, постељника царева, искаху мира, јер се њихова земља хранила од идрске. Заповеди да се одведу.
Богу је било могуће да заједно с Петром избави и њих. Међутим, да је анђео заједно с Петром извео и војнике, онда би тај догађај сматрали за њихово бекство. Ирода је више ражалостило то што је био исмејан, слично као што је и његовог деду, којег су обманули мудраци, највише мучило то, што су га обманули.
А беше Ирод гневан на Тирце и Сидонце. Веома је значајно то, што је писац поменуо ову историју из које се види како га је одмах сустигла казна и обрушила се на њега.
21. И у одређени дан обуче се Ирод у царску хаљину, и севши на престо одржа им говор. 22. А народ клицаше: Глас Божији а не човечији! 23. Али одједном удари га анђео Господњи, јер не даде славе Богу; и будући изједен од црва издахну. 24. А реч Божија растијаше и множаше се.
Обуче се у царску хаљину. Јосиф каже да је Ирод, кад је наступио следећи дан, стигао у амфитеатар, одевен у прекрасну одежду, сву начињену од сребра. Овде је сребро, засијавши приликом првог пада сунчевих луча на њега, заблистало неким задивљујућим и застрашујућим прелива-ем сунчевих зракова. Ласкавци су одмах почели да га називају богом, додајући: “Буди милостив јер, ако смо те се до сада плашили као човека, од сада признајемо да си ти изнад људске природе.” Запази како су му ласкали, али обрати свој поглед и на величину духа апостола. Оног, којег је поштовао читав народ, они су презирали. Међутим, чак и ако су ласкавци тако узвикивали, у ком смислу је то имало везе с Иродом?
У том смислу, што је прихватио такве узвике, што се сматрао достојним таквог ласкања. Он их је углавном и научио таквом неразумном ласкању. Дакле, и он и они (остали) заслужили су казну, али како још није време суда, кажњава се само онај, који је посебно крив. Ако је тако био кажњен он, који је дозволио само да слуша такво мишљење о себи: Глас Божији а не човечији, онда би далеко више био кажњен Христос, ако не би био Сам Бог, јер је Христос стално говорио: “Те речи нису Моје” и “ангели ме служе”.
25. А Варнава и Савле предавши помоћ вратише се из Јерусалима у Антиохију, узевши са собом и Јована прозваног Марко.
