4. августа (22. јула по ст. кал.) 2016. године, на дан Почајевске иконе Мајке Божије, у 101. години упокојио се у Господу игуман руског манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори схиархимандрит Јеремија (Аљехин) – саопштава новинар портала „Руска Света Гора”.
Старац се преставио у 14 часова по светогорском времeну, бистрог ума, мирно, и тихо. Одмах по упокојењу одслужена је саборна панихида у присуству све братије обитељи и почело је читање непрекидног Јеванђеља, које ће бити читано до самог погребења. Опијело и сахрана ће бити 5. августа, ујутру, послије заупокојене Божанствене литургије.
Братија руске светогорске обитељи моле све православне хришћане да се помоле за упокојење душе усопшег раба Божијег новопрестављеног схиархимандрита Јеремије.
***
Животни пут оца Јеремије (у миру Аљехин Јаков Филипович) био је испуњен страдањима, потешкоћама и гоњењема за вјеру. Рођен је 9/22 октобра 1915. године на Ново-Руском салашу области Свевелике Донске војске у благочестивој православној козачкој породици. С доласком на власт бољшевика и почетком гоњења за вјеру, сва његова породица била је прогнана. Са родитељима и рођацима послат је преко Урала. Тамо је изгубио родитеље. Бјежећи из логора, будући старац неколико година је скитао, пјешке се вратио у завичај, у Украјину. Запосливши се 1935 г. као утоваривач у металуршкој фабрици у Мариупољу, он није хтио да се одрекне вјере и да ступи у комунистичку партију, отворено је свједочио да је православац. Због тога је опет испитиван и протјеран. С доласком Њемаца 1941. г. био је насилно одведен на физички рад у Њемачку. Будући старац је опет током дуге четири године морао да трпи поруге, глад, и нељудске услове живота.
Без обзира на преживјела страдања и муке, он није огрубио, сачувао је у срцу непоколебиву вјеру у Господа. И када су га 1945 г. ослободили, на питање совјетског официра – чиме планира да се бави даље? – одговорио је да жели да проведе остатак живота служећи Господу.
Након повратка у домовину није успио да постане свештеник. Зато је одлучио да ради ко прости радник у пекари у Луганску. Тада је старац претрпио много нових искушења, прогона за вјеру, али све то, није га сломило. Више од тога, нови талас атеистичког напада на вјеру у вријеме Хрушчова, учврстио га је да донесе одлуку о кончаном одласку из свијета и да се потпуно посвети служењу Богу.
Тако у 41. години (1956 г.) Јаков Аљехин ступа у Одеску духовну семинарију. Истовремено, будући игуман Светогорског манастира има послушање у Одеском Свето-Успењском мушком манастиру. Већ 17. јануара 1957, он прима монашки постриг с именем Јеремија. И те године, 25. јануара, рукоположен је у јерођакона, а следеће 1958. године, 27. јануара – у јеромонаха.
Духовник и наставник о. Јеремије у том периоду био је познати подвижник, схиигуман Кукша (Величко, + 1964), сада прибројан лику светих. Он и остали старци са којима се отац Јеремија сусретао оставили су неизбрисив траг у његовој души.
Сазнавши да ће 1960 г. из Псково-Печерског манастира неки монаси поћи да служе на Свету Гору, отац Јеремија је хтио да пође с њима, али у то вријеме тешко је било отићи на Свету Гору. Цијелих 14 година чекао је отац Јеремија дозволу. Ипак, без обзира на све компликације, 1974. године патријарх константинопољски Димитрије међу шест монаха из СССР-а, изабрао је и њега, да оде на Свету Гору. Од тада се баћушка Јеремија, који чак није ни сањао о таквој милости Божијој, без прекида подвизавао на Светој Гори.
У манастиру Светог Пантелејмона, отац Јеремија се неуморно трудио на његовој обнови. У том периоду обитељ је преживљавала период пада. И његов препород – једна је од главних заслуга оца Јеремије.
Године 1975. отац Јеремија удостојен је чина архимандрита. 10. априла 1976. изабран је за духовника светогорског манастира Светог Пантелејмона. У децембру 1978 г. избран је за намјесника игумана, а 5. јуна 1979 г. патријарх константинопољски Димитрије утврдио га је на дужност игумана руског светогорског манастира. Свечана интронизација одржана је 9. јуна исте године.
Године 2006. по светогорској традицији отац Јеремија примио је постриг у велику схиму. 17. октобра 2013. године, за вријеме посјете Свето-Пантелејмонова манастира, константинопољски патријарх Вартоломеј наградио га је правом ношења патријарашког напрсног крста.
Са руског: Марија Живковић
