Пријатељи моји, ближи се дан када ће радосно пасхално „Христос васкрсе“ којим се сада поздрављамо уступити место свакодневном поздраву. И само ће једном недељно црквене службе и календар све што живи подсећати на Васкрсење Христово, на смисао и циљ живота, на васкрсење душе у Богу.
Шест недеља по Васкрсу, недељно Еванђеље је нашој пажњи и размишљањима понудило дубоко поучне приче о уобличавању душе на путу спасења.
Господ мој и Бог мој, клицао је свети апостол Тома учећи нас да само у Спаситељу видимо своје лично спасење, али и да осетимо своју пропаст из које нас Спаситељ избавља (в. Јн. 20, 28).
Свете жене мироносице нису давале сна очима нити су капцима допуштале да усну, служећи љубљеном Спаситељу до дана када су виделе да је васкрсао. Љубав према Христу и према спасењу оне нису, као Тома, исповедале језиком, него срцем.
Ето, постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди, говори Господ одузетоме, а говори и нама о страшном и разорном утицају греха на душу и тело (в. Јн. 5, 14). Грех, као мрак и туга, раздваја нас од Извора живота – од Бога. Само нас милост Божија, која очекује наше покајање и преобраћање, трпи и помаже да се из смрти обратимо у живот.
Беседа Спаситеља са Самарјанком учи нас да од спољашњег обраћања пажње на реч Божију пређемо на унутрашњу ревност, на стајање у истини.
И ево, данашњи недељни дан који се зове Недеља о слепом, последња је недеља пред оданијем свете Пасхе.
На први поглед, то је једноставан и истовремено чудесан догађај: даровање вида човеку који је рођен слеп, даровање вида ономе, који никада није видео сунчеву светлост нити лепоту света Божијег. Према нашем схватању, то је најнесрећнији човек и безнадежни страдалник.
Међутим, судећи по ономе што је у Јеванђељу написано о том човеку, на којем се јавило чудо Божије, он је био снажан и храбар, и своју несрећу и тугу подносио је без роптања. Сам Спаситељ сведочи о њему да његово слепило није последица греха: Не сагреши ни он ни родитељи његови, а затим следе прекрасне речи: него да се јаве дјела Божија на њему (Јн. 9, 3).
У једноставним дејствима која ничим нису наговештавала чудо, сила Божија савршава чудо. „Када Бог хоће, Он побеђује природни поредак.“
Исус Христос је учинио оно, што ниједан земнородни није могао да учини – слепорођени је прогледао, отвориле су се очи, које су од рођења биле затворене. Овај страдалник, међутим, није исцељен само телесно: прогледале су његове очи, а духовни вид је истог трена у Исусу Христу угледао Сина Божијег. Вест о овом догађају је у трен ока обишла град, узбуркавши умове.
Ко је Тај, Који је учинио нечувено? Народ се поделио. Неки су у Исцелитељу видели човека Божијег: грешник не може да учини ништа слично, јер грешника Бог неће послушати. За њих је наступило духовно прозрење и, ослободивши се од духовног слепила, чули су призив Божији. Други, пак, који нису хтели да виде чудо, у Господу виде само човека који нарушава суботу. Лицемерна, лажна побожност и гордост устали су против очигледног, и они који су видели ослепеше; духовно слепило је за њих изобличило свет, онемогућило им да виде светлост истине.
Грех гордости и самозадовољства, грех лукавог неверја устао је на простоту вере, која јасно види истину. Фарисеји су истерали човека који је прогледао. Књишка ученост је истерала истину вере.
Господ на то изговара речи: За суд ја дођох у овај свет, да виде који не виде и који виде да постану слепи (Јн. 9, 39). Од тада се суд Божији непрестано одвија – и у наше дане, и над нама.
Понекад нам се догађа да духовно прогледамо. Међутим, колико нам се често дешава да, заслепљени грехом, изгубимо лучу светлости – светлости Христове – и да кроз живот лутамо у тами, уображавајући да видимо?
Главна несрећа нашег времена се управо и састоји у изузетном духовном слепилу људи. Духовни разум, који јасно може да види светлост истине, сада постаје крајње ретка појава. Телесни разум који је огрезао у стварима овога живота и који воли само земаљско, увек води борбу са божанственим учењем и откровењем. За стицање духовног разума је превасходно потребна послушност разуму Васељенске Православне Цркве.
„Не престај да истражујеш божанствено Писмо, не престај да питаш своју Мајку Цркву“, каже преподобни Јефрем Сиријски. Светлост Христовог учења, светлост Његове љубави, просвећује сваког човека у свету. И управо је љубав она проба, којом се проверава да ли смо слепи или видимо, да ли смо болесни или здрави?
Сетимо се Спаситељевих речи: Кад бисте били слијепи, не бисте имали Гријеха, а сад кажете: видимо, тако ваш гријех остаје (Јн.9,41).
Духовно слепило рађа грех, и духовно слепило укорењује човека у греху. Људско срце постаје сурово и грубо. Човек чује ушима и види очима, али не обраћа пажњу ни на једно ни на друго. Грех окамењености, тврдоглавости против истине и супротстављање истини чине човека учесником у неплодним делима таме. Глас срца слаби, а хладни, горди ум мудровања по свету гази хришћанску љубав. Тако човек коначно ослепљује, и Бог се повлачи. Тако се над тврдоглавим „паметњаковићем“ савршава суд Божији. Даде им Бог духа неосјетљивости, очи да не виде и уши да не чују до дана данашњега (Рим. 11,8).
Данас, као и увек, Еванђеље за овај дан пред нас поставља питања: Ко смо ми? Јесмо ли здрави или болесни? Видимо ли или смо слепи? Јесмо ли у Богу или нас је дух овога света удаљио од Њега и одвео у далеку земљу?
Наша преданост Христу и Његовим заветима проверава се у свим данима нашега живота – и у данима спољашњег благостања, а још чешће у данима прогона и искушења. Требало би да и ви и ја напамет знамо спасоносну азбуку, како бисмо били свесни и себе и других, а када је потребно давали и одговор, са увереношћу у истину и без пометње.
Света Православна Црква је стуб и тврђава истине!
Одређене снаге већ сада покушавају да пољуљају ову тврђаву, видећи у њој последњу препреку за своје рушилачке планове. Они продиру у њу, колебају њена свештена начела уносећи дух неповерења, раздора и деобе. Оно што у своје време није могло да учини ратоборно богоборство сада чине они који себе називају чуварима вере и канона.
Погледајмо пажљиво шта је заповедио Христос и на шта позивају новојављени ревнитељи.
Расколи су у супротности с јединством у Христу. На месту, које је освећено многом мученичком крвљу православних за веру, већ се рађају нови престоли – и Руска загранична црква[1] и Аутокефална украјинска црква. Они унију и римокатоличанство позивају на борбу са Православљем. Јерес Богородичиног центра изражава своја права на поседовање истине…
Међутим, зар се Христос раздели(1 Кор. 1,13)?
Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори (1 Кор. 1,10).
Где је та свеопраштајућа, састрадална љубав, на коју су позвани Христови следбеници? Где је дух првобитне Цркве када у народа који поверова беше једно срие и једна душа (Дела ап. 4, 32)? Где је дух Христов, који са најтежег крста страдања позива да се опрости, не само онима који су били у заблуди, него и самим непријатељима?
То је она провера – јесмо ли Христови, јесмо ли прави хришћани, да ли нас је обузела световна сила и сила освете, сила борбе без Бога?
Током 1920. године, када се проливала крв мученика и када се Руска Црква са трновим венцем успињала на своју Голготу, њен кротки и верни свјатјејши патријарх Тихон преостала жива чеда Цркве позива да се не гневе и да не падају у очајање, него да без страха носе свој крст и да се љубављу и покајањем бране од прогонитеља. Онај, у чију светост данас нико не сумња и за чије се заступништво пред Богом данас молимо, каже: „Нека ова света незлобивост Цркве и ови позиви на стрпљиво подношење антихришћанског непријатељства и злобе изгледају као слабост… Преклињемо све вас да не напуштате ово једино што је спасоносно за хришћанина – да не силазите са крсног пута, који нам је Бог послао.“ „Задатак хришћанина је тежак, али узвишен – да сачувамо у себи велику срећу незлобивости и љубави.“
Ево још неколико речи светог Патријарха, изговорених у оно време које је рушило све пред собом: „Данас није тешко умрети. Данас је теже да човек научи како да живи.“
Руски народ и Руска Православна Црква уче. Уче и до дана данашњег, жртвујући много да би сачували главно – Цркву, без чега се не може живети.
Анализирајући догађаје у Русији и живот Цркве у том периоду, мислилац Николај Берђајев је још 1927. године декларацију митрополита Сергија, који је тада стајао на челу Руске Православне Цркве, оценио као вапај православног срца које позива у помоћ. Овај вапај је био упућен Православној Цркви у иностранству: „Учините најзад нешто за нас, за Цркву-Мајку, помислите и на нас, олакшајте нашу муку, жртвујте бар нешто за Руску Цркву. До сада су нас неодговорне речи ваших јерарха водиле у затвор, на стрељање, на мучеништво, подвргавале опасности Православну Цркву у Русији – опасности од потпуног гажења и уништења…“
Вапај Цркве – страдалнице – није био услишен. Није био схваћен, у емиграцији непознати, нови и најтежи вид страдања – морално мучеништво.
У име спасења Православне Цркве и црквеног народа, у име свог очувања, Православна Црква у Русији, предвођена јерарсима, тих година је принела страшну жртву – жртву своје видљиве лепоте и чистоте. Она силази у свет који се налази у стању смртног греха. И пре митрополита Сергија, свјатјејши патријарх Тихон подигао је крајичак завесе за оне који су могли да виде и да чују: „Нека пропадне моје име у историји, само нека Црква од тога има користи.“
Свакодневни рад ратоборних безбожника, који није успео да разбије јединство Цркве и народа, у то време је имао великог успеха у физичком уништавању свештенства и многих верника. Њихово мучеништво је било пројава лепоте и чистоте њиховог људског лика. А патријарх Тихон и митрополит Сергије су, заборављајући на себе, на своју чистоту и лепоту, морали да говоре само оно што је спасоносно за Цркву. Била је то огромна лична жртва.
Тако су људи, који размишљају и виде, оцењивали делатност јерарха Руске Православне Цркве, тако ју је оцењивао верни руски православни народ који је у простоти вере видео истину и категорички одбио свако општење са „живоцрквеницима“, који су у то време цепали ризу Цркве-мученице.
У Цркви су заблистале стотине мученика. Сваки од њих је појединачно, приносећи себе као крваву, или још тежу, бескрвну моралну жртву, био нераздељиво сједињен са другима духом, вером и љубављу, следећи жеље и намере Господа: Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они (хришћани) у Нама Једно буду (Јн. 17, 21). Таква је Христова молитва за све оне, који су Му верни.
После седамдесет година, наша света Православна Црква треба да прихвати нову врсту мучеништва. Православни верници у иностранству суде онима који су у Русији већ принели Богу плодове своје црвене сетве и који су стали на суд Божији. Суде и онима који су по прејемству (наслеђивању) примили и до данас чувају дар вере у Цркву, у Бога.
И поново Црква бива оптужена да њоме не управља Бог. У наше духовно немирно („смутное“) време устају пастири-вукови и лажни учитељи који не штеде стадо Христово – православни народ.
Сви ми, пријатељи моји, треба да памтимо, а друге, који се колебају, да саветујемо учењу Светих Отаца: „Изван Цркве се може имати све осим спасења. Изван Цркве се може имати и звање духовника, и тајне, и славословља. И Литургија, и Еванђеље, и вера, и проповед у име Тројединог Бога, али се спасење може стећи само у саборној (католичанској) Цркви.“
Нека не одјекну узалудно речи са црквеног амвона: Молим вас пак, браћо, да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се (Рим. 16, 17). Бог је Судија свима који свесно или несвесно крену путем богоборства.
Ми пак треба да живимо и да се молимо да наш подвиг Христа ради у данашњим лукавим данима предамо у наслеђе и за наук следећим покољењима као најбољи завет и благослов. Само на овом камену – лечењу зла добром – гради се несавладива величина наше свете Православне Цркве у Руској земљи. То нам је завештао свјатјејши патријарх, мученик и исповедник, Тихон.
По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 35). То је оно главно што треба да сачувамо у свим околностима, то је мера нашег духовног зрења.
То је све, драги моји, оно што сам данас хтео да вам кажем. Данас мојим устима говори бол срца. Дуго сам живео и својим очима видео историју Цркве због које је данас осуђују. Видео сам и познавао њене јерархе, одрастао сам крај њихових ногу. Не могу да заборавим темеље које су они полагали у нас и како су и они сами живели.
Суд Божији се савршава на земљи. Једно је суд људски, а нешто сасвим друго суд Божији. Подари нам, Боже, да не будемо духовно слепи и да се не удаљимо од истине у Христу.
Догађаје црквеног живота, догађаје у животу наше земље у садашње време и у недавној прошлости сагледајмо духовним видом. Видећемо многобројне примере рушења људских прорачуна, јер се показивало да су пред Промислом Божијим немоћни и дугогодишња мудрост и искуство, и ученост, па чак и духовност, када се схватају на људски начин.
Да, много тога се у ове наше лукаве дане потреса до темеља, развејавши у прах све људско. Руши се људско мудровање и постаје јасно да иде суд Божији, да се одбацује људско и да се уступа место Божијем. Данас су наша вера и наш задатак само једно – да стално будемо на путу божанственог Промисла, да му се препустимо безрезервно и без мудровања.
„Да, дођи, Господе, Исусе, дођи благодаћу Духа Твога Светог да би се у немоћи нашој и кроз њу савршиле одлуке Твоје“. Амин.
