Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни.
Основа поштовања коју је Црква указивала Дјеви Марији је било Њено послушање Богу и слободно поверење којим је Она одговорила на позив који никада, пре тога, нису чуле људске уши. Православна Црква је свагда наглашавала ту везу Дјеве Мараје са човештвом и свагда се, ако тако може да се каже, дивила Дјеви Марији као најбољем, најчистијем и најузвишенијем плоду људске нсторије, људскота искања Бога и, у Богу, крајњега смисла и крајњега садржаја самога човештва. И док је на Западу, у западном Хришћанству, у средишту поштовања Марије свагда стајао Њен лик као лик Дјеве, чије Девство није било нарушено Њеним Материнством, на православном Истоку у средишту љубави према Дјеви Марији, у средишту сагледања и понављам још једном - радосног дивљења Њеној тајни, од самога почетка стоја и до данас остаје Њено Материнство м Њена крвна свеза са Исусом Христом.
Православни Исток се, пре свега, радује томе што је у доласку Сина Божијег на земљу - у спаситељском јављењу Бога Који је постао човек да ба сједннио човека са Богом – учествовао и сам човек, само човештво. И оно што је најдубље и најрадосннје у хришћа-нској вери је управо та Христова "саприродност" нама људима: то што је Он - истински човек а не нек а утвара која личи на нас и не неко тајанствено приказање, што је Он један од нас, што је Он Својим човештвом свезан са нама занавек!
Када то схватимо онда нам постаје сасвим јасао и љубвено поштовање које Црква указује Оној Која је Христу дала то човештво, Која Му је дала наше тело и нашу крв, и благодарећи Којој је Он, Христос, могао назвати Себе онако како је утек Себе називао - "Син Човечији": Син Божији и Син Човечији!
Бог Који се умањио до човека да би човека учинио божанским али како говоре учитељи Цркве - да би обожио човека и учинио га причасником Божанства! И управо ту, у том потребном откровењу о истинској природи и истинском призвању човека и јесте извор нашег благадарног и љубвеног односа према Дјеви Марији као нашој вези са Христом и, у Њему, са Богом.
И нигде се то не открива јасније него у празаику Рођења Богородице. О том догађају у Светом Писму ништа није казано. Уосталом шта се посебно може рећи о рођењу детета, рођењу које личи на свако друго рођење.
Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему бало изузетно, чудесно или дотад незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо "свакидашњицом", да свакидашњост Њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људ-скога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.
Но, погледајмо икону овога празника, загледајмо се у њу нашим духовним видом. На постељи лежи жена која тек што се породила. Црквено предање говори да се та жена звала Ана. Крај ње стоји отац новорођеног детета чије је име - такође по том Предању – било Јоаким. Поред постеље се налазе жене које врше прво купање новорођенчета. Сасвим свакидашња и ни по чему посебна сцена. Но, да ли је баш тако? Зар Црква том иконом не жели да нам, пре свега, каже да је рођење новог људског бића на овај свет и у овај живот - истинско чудо над чудима, чудо које потпуно надвладава ту свакидашњост, јер представља почетак коме више нема и неће бити краја. Почетак јединственог и непоновивог људског живота, појаву нове личности у којој као да се изнова ствара читав свет. И, гле, тај поново створени свет се том новом човеку дарује као његов живот, његов пут и његово стварала-штво.
Прво што празнујемо у празнику Рођења Пресвете Богородице јесте - долазак Човека на свет, долазак за који је у Јеванђељу казано да се, када се он деси, "више не сећамо жалости због радости што се родио човек на свет".
Друго: у том празнику сазнајемо чије рођење и чији долазак славимо. Сазнајемо јединственост, лепоту и благодатност новорођене Пресвете Дјеве Марије, њене судбине и значаја њене судбине за нас и читав свет.
И треће: празнујемо и све оне претке који су својим животима "припремили" рођење Дјеве Марије, обдаривши Је благодатношћу и лепотом. У наше дане се много говори о наследности која се дефинише у ропском и детерминистичком смислу. Црква, такође, ве-рује у наследност, али духовну. Колико је само људске вере, колико људскога добра, коли-ко поколења људи, који су живели оним узвишеним и небеским, било потребно да би на дрвету човештва расцветао тај чудесни и миомирисни цвет - пречиста Дјева и свесвета Мајка Божија! Зато јепразник Рођења Богородице такође и празник самог човештва, вере у човека и радовања човеку.
Али, нама је - авај! - много ближа идеја о наследности зла. И, заиста, толико је зла око нас да је та вера у човека, у његову слободу, у могућност добре и светле наследности већ готово сасвим умрла у нама и уступила место скептицизму и сумњи. Упркос свему то-ме, Црква нас на дан када, са великом вером и радошћу, празнује рођење мале Девојчице Марије - у Којој су се сустекли све добро, сва морална лепота и све савршенство који чине истинску човекову природу - позива да одбацимо управо тај и такав зли скептицизам и ту, очајањем затровану, сумњу. Њоме, том новорођеном Девојчицом, и у Њој свет среће Христа Који му долази у сусрет. Она јенаш дар Христу и наш сусрет са Богом. И, гле, ево нас већ на путу ка Витлејемској пећини, на путу и сверадосној тајни Богоматеринства.
