Игуман Хаџи Теофило, како се види из књиге Познавање Цркве или Обредословље, учен је човек и зналац више језика, познаје Свете Саборе и Каноне, дела Светих Отаца и радове учених грчких и руских литургичара, као и богослужење Православних Цркви Истока.
Рече Господ: „Зато је сваки књижевник који се научио Царству Небеском као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо“ (Мт. 13, 52). Једног таквог мудрог, Царству небеском наученог домаћина упознали смо ових дана. Млади професор обновљене Призренске богословије г. Дејан Ристић показао ми је књигу „Познавање Цркве или Обредословље“, коју је „израдио Хаџи Теофило Стевановић, игуман“, и штампао у Београду 1895. године, на III+500+XIV страна. Књигу је написао „на Св. Николу, 9. маја 1895. г. у Манастиру Горњаку“ – „с благословом Његовог Високопреосвештенства Архијепископа Београдског, Митрополита Српског, поклоника Живоносног Гроба Господњег, Господина Михаила“. Књига је за мене толико значајна, да сам је одмах копирао и укоричио за своју библиотеку.
Овај мудри и учени „предавач у Богословији (Београдској), а доцније и у нишкој учитељској школи и гимнасији“, написао је ове „своје лекције… по жељи многих не само свештеника и учитеља, мојих бивших ђака, него и многих побожних грађана“. У краћем Предговору пише: „и наша црквена књижевност према околностима, и уопште, може се рећи, није много изостала од световне књижевности. За ово највећу заслугу има ВПр. Митрополит српски Михаило (кога је, додајемо ми, прота Стева Димитријевић сматрао „оцем нове богословске науке и литературе српске“), кој и је још 1860. г. штампао „Црквесловије или Литургику за ученике Богословије, као опширно сложено, систематски уређено дело о познавању Цркве и њених обреда“. Писац затим додаје: „Једино се опажала и опажа празнина и оскудица у списима тумачења богослужбених обреда, молитава и црквених утвара“, које сматра неопходним за „утицај, развој и утврђење побожности и преданости Цркви код верујућег народа“, који је, констатује он, „на жалост мало, да не кажемо нимало, упознат са Црквом и њеним обредима“, што је узрок „опадања побожности и повећања равнодушности“.
За себе овај усрдни литург и учитељ литургике додаје да је живео у Русији 7 година, затим пропутовао по Светој Гори и даље на Истоку по Светим местима 2 године, и „свуда смо обраћали пажњу, чак и на најмање разлике и особине у Цркви и при богослужењу, и кад смо приметили да није по пропису и правилу, одмах смо тражили објашњење од дотичних: зашто тако раде“. О свему томе је марљиво водио прибелешке, и „поједине неправилности које смо у нашој Цркви и код свештеника приметили“, у овоме делу смо „изложили, критички пропратили и, на основу прописа и правила, казали и доказали: како треба да буде и да се врши… Из овог Познавања Цркве сазнаће сваки свештеник и сваки онај кој и се интересује Црквом и њеним богослужењем, како треба правилно вршити, па тако сваки и нека врши, а да се не ослања толико на наслеђену практику, која је, међутим, неправилна и стоји у противности са духовним значењем обреда“. На крају још додаје: „Можда ће нам когод по нешто и у на/х/ну уписати, али свако такво место, коме би се ма/х/на могла приписати, има и свога узрока што је тако, а није другачије“.
Игуман хаџи Теофило, како се види из ове књиге, ученје човек и зналац више језика, познаје Свете Саборе и Каноне, дела Светих Отаца и радове учених грчких и руских литургичара, као и богослужење Православних Цркви Истока (описао је „Великопосне и Васкршње свечаности у Јерусалиму“, у Хришћанском веснику, свеска 5. и 6. 1894. г.).
Ми се овде не бисмо задржавали на неким мањим „манама“ у његовом раду, па ни опширније на истицању бројних врлина и заслуга ове за наш 19. век задивљујуће литургичке студије, за коју, на моју жалост, нисам знао кад сам пре неку годину састављао 4 велике књиге о Божанској Литургији (Христос Нова Пасха; Божанствена Литургија: Свештенослоужење; Причешће; Заједница Богочовечанског Тела Христовог (на 2252 страна). Укратко ћемо навести само два значајна места, која довољно сведоче о значају овог уџбеника Литургике (има 3 дела: о Св. Местима или Храмовима, о свештеним лицима и свештенорадњама=Светим Тајнама, и о Празницима и Посту). Ти моменти се односе на његов опис и тумачење Свете Литургије.
Као прво, наводимо дословно: „При произношењу речи: Приимите, јадите… и Пијте от њеја вси… код нас и код Руса, уобичајено је да свештеник и ђакон (код нас опет, кад служе више њих, па чак и при Архијерејском служењу, сви служећи показују руком на Дискос и Потир. Ово је неправилно). И ако, по видимоме, изгледа да се овим свештеничким узгласима речи Спаситељевих, нуди вернима тело и крв Христова, опет зато предложени хљеб и вино, још није тело и крв Христова, него само ьмстообразнаја Св. Тјела и Крове Христове (в. у Литургији Василија Великог молитву после возгласа Твоја от твојих). Дакле, како можеш на још не освећени не претворени хљеб и вино у Тело и Крв Христову указивати, да „сие јест тело и кров Христова“, кад још није?1 Хљеб и вино постају Тело и Крв Христова тек онда кад свештеник очита молитву претварања, кад рекне: „И сотвори убо хлеб сеј честное тјело Христа Твојего. А јеже в чаши сеј, честнују кров Христа Твојего. Преложив Духом Твоим Свјатим“. Кад би се, дакле, хлеб и вино претварали у тело и крв Христову у време возгласа: Приимите јадите... онда зашто би тек после свештеник освећивао и говорио више наведену молитву освећења? Из ове освећавајуће молитве јасно се види, када хљеб и вино постаје Тело и Крв Христова – када бива освећење. Дакле, показивати руком на хлеб и Путир при произношењу Спаситељевих речи: Приимите, јадите… и: Пијте от њеја вси... права је бесмислица и нема никаквог значења… Указивати на хљеб и Путир при произношењу чак ни у Служебнику не пише… Код нас и код Руса то показивање руком практикује се једнако, а код Грка тога није било…
То бива код оних који слабо пазе на смисао онога што врше и што говоре, него врше онако како су видели и насљедили, па макар то било и наопако – као што има и код нас многих таквих свештеника!“(стр. 192-194).Толико о овом литургијском моменту.2
Као други моменат, наводимо дословно: „Казали смо да за време појања Тебе појем… свештеник чини призивање Светога Духа да освети и претвори хљеб и вино у Тело и Крв Христову. Али поред молитве Јешче приносим Ти словеснују сију и безкровнују службу, и просим, и молим, и милисја дјејем, ниспосли Духа Твога Свјатаго на ни и на предлежашчија Дари сија – којом се свештеник моли и призивље Светога Духа да освети предложене Дарове, – уметнут је и тропар трећег часа: Господи иже Пресвјатаго Твојего Духа… који тропар код нас и у Русији свештеник три пута чита тајно са подигнутим горе – небу рукама. Уметак овога тропара овде, никако се не може приписати Василију Великом, пошто тог тропара, и у старим грчким рукописима Литургије Василија Великог и Златоуста нема, исто тако и код Св. Апостола Јакова и Еванђелиста Марка. Дакле, писци Литургије нису употребљавали тај тропар, а и у старим грчким и словенским Служебницима нигде га нема. У нишкој Саборној цркви ја сам нашао словенски Служебник, који је печатан 1845. г. у Београду, ни у њему нема тог тропара.3Овај је тропар, дакле, доцније унесен у Литургију, као што то сведочи и сам г. Иван Дмитријевски (и цитира његово опширно литургијско дело Историческое, догматическое и таинственое изјаснение Литургии, лист 41), и овај уметак учињен је бесмислено. Да је овај уметак бесмислен, ево јасног доказа. Од почетка Литургије, па све до овог момента. где је уметнут овај тропар, свуде се свештеник у молитви обраћа Богу Оцу, а не Богу Сину, па и на самом освећењу Дарова вели: И сотвори убо хљеб сеј честноје тјело Христа Твојего – дакле Богу Оцу. Откуда, дакле, наједанпут прекидати молитву Богу Оцу, па се обраћати Богу Сину! У литургији Златоуста, а нарочито Василија Великог, јасно се види да је тај тропар уметак, и да он квари и прекида смисао свештенорадње… Из овога се јасно види да је тај тропар бесмислен уметак, па ма од кога он био, и да га треба изоставити из наше Литургије; а ја га већ никако и не употребљавам, као што га и Грци немају у Литургији и не употребљавају. Ја сам служио више пута са Патријархом Јерусалимским Никодимом, и године 1894. у Јерусалиму с Патријархом Герасимом и по свима Палестинским Светим местима и у Цариграду, и Грци тај тропар никад не употребљавају при призивању Светога Духа при освећењу Дарова“ (стр. 197-199).
Толико за сада. И вечан спомен оцу игуману Горњачком Хаџи Теофилу.4
Уочи Св. Саве Освећеног, 18/5. децембра 2015.
+ Еп. Атанасије, Херцеговина Св. Саве
1 У напомени писац цитира: „’Односно божанствене тајне знај, да пре свештеничке молитве (=епиклезе) и силаска Св. Духа, они бивају прост хљеб и обично вино’. Нил Блажени, први ученик Св. Јована Златоуста“. – /Исто говоре и Св. Оци 7. Васељенског Сабора – Mansi 13,264-5. Еп. Ат.
2 Више о правилном запажању овог о. Игумана литургичара в. у нашој 2. књизи у тексту Св. Марка Ефеског, који цитира и Светог Златоуста. – А што се тиче „ма/х/не“ овде бисмо на стр. 194. ставили писцу примедбу: да није правилно његово упутство да „ђакон узима дискос десном, а Путир левом руком… и узноси их… док свештеник гласно говори Твоја от твојих, Тебје приносјашче. Јер Свете Дарове може износити и Богу приносити само литург (Епископ или замењујући га јереј), а никада ђакон, јер он ту благодат нема, него је то служба Епископа (или јереја) „да приноси Богу Дарове Његове Свете Цркве“ (Св. Иполит, Апостопско Предање). – Додајмо овоме и то да у овој литургици игумана Хаџи-Теофила нема никаквих „звончића“ у време епиклезе и освећења Светих Дарова, јер су то латинска „новотарења“, ушла у СПЦркву из римокатоличке Аустроугарске и Могилине украјинске праксе. Нема такође ни новогрчке бесмислене „праксе“ уздизања котарице са антидором/нафором изнад Св. Престола после освећења Св. Дарова, јер би то била „друга Анафора“ (=уздизање и тиме приношење, које је овде неумесно пренето из монашког обичаја за трпезом: „уздизање Панагије)“. Слично је неумесно и у чину Бпагосиљања Славског колача, где је Митрополит Михаило додао, при уздизања Колача, речи: „прими ову жртву у Наднебесни Твој Жртвеник“, што је недопустив пренос речи из Евхаристијске Анафоре, која се врши на Св. Престолу, а Славски колач се благосиља и ломи на обичном столу у храму или и дому!
3 Радуј ем се овом податку, за који, на моју жалост, нисам знао, а тај Служебник сведочи да је очувана правилна древна пракса не само у првим штампаним српским Служабницима („Србуљама“) него, ево, и у овим штампаним у Србији у 19. веку (пре увођења новотарских, под латинско-могилијанским утицајем, печатаних у Русији и Карловачкој Митрополији). Овај пример, уз толико рукописа (које смо навели у 4 књиге) значи да код Срба постоји сачувано служење по старом, док је фамозна флоскула о „служењу по новом“ клевета и измишљотина псевдозилота (попут несрећног расколника и секташа Марка /ранијег Артемија).
4 Више о свему, и документованије, може се видети у поменуте 4 књиге Христос Нова Пасха (за које, нажалост, неки незнавени свезналице иза леђа веле да „Атанасије фалсификује“! Бог да нас прости!
Извор: Православље
