Негујмо српски језик
Пресвета Богородица налази се у срцу православног богослужења и православног Предања управо зато што је Она – Мајка Божија, Мајка које је родила Богочовека, која је дала себе да постане тело и обиталиште Логоса Божијег како би преко Њене личности људи примили Творца и Спаситеља свога. Она се поштује због тога што је Мајка људи, благословена између свих жена, због чије личности се „радује сва твар“. У Богородици и са Богородицом цела твар налази свој истинити израз и своје највише савршенство, благодат и доброчинство Творца. „Ти ниси живела због себе и ниси се; ради себе родила“, кличе Јован Дамаскин. „Живела си Богу због којег си и дошла у живот, да послужит свеопштем спасењу, тако да се древна одлука, то јест Оваплоћење Бога Логоса и наше обожење, испунила преко Тебе.“ По запажању В. Лоског, у личности Богородице „човечанство је дало пристанак да се оваплоти Син Божији и да дође и усели се међу људе. Наиме, сагласно отачком мишљењу, Божија воља је створила човека, али га не може спасти без помоћи његове воље. Трагедија слободе налази разрешење у речима: Ево слушкиње Господње. Ту, дакле, човеково амин одговара Божијем да.
Српски народ своје уверење да је Мајка Божија истинита мајка свих хришћана, „одмор уморнима, болеснима исцељење, намученима уточиште, грешнима опроштај, жалоснима укрепљење и свима који траже Њено заступништво спремна помоћница“, изразио је и у мноштву теотоконима – назива за Пресвету Богородицу, који су ушли у наш лексички фонд и трајно га обогатили.
Теотоконими се могу поделити у две категорије: а) који се односе само на Богородицу (изворни теотоконими) и б) лексеме из општег лексичког фонда које су путем метафоре постале теотоконими и разни (други) оказионализми.
У прву групу спадале би углавном сложене лексеме са првом компонентом Бог и интерфиксом -о-: Богородица, Богомајка, Богоматер(а), Богоневеста, Богомати, Богородитељка, Богодевојчица, Богоотроковица. Последње две лексеме, као и лексема Отроковица односе се на Богородицу у најмлађем узрасту.
Обично се помињу у текстовима који су у вези са празновањем догађаја Ваведења Пресвете Богородице у храм, када је у храм уведена Богородица као трогодишња девојчица. Осим тога, овде спадају и неки вишечлани називи за Богородицу: Мати / Мајка Божија, Невеста Христова, Света Пречиста, Невеста Неневестна, Обручница Сина Божијег и др., као и сложенице са једним значењем, а у три варијанте: Свагдад(ј)ева, Увекд(ј)ева и Приснод(ј)ева. Као што је познато, Богородица има и своје властито, лично име – Марија, које се употребљава понекад у молитвеним и богослужбеним текстовима. У овим текстовима један од најчешће употребљаваних назива за Богородицујесте Владичица.
Другу групу сачињава такође скуп отворен за нове чланове, пошто се Богородица може називати именима за које су употребљене разне лексеме из општег лексичког фонда, као на пример: Заступница, Царица, Родитељка, Прибежиште, Девојка, Д(ј)ева, Девица, Мајка, Девојчица, Бранитељка итд.
Неки устаљени двочлани називи за Богородицу који се сусрећу (најчешће у црквеној поезији) у вези су са старозаветним прасликама: а) Неопалима(ја) купина (Изл. 3, 2-3) – Богородица се назива Неопалимом купином зато што је она девица која није родила од мужевљевог семена, тј. огањ је није спалио); б) Лествице Јаковљеве (према сведочењу Светог Писма, на путу ка Месопотамији, у Ветиљу, патријарх Јаков имао је тајанствено виђење, у којем је лествица, која је стајала на земљи, досезала до неба (Пост. 28, 12-13). Овако се Богородица назива зато што је Христос посредством њеним (дакле, лествицама) сишао на земљу, тј. оваплотио се); в) (процветала) палица (жезал) Аронов(а)(Бр. 17, 7-8). Овако се Богородица назива зато што је као „сува палица“ (тј. безмужна девица) процветала (тј. родила Христа) деловањем Светога Духа. Постоји и друго тумачење према коме је Она потекла од бесплодних родитеља слично као што је процветала сува палица Аронова.
У посебну тематску групу можемо издвојити придеве који обично иду уз њих, а некада су и у именичкој употреби. Тако, на пример, у молитвеним и богослужбеним текстовима Богородица се ретко сусреће без епитета пресвета. И други неки епитети, сложенице и изведенице, како са префиксом пре-, тако и са све- често стоје уз овај теотоконим: пречиста, преблагословена, пренепорочна, преславна, преукрашена, свехвална, свеславна, свеопевана, а понекад и суперлативи (Најпревасходнија, Славњејшаја). Потоња лексема је суперлативни облик у црквенословенском језику, који се користи у текстовима молитава на савременом српском језику. Предлог пре– и у овој тематској групи има такође релативно значење. Што се тиче префикса све-, утврђено је да је ово веома продуктиван творбени елемент у лексици ове врсте. Наиме, проф. др Зорица Никитовић обрадила је 80 сложеница са творбеним елементом све– из дела Преп. Јустина Новог Философске урвине, анализирала је разна значења овог творбеног елемента и извела закључак да употреба сложеница са тим елементом има своје семантичко оправдање.
Затим, и неки придеви са префиксима не– и без– појављују се као карактеристични епитети уз теотоконим: нескверна, несаблажњена, непорочна, непостидна, неневес(т)на, безневес(т)на. Често се Богородица назива „непостидном Заштитницом хришћана“, „незамењивом Посредницом пред Творцем“ итд. Наведени придеви нису карактеристични само за ову тематску групу лексема и могу се, свакако, употребити и уз многе друге именице. Али, ово се не може рећи за придеве, односно прилоге: безмужан, безмужно и бесемен, бесемено који се употребљавају углавном уз именице, односно глаголе: рађање, зачеће, родити, зачети. Наиме, ове лексеме могу да се сусретну само у богословским текстовима у којима се говори о Богородици (она је једина у историји људског рода родила без мужа, односно мушког семена).
Подразумева се, као устаљени епитети уз теотокониме јављају се и прости придеви, без префикса: славна, чиста, хвална.
Кад су у питању црквенословенизми ове тематске групе, неки од њих задржавају у потпуности свој црквенословенски облик, без фонетског прилагођавања савременом српском језику. Овде имамо на уму сложене лексеме са једним од чланова дјева, као и саму ову лексему. Она се, наиме, у текстовима на савременом српском језику екавског изговора – не екавизира. Другим речима, осим у изузетним случајевима (обично услед недовољног познавања црквенословенског језика спојеног са потребом за екавизирањем), нећемо наићи на варијанту Приснодева, већ само Приснодјева. Што се тиче просте лексеме дјева, она се у овим текстовима понекад екавизира, а понекад не.
Правописно колебање постоји код лексема неневес(т)на и безневес(т)на. Користе се како варијанте без извршене гласовне промене губљења сугласника, тако и оне са извршеном овом променом. Сматрамо да у одређеном смислу није неоправдано ни одступање од правописне норме, тј. употреба облика и без извршеног губљења сугласника – због веће транспарентности лексеме невеста као основне у овим изведеницама, а тиме и бољег разумевања њиховог значења (она која није била невеста). Интересантно је да не постоји облик придева без префикса не– (*невес(т)на), као што не постоје у реалној употреби ни придеви у мушком роду (*неневес(т)ан и *безневес(т)ан). Ово не изненађује када се зна да је лексема неневестна као таква унета у савремени српски језик из црквенословенског језика и односи се само на Богородицу. Користи се много више него синонимна лексема безневестна. Потоња је такође из црквенословенског језика, али се, према објашњењу датом у речнику Дјаченка, не односи само на Богородицу, него и на девственицу уопште: „безбрачна, девственица, она која није за брак, која више воли девственост од брака“ (Г. Дјаченко, Црквенословенско-руски речник, Москва 1993). Као још један синоним у неким новијим преводима са црквенословенског језика на савремени српски књижевни језик појављује се лексема неудата. Колико је и да ли је потребно овакве и сличне лексеме преводити са црквенословенског језика, то је питање које, сматрамо, заслужује посебно истраживање.
У овој лексичкој групи можемо скренути пажњу и на поименичавање придева. То је случај не само са једночланим лексемама, придевима, као у примеру: Дивни Гаврил … одговара Пречистој на њено питање (Владика Николај Велимировић), него и са лексичким спојевима. Поименичени лексички спој који се састоји из два придева – Света Пречиста – у конкретној употреби чест је вршилац радње у реченици. На пример: Опет јој се јави Света Пречиста зовући је тихим гласом; И Света Пречиста умоли Златоуста, да би опростио Кирилу, итд.
Такође, карактеристично је за неке придеве ове тематске групе да су по форми партиципи, конкретно – трпни глаголски придеви. По функцији су, пак, прави придеви: преблагословена, преукрашена, свехвална, благословена, несаблажњена.
Синонимски низ сложеница са творбеним елементом Бог у првом делу (Богородица, Богомајка, Богоматер(а), Богоневеста, Богомати, Богородитељка, Богодевојчица, Богоотроковица) састоји се из чланова који су по свом творбеном типу у већини једнаки (Бог: интефикс –о-: им. ж. рода). Изузетак је само лексема Богородица која припада другом творбеном типу (Бог: интерфикс –о-: основа глагола родити: суфикс –ица). Однос делова сложеница је субординативан и у првих шест лексема семантички јасан (која је родила Бога; мајка Бога; невеста Бога; мати Бога; родитељка Бога), док је код лексеме Богодевојчица значење „божанска девојчица“. Лексема Богоотроковица је потпуни синоним лексеме Богодевојчица, али она може да се, са синхронијске тачке гледишта, сматра и изведеном лексемом у савременом српском језику, будући да је као таква и ушла у њега из црквенословенског језика, с тим што је суфикс –ица домаћи.
На основу потоњег пара лексема, као и у неким другим лексемама ове тематске групе, примећујемо да поједини делови (или лексема у целини) остају на црквенословенском језику, иако постоји и варијанта у којој су преведени на српски (Присноблажена: Увекблажена; Приснодјева: Увекдева; Свагдадева; Богоотроковица: Богодевојчица; неневестна: неудата и др.). У текстовима на савременом српском језику углавном је чешће коришћење преузете црквенословенске варијанте него њено превођење. За неке далекосежније закључке била би потребна детаљнија истраживања, али и на основу овде навођених примера видимо да, услед паралелног функционисања два језика у богослужбеној употреби у СПЦ, оваква синонимија (црквенословенизам – лексема савременог српског језика) опстаје у савременом српском језику, упркос закону језичке економије, према коме би се очекивало губљење једне од варијанти. Тако се у текстовима из сфере православне духовности у већој мери, или чак само у њима, чувају и задржавају поједине лексеме. То је још један од разлога због којих сматрамо да би требало да се подстичу лингвистичка истраживања на материјалу ових текстова, како лексиколошка, тако и друга.
„Православље“ бр. 1188 – 15. септембар 2016. г.
Извор: Православље
