Type Here to Get Search Results !

Протојереј Георгије Циганов: Ми не ценимо то што нам је дао Бог


Разговарамо преко Скајпа и видљиво је да је он млад. Уједно је и настојатељ храма срушеног приликом ракетног напада – прошао је кроз рат. Он објашњава да је извор револуција и ратова безбожништво народа, Божије стрпљење је на измаку и Господ излива свој гнев. Без узбуђења прича како је са својом супругом и децом, за време гранатирања, нашао уточиште у ћошку једне куће, коју "нису циљали", а услед тога поставља и болна питања типа: "Ми смо били у Дебаљцевском обручу. Јесте ли чули за Дебаљцево?" (ради се о попришту једне од најважнијих битака у украјинском грађанском рату – прим. прев.). Тада вас обузме несносни стид због свог мирног живота на који се стално жалите. Дакле, ово је интервју са протојерејем Георгијем Цигановим, настојатељем храма Светог праведног Јована Кронштатског у граду Кировскоје у Доњецкој области. Његов храм је срушен директним поготком артиљеријског пројектила у августу 2014. године.


– Оче Георгије Ваш храм је срушен у артиљеријском нападу. Када и како се то десило?
– 23. августа 2014. године. Била је субота, управо је у току било свеноћно бденије. Када је хор запевао прве речи великог славословија, ударила је граната. Отприлике у 16:40 или 16:50 – не могу тачно да кажем – нико није погледао на сат, људи су били заузети другим стварима.
– Прошло је више од две године, у данашње време људи свакодневно прате нове вести и све брзо заборављају. Хајде да подсетимо наше читаоце, шта се тада дешавало у Кировском и околини. Да ли је град био под артиљеријском ватром и да ли је тако нешто могло да се очекује?
    
– Гранатирање је почело неколико дана раније – 17. августа. У нашем граду се налази један од највећих рудника у области – "Комсомолац Донбаса", и прво су циљали њега. Онда су почели ноћу да гранатирају град и постало је "весело".
А 20 дана пре него што су срушили наш храм, погинуо је помоћник црквењака нашег храма, Вјачеслав. У то време су почеле борбе у суседном граду – Шахтјорску. Вјачеслав је имао минибус и возио је цивиле подаље од рата до руске границе, они су потом пешке прелазили границу и одлазили куда су хтели, јер су их са руске стране чекали аутобуси.
Тако да је наша парохија осетила последице рата и пре него што су срушили наш храм. Али помислити да и храм могу да сруше... Упркос свему, надали смо се да до тога неће доћи.
У Славјанску се то није десило – да, погодили су стражарску кућицу једног храма и убили чувара храма, али саму цркву нису гађали. Истини за вољу, већ је био погођен дрвени храм у Горловки и у потпуности је изгорео, али смо се и даље надали да је то случајност, тим пре што дрвени храм лако може да се запали чак и од искре – тек касније смо сазнали да је украјинска артиљерија намерно гађала храм. Мислили смо да ће уз Божију помоћ све бити добро, зато смо држали све службе као и обично. Али схватити шта је то рат није могуће док то не видиш својим очима и сам не искусиш.
Док су у Славјанску трајале борбе, ми смо за то знали и сакупљали смо хуманитарну помоћ: куповали смо на кванташкој пијаци намирнице, кокошке – близу града се налази кокошја фарма и сами смо правили конзерве са пилећим месом и већ сутрадан смо све превозили колима, радили смо као у фабрици. Људи су нам одатле долазили, пробијали су се кроз линију фронта под ватром и причали нам шта се тамо дешава. Причали су нам шта су све преживели. Али, наравно,то је немогуће у потпуности разумети, док то на својој кожи не осетиш. Када чујеш звиждук минобацачког пројектила, а не знаш где ће ударити... Наравно да ми нисмо желели такав "поклон".
– Да ли сте Ви служили службу тог дана када се десио напад?
– Не, баш тада нисам, служио је други свештеник, отац Сергије. Ја сам био у близини храма.
– Испричајте нам чега се сећате.
– Чула се јака експлозија. У току целог рата код нас је можда била једна или две такве експлозије. Удар је био толико јак да се цео град тресао. Судећи по остацима ракете који су били нађени на месту експлозије, радило се о самоходном вишецевном бацачу ракета "Ураган", 220 или 230 мм у пречнику. Ракета је ударила посред храма.
Нашли су и одашиљач за навођење ватре, али ја га нисам видео, јер сам у том тренутку откопавао рушевине. Три човека су била заробљена под њима.
Њима су помагали спасиоци, а мени нису дозвољавали да се мешам, па сам ја донео све што је било у олтару како бих пружио помоћ. Донео сам антиминсе и путире, јер сам старешина четири храма и пред напад сам донео све антиминсе у нашу цркву.
Код нас на престолу у средини олтара чували смо четири антиминса, неколико комплета за евхаристију, а ризница је била поред алтара, тако да смо све то могли да узмемо.
– Испричајте нам о пострадалим. Ко су били они?
– Погинула је помоћница нашег храма, Олга Радченко. Сви су је називали душом нашег храма, била је толико добра и светла, свима је помагала. Када људи долазе у цркву они прво посећују продавницу и купују свеће. Оља је плакала са онима који су туговали и радовала се са онима који су били срећни. Пре него што је почела да помаже у нашој цркви, цео живот је радила као рачуновођа у неколико рудника и у пензионом фонду, тако да ју је познавао читав град. Познавали су је и волели. Увек је била спремна да помогне, у чему год, била то морална подршка или новчана... Оља је била моја десна рука. Вјачеслав, помоћник црквењака, био је једна моја рука, а она је била друга.
Баш смо пред почетак рата обновили цркву. Урадили смо грејање, подове и иконостас – када сам ја дошао у тај храм, било је много посла. Славик (Вјачеслав) је знао, где се могу наћи материјали за градњу, мајстори... Био је незаменљив. Јако је тешко без њих.
Погинула је и тета Зина Мелуга, она је била, чини ми се, 1941. годише, била је јако добра жена. Она је на себе узела послушање – водила је рачуна о панихидном столу, када људи доносе дарове, све је лепо слагала, а потом је делила сиромасима. Наравно, она није имала пуно снаге, била је болесна, али је долазила на свако богослужење – увек је била у храму.
Та трагедија је задесила људе који су били спремни за сусрет са Богом. Ја сам их врло добро познавао јер сам био њихов духовник.
А трећи погинули је био Виктор Чернишов, мој рођак, сродник моје тетке. Они не живе у нашем граду. У близини Доњецка налази се Јасиноватаја – можда сте чули за то место (реч је о граду на линији фронта који је под честим ударима украјинске артиљерије – прим. прев).
– Наравно да смо чули.
– Када су тамо почеле да се воде озбиљне борбе, у Кировскоје сам довео ујка Витју са супругом, која се у међувремену упокојила. При храму постоји парохијски дом, а ја сам мештанин и имам стан у граду, тако да је стан у дому био празан, па сам их ту уселио.
Они су били православци, али су јако тешко могли да се крећу, зато су у Јасиноватији ретко ишли на службу, а овде су живели покрај цркве. Почели су да долазе на сваки молебан, на литургију, да иду на сваку панихиду, обавезно су се исповедали и причешћивали.На тај начин је ујка Витја припремио своју душу на сусрет с Богом.
А било је људи који су из храма изашли пред саму експлозију. Сам Господ их је извео из цркве. Зато што они још нису били спремни да одговарају пред Богом. А онога који је био спреман, тог је Господ и узео. Супруга ујка Витје је седела са њим на клупи када се то десило. Ујка Витја је погинуо, а бака Нада није имала ниједну огреботину. Они су седели под балконом на ком се налазила певница, он се срушио на њих, али је тамо била метална решетка која је спасила бабу Наду – имала је само модрицу – а ујка Витја је погинуо.
Тако Господ, свакоме од нас, показује у којој смо мери блиски сусрету са Њим.
Често мислимо: ја сам млад, цео живот је преда мном, кад одем у пензију, покајаћу се, ићи ћу у храм. А ко зна да ли ћемо доживети пензију. То нико не зна. Тако нам Господ показује смисао живота, његову вредност и да сваког тренутка треба да будемо спремни да се сусретнемо с Богом.
– Рекли сте да сте од када је започео рат почели да служите у храму још чешће.
– Тако је и свако ко присуствује литургији се причешћује. Ако неко није могао да издржи пост, на то већ није обраћана пажња. Зато је исповест била увек заиста искрена. Јер када око себе чујеш експлозије...
Већ су гранатирали куће, у граду су људи гинули и сви смо знали да можда нећемо преживети до сутра – није било сигурно хоћемо ли преживети до следећег минута.
Тада отпада свака срамежљивост и сав недостатак жеље признати своје грехе – све отпада и остајеш један на један са Богом. Када видиш смрт како хода покрај тебе, исповест постаје дубока и искрена, а молитва чистија. Почели смо да држимо службе чешће и цела парохија се причешћивала на свакој литургији.
– Ето, док Вас слушам мислим: како уопште људи могу да живе под таквим околностима?
– Ма и сами знате, људи сасвим обично живе и још стижу каткад и да се порадују.
Када човек спокојно живи и има све, долази до презасићења животом. Ипак Донбас је био мање-више добростојећи регион. Постоји индустрија и у каквом год да је она стању, добром или лошем, људи су могли да живе. Негде је било боље, негде горе... Наравно и код нас постоје градови који умиру, где су затворили рудник и нема посла, ту се не може живети. Али уопштено говорећи то је била добростојећа област.
Долазио је човек у продавницу и говорио: ова кобасица је мало скупља, али има да је купим шта има да цицијашим. А кад је почео рат, ако има каше он узвикује: хвала ти Боже, има каше!
Када је кренуло гранатирање, нестало је струје, нема светла у целом граду, а било је лето, врућина, фрижидери не раде, све из замрзивача појели или поделили другима, јер се храна врло брзо квари! Људи су почели да се радују основним стварима. Срела се два човека – не можете себи да представите каква је то радост, видиш да је твој пријатељ жив. Или када наступи затишје и људи се полако враћају у град – са сваким се здравиш као са најдражим гостом.
Однос према животу се мења истог часа – налазиш могућност да се радујеш било чему.
А духовна страна... Људи су се, наравно, усрдно молили. Руку на срце, ја сам своју породицу послао из града, моја ташта живи у Почајеву и моја супруга је одатле. Међутим, моја породица је добро упамтила бомбардовање, гранате су екслодирале буквално иза наше ограде.
Наш подрум је такав, да ако се сруши кућа, затрпаће и њега, нема шансе да се спасиш одатле. Стога се нисмо крили у подруму, седели смо код куће у једном са свих страна затвореном ћошку, а децу смо прекривали својим телима и тако их чували.
У тим тренуцима је молитва тако чиста... Ништа није потребно, сама долази. Тако је и код других људи.
Људи, који су одавно православни, којима је позната сила молитве и духовну радост коју она доноси, чак су и они примећивали, колико је лако молити се под бомбама – сасвим лако. Не треба ништа посебно да се припремаш, а раније су долазили тренуци када је тешко било служити Богу. На пример треба да устанеш рано за молитву, а спава ти се, а кад је рат ништа те не одвраћа. Бог постаје јако близак.
Али, знате, могуће да нам је Господ дао мало тих искушења. Док је трајало гранатирање, људи су помагали једни другима. Сви су спремали храну на логорској ватри у великим казанима, скоро је било довољно за читав улаз једне зграде. Бринули су се једни о другима. Креће бомбардовање и сви мисле: тамо бака живи, а тамо дека, њима је тешко да се спусте у склониште треба им помоћи.
Мисле коме треба да се нешто донесе – дели се хуманитарна помоћ, а пензионерима је тешко да је подигну, узмеш њихову личну карту и подигнеш помоћ за њих.
И сви су то радили, никоме није било тешко. После су борбе утихнуле, сви су се некако примирили и почело је: "Не пуштам те преко реда да узмеш помоћ, стој и чекј!"
Док трају искушења, људима такве мисли не падају на памет – ко је први или други у реду, шта има везе! Сви се држе једни за друге, заједно све преживљавају. Чим наступи мир, опет се враћамо на старо.
Треба да разумемо да нам је Господ дао то искушење по мери наших грехова. Рат није почео јер се један председник није договорио са другим, или је неко пожелео више власти – не ради се о томе!
Рат је почео јер су људи много грешили, толико да је Божије стрпљење почело да пресушује и Господ нам је послао тај војни сукоб. Чим се вратимо Богу, вратимо сазнању да без Бога није могуће живети, а да је с Богом могуће живети једино у сагласности са Његовим заповестима, тада неће више бити рата.
Најважнија заповест је заповест љубави. Заповест уважавања других, а не занемаривања. То је жеља да другима помогнеш онолико колико можеш. Ако не можеш физички или новчано, помоли се за човека, то ништа не кошта!
Када то постане део душе сваког човека, Господ ће прекинути овај рат, а тренутно, нажалост, постоји и сувише раздора, зависти, гнева.
– Оче, где сте служили после рушења храма и где служите сада?
– Исто тамо, на рушевинама. Рашчистили смо их буквално за три дана.
Експлозија је била толико моћна да су се делови нашег храма разлетели отприлике на 300 метара, али не у пречнику. Када ракета долети, све лети у правцу кретања те ракете. Уназад мало шта лети. И ето, све је полетело напред на 300 метара.
Поред храма се налазила пумпа и аутобуска станица – цела та огромна територија била је прекривена гелерима.
Рашчистили смо остатке рушевина и држали службу под ведрим небом до средине октобра 2014. године, отприлике до Покрова. А после је захладнело.
Требало је да служимо од седам до десет ујутру јер се око седам завршавало ноћно гранатирање и предах је трајао отприлике до десет. И ми смо се трудили да стигнемо да завршимо службу док траје затишје да не би поново долетео пројектил и погинули људи. На отвореном простору гелери лете далеко, пуно људи могу да ране, зато смо стизали да завршимо у то време, од седам до десет, да би када гранатирање опет почне људи већ ишли кући.
А у седам ујутру је у октобру, и то напољу, већ доста хладно и ми смо прешли у летњу кухињу – она је мала, само четири са четири метра. У овој малој соби смо ставили уз прозор часну трпезу, а да свештеника не би случајно гурнули, између олтара и народа сам ставио свећњаке, и тако смо служили. У овој собици, а тамо је још и мали ходник, тискало се 70–80 људи. Људи су буквално седели једни на другима, толико су хтели да се моле, толико су се радовали служби. Ми смо држали службу сваког дана – пре тога, тада као и сада.
Била је ту још и недограђена школа веронауке при цркви, која је више одговарала нашим потребама. Пуно деце у нашем граду посећује школу веронауке и, ето, још пре рата смо почели изградњу засебног објекта. Требало је да буде на спрат, приземље смо изградили, после је почела зима, па су кренуле борбе у Славјанску, револуција, рат и ми смо одлучили да сачекамо крај борби. На крају је рат дошао до нас и сасвим смо престали са градњом.
А када су срушили наш храм ми смо одлучили да пређемо у ту зграду, ни она није нешто велика, тринаест метара са седам, али и то је нешто.
Помогао нам је владика Митрофан Горловски и Славјански, а помогли су и други свештеници, јер нико тако добро не разуме потребе у парохији као други свештеник. Нашли су се и други неравнодушни људи, из Јовановског манастира код Петербурга, где се налазе мошти Јована Кронштатског.
– Таман сам хтела да Вас упитам да ли сте осећали помоћ свог свеца?
– Помоћ је, наравно, била огромна. У Јовановском манастиру служи протојереј, отац Николај Бељајев, он је успео да организује такозвану „Јовановску породицу“.
И ето, све парохије, школе, добротворне фондације и гимназије, посвећене Јовану Кронштатском, одазвале су се да нам помогну у невољи. Ту је још и свештеник отац Генадиј Беловолов, он надгледа стан Јована Кронштатског у Петербургу, који је сада музеј, он се исто одазвао и понудио помоћ, а мало касније су за нас написали икону Јована Кронштатског. Ми се молимо пред том иконицом, окачена је у нашем олтару. Одазвала се једна од парохија града Казања, они су нам много помогли, слали су намирнице, лекове и новац.
И тако смо саградили ту зграду која је требало да буде школа. Она је сада на спрат, у приземљу се налази црква, а на првом спрату, као што смо и планирали, две учионице, јер иако траје рат постоји пуно деце, а дечицу не треба напуштати, ако пропустимо тренутак да их васпитамо сада, после ће бити лоше.
Притом смо, уз Божију помоћ, стигли да започнемо служење у новој згради пре наше храмовне славе 2. јануара 2015. године. Она, наравно, није била завршена, зидови нису омалтерисани, нису поплочани подови, све је у стању реновирања. Али најбитније је да само успели да изградимо нови храм за само четири месеци. Уз Божију помоћ, другачије не могу ни да замислим како је то мoгло бити урађено: 2014. године су се водиле веома жестоке борбе, и Доњецк, и Горловка су остали под влашћу Доњецке Народне Републике, а Кировскоје је опколила украјинска војска. И ми смо били принуђени да идемо неким козјим стазама, и то камионима, да бисмо превезли грађевински материјал. Ниједна продавница грађевинског материјала код нас у Кировском није радила и да бисмо купили кило ексера требало је да идемо 70 км до Доњецка. Чак и у Доњецку је све било позатварано. Али Господ је пресудио да нам је била потребна ова зграда, и уз Божију помоћ смо успели да је саградимо.
– А какво је тренутно стање у Вашем граду?
– Сада је у Кировском, хвала Богу, мир. Ако сте чули за Дебаљцевски обруч, ми смо били унутар њега отприлике 2 км, ту су се налазили положаји украјинских јединица и били су под константном паљбом. Када је Дебаљцевски обруч затворен, фронт се померио од нашег града на удаљеност од 20 км. По нашим схватањима то је јако далеко.
Наш рудник је, хвала Богу, прорадио. То је предузеће од кога зависи читав наш град, а било је под тешком паљбом, али слава Богу, директор је људина, он је спасио ово предузеће. Живео је буквално у својој канцеларији, никуда није одлазио и захваљујући његовом труду предузеће је преживело, а са њим и цео наш град. Имамо струју, гас, запослење, али и вртиће, школе, што је заиста добро.
– Док је трајао рат Ви сте стално помагали људима. Читали смо о томе у новинама.
– Док су трајале борбе у Славјанску, тамо смо слали намирнице. Када је рат стигао до нас, организовали смо центар за доделу хуманитарне помоћи и других намирница. Један наш парохијан је пословни човек и због рата се преселио у Русију. Он је имао довољно материјалних средстава и могућности и то је искористио да купи јако пуно лекова. Он нам је те лекове слао из Русије, а ми смо их делили онима којима је то било потребно. Такође смо се договорили и са лекарима из оближње болнице да они пишу рецепте на наше име, потом су људи долазили до нас и ми смо им давали лекове. Одећу и дан-данас делимо, јер нам добри људи шаљу мноштво одевних предмета.
    
Направили смо базу података оних којима је потребна наша помоћ, то су: породице са више деце, самохране мајке, инвалиди, непокретне баке и деке. Организовали смо и волонтере. Сваки дан ми спремамо храну, а наши волонтери је разносе по граду.
Достављамо храну непокретним болесницима, људима које су на милост и немилост оставили њихови ближњи или просто сиромашнима. Не мислим на оне који су способни сами да се старају о себи, њима можете донети намирнице и они сами могу себи нешто да спреме, већ говорим о људима прикованим за постељу. Ми се старамо о бакама, које не могу саме ни до тоалета да оду, већ пузе по стану, ноге су им отказале. Сваки дан им помажемо и обилазимо, оне су наша одговорност.
Кад неки од тих јадних стараца умре ми налазимо нове којима помажемо. За њих је та храна коју им достављамо једини извор прехране. И зато их се не можемо одрећи само зато што је мир. Био рат или не, Црква није ту само због здравих, она служи свима и наша је дужност да помажемо људима, то значи бити православац. Трудимо се да то испунимо.
– Да ли размишљате о изградњи новог храма?
– То је наша главна насушна невоља и беда. Када на велики празник држимо службу у једну малу просторију збије се око 150 људи, буквално се пењу једни другима на главу. Ми имамо велику школу веронауке при цркви, ту долази око 50 деце и ми их не пуштамо на службу, јер ни одрасли немају довољно места где да стану. Деца после службе долазе на исповест и на причешће.
Због тога је изградња храма за нас примаран проблем. Извршени су сви прегледи грађевинског земљишта, готов је пројекат, једино што нам недостаје је новац. У садашњој ситуацији нико нам овде не може ночвано помоћи. Ни наше локалне власти, ни наши предузетници, јер сви ионако тренутно једва преживљавају.
Летос је било лакше. Отварали смо прозоре и људи који су били испред цркве су могли да чују службу, а сад постаје хладно, прозоре затварамо, људи или стоје у гужви, или мало постоје и оду. То се нарочито односи на баке и деке којима је тешко да стоје, а одлазе и зато што немају простора да се моле. Просто нема места.
– А шта бисте Ви, који сте преживели све то, могли да посаветујете нама обичним људима, који живимо мирним животом, али опет мислимо да је све лоше и стално се жалимо?
– Жаљење је незахвалан труд. Жалио се не жалио, боље ти неће бити од тога. Каква је корист ако се ја стално жалим? Ево, могу и овде усред рата кренути да стењем и плачем, али неће због тога мање пуцати на мене.
Наша главна невоља се своди на то да не умемо да ценимо то што нам даје Бог.
Ми не ценимо свој живот, ми не ценимо то што нам Господ даје нашу породицу и ближње. Ми уопште не обраћаму пажњу на то.
Ми гледамо како да се одморимо, куда да отпутујемо, како да што више зарађујемо, каква кола да купимо, како да реновирамо свој стан или викендицу итд.
Сада када је почео рат постало је свеједно какав стан имаш, јер и у твој раскошни рај може да удари пројектил, као што може да разруши и најбеднију страћару. Граната не гледа да ли је твој стан врхунски реновиран или не. Исти је случај и са аутом. Ако долети ракета, и гелери претворе твоја кола у комад гвожђурије, сва његова лепота нестаје. У тим стварима не крије се смисао.
У својој сујети заборављамо Бога и стално од Њега нешто тражимо. Ако самокритично анализирамо зашто ми долазимо у храм и због чега се обраћамо Богу све се своди на следеће: Господе дај ми здравља, велику плату, дај ми мира – све време нешто дај.
У исто време заборављамо да се захвалимо Богу што смо се јутрос пробудили живи. И моја дечица и моја жена су поред мене, живи су и здрави. И то није моје достигнуће, није достигнуће лекара, нити мојих пара, или због тога што их ја добро издржавам. Све то даје Бог и то је велики дар.
Ми заборављамо да се за све то захвалимо Богу. Да се захвалимо за ту радост.
Заборављамо да Богу нису потребна наша средства и да не морамо да будемо на некој важној позицији. Ништа земаљско Њему не треба.
Једино што је Њему потребно је наше чисто срце.
То срце које је када га нам је Он дао, тојест када смо ми дошли на овај свет, оно је било чисто, светло, без злобе, без мржње, без гнева. И сада од себе правимо зле бездушнике, а после почињемо још и да се жалимо. А све је једноставно, треба само да се вратимо у почетно стање.
Да бисмо имали право да нешто тражимо од Бога, треба нешто Богу и да дамо. Ми треба да дамо наша чиста срца, наше покајање, нашу скрушеност. А ако тога нема, то је почетак било ког рушилачког процеса, било да је то рат, или револуција. То је центар одакле све почиње. А на самом почетку свега тога крије се безбожје. И не безбожје само оних који предводе револуцију, већ безбожје већине народа. Свака капљица наших грехова долива се у ту чашу и пресушује стрпљење Божије. То није чаша без дна и греси се преливају кроз крв.
Стога, хоћу да пожелим онима који живе у миру и спокоју нешто најважније: ако желите да сачувате мир, приближите се Богу. Нема другог начина да се то постигне.
– Оче, уверена сам да ће наши читаоци желети да помогну обнову храма, или да подрже вашу парохију и своју хришћанску браћу. Како то могу да учине?
– Отворили смо рачун у ростовском одељењу руске Сбербанке. Сви подаци се могу наћи на нашем сајту: http://gorlovka-eparhia.com.ua/hram-sv-prav-ioanna-kronshtadtskogo-kir/