Хиротонија за епископа врши се на посебно свечан начин. Дан уочи хиротоније обавља се наречење изабранога. Сви архијереји који учествују у хиротонији (јер новог епископа може да рукоположи само сабор епископа, а никако мање од тројице или, у изузетном случају, двојице архијереја, према 1. правилу светих Апостола) сабирају се у мантијама на средини храма, док први међу њима ставља на себе епитрахиљ, омофор и наруквице.
Двојица архимандрита у мантијама изводе новоизабранога из олтара, кључар доноси пладањ са светим крстом, а ипођакон чашу са светом водом. Секрстар Синода објављује указ о избору, на шта изабрани одговара сагласношћу: "Пошто је свети Сабор просудио да сам достојан такве службе, благодарим и прихватам и нимало не противречим". Затим архијереји, без учешћа појаца, савршавају кратко молебно пјеније. Првенствујући митрополит возглашава: "Благословен Бог наш..." а остали архијереји говоре: "Царју небесниј", Трисвето и "Оче наш". После возгласа: "Јако Твоје јест Царство..." певају тропар Педесетнице: "Благословен јеси Христе Боже наш..." Слава, И ниње, кондак "Јегда снишед јазики слија..." након чега митрополит произноси кратку сугубу јектенију на којој врши помињање: "за свечасног архимандрита, новоизабраног у епископа богоспасаваног града тог и тог". Молебан се завршава отпустом дана Педесетнице. После тога новоизабрани по традицији изговара беседу која представља као некакву исповест његовог живота и расположена, и уједно излагање његових мисли и осећања у вези са узвишеним служењем које му предстоји. По завршетку беседе возглашава се уобичајено многољетствије свима, укључујући и нареченога. Затим га митрополит благосиља крстом и светом водом.
На дан хиротоније пре Литургије наречени свечано пред читавим сабором епископа, клира и народа исповеда свету православну веру и заклиње се да ће је непоколебљиво држати, чувајући правила светих Апостола, светих Васељенских сабора и Светих Отаца. Ову заклетву он даје стојећи на изображењу орла, које означава да епископ вером и врлином треба да се уздиже изнад свих, усходећи духом ка небесима. Архијерејску заклетву, потписану на нарочитој грамати, наречени предаје митрополиту. После многољетствија нареченога воде у олтар и почиње Божанствена литургија по уобичајеном поретку.
Само хиротонисање за епископа обавља се одмах после певања Трисвете песме, а пре читања апостола. Најстарији јереј и протођакон приводе нареченога до Царских двери, где га прихватају архијереји и уводе у олтар. Учинивши три поклона пред Престолом и целивавши га, он клекне на оба колена, па положи крстообразно сложене руке и главу на Престо. Архијереји на његову главу стављају отворено Јеванђеље, са словима на доле, као руку Самог Господа, Који уздиже онога ко се хиротонише, али га уједно потчињава закону Јеванђеља. Првенствујући возглашава тајносавршавајућу молитву, а свештенослужитељи певају: "Господи, помилуј" три пута као и обично. Митрополит три пута благосиља хиротонисаног по глави и чита две тајне молитве, док сви остали архијереји, заједно са првенствујућим, полажу на главу хиротонисаног своје деснице. За то време други по старешинству архијереј произноси јектенију "У миру Господу се помолимо..." у којој помиње рукополаганога и онога који рукополаже. Појци за то време на грчком отегнуто певају "Кирие, елеисон" (Κύριε ελεησον), као и приликом рукоположења за ђакона и презвитера. Након читања молитве, са хиротонисаног скидају крст и фелон, а ипођакон доноси архијерејску одежду: сакос, омофор, крст, панагију и митру. Примајући сваки од ових делова одежде хиротонисани тражи за њега благослов од сваког архијереја, целива их у руке и облачи се. Приликом облачења сваког дела одежде возглашава се: "Аксиос!" ("Αξιος!") - "Достојан!" Након облачења сви архијереји целивају новохиротонисаног, те он заузима прво место међу епископима који су га хиротонисали, одмах после митрополита. Њему се као таквом препушта истакнуто место у даљем току Божанствене литургије - он говори "Мир свима" пре читања Апостола, он осењује народ дикиријом и трикиријом после читања Јеванђеља и после Херувимске песме, он произноси возглас после сугубе јектеније: "Јер си милостив и човекољубив Бог..." он на Великом входу прима од најстаријег презвитера свету Чашу и произноси одговарајуће помињање, он даје Свету Крв Христову свештеницима за време њиховог причешћивања и осењујући дикиријом и трикиријом произноси возглас: "Спаси Боже народ Свој..." По завршетку Литургије, док се сви архијереји пресвлаче у олтару, новопосвећенога приводе митрополиту, који уз благослов полаже на њега архијерејску расу, панагију, мантију са источницима, клобук и даје му бројаницу. Сви архијереји излазе на амвон, где митрополит, произносећи одговарајућу поуку, уручује новохиротонисаном архијереју жезал, након чега овај последњи, држећи жезал у руци, благосиља народ обема рукама на све четири стране - на исток, запад, југ и север. Обично после тога архијереји одлазе, а новохиротонисани дели вернима нафору.
У старини нису сви архијереји имали право да носе сакосе. Њих су носили само патријарси и митрополити, а остали су носили фелоне са крстовима ("полиставрион"). Тако је било и у Русији, да би тек од времена императора Петра Великог сви епископи почели да облаче сакосе.
