Говорећи о Задушницама као данима усрдне молитве за упокојене, не бисмо смели да изгубимо из вида да су заупокојене службе најстарија црквена последовања. Упокојење и погреб хришћана били су од самог почетка у центру пажње заједнице којој је покојник припадао. Ова свештена истина није случајна, јер су заупокојена сведочанства проистекла из доживљаја Цркве као есхатолошке заједнице: „Јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 4,28).
Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква као заједница у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот. Према речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света“ (Мт. 25, 34).ˮ
Поред богослужења цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. Анализирајући текстове евхаристијских молитава, уверавамо се да се Црква на свакој Литургији сећа покојних хришћана, штавише да је Литургија остала централно место помена умрлих. То се најбоље очитује у структури саме Анафоре (Узношења) у којој покојни чланови Цркве заузимају конструктивно место. Поред сугубе јектеније на којој ђакон произноси молитве, за блажене и незаборавне патријархе православне, за благочестиве цареве и благоверне царице, за осниваче овога светога храма (ако је манастир: свете обитељи ове), и за све до сада преминуле православне оце и браћу нашу који овде почивају, и за православне свуда, у завршном делу Анафоре, у такозваној ходатајственој молитви, поименце се помињу сви због којих се приноси словесна служба (Евхаристија): за преминуле у вери праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, евангелисте, мученике, исповеднике, подвижнике и за сваку душу праведника почившег у вери.
У седмичном богослужбеном кругу свака субота посвећена је спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих се усрдно сећамо на задушнице.
1. Месопусна субота;
2. Субота пред свету Педесетницу;
3. Михољске задушнице (субота пред празник Светог Киријака Отшелника);
4. Митровданске задушнице (субота пред празник Светог Великомученика Димитрија).
У храм верни доносе кувано жито – кољиво, оно нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек када умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове, на коју нас подсећа Спаситељ речима: „Ја сам светлост свету.“ Поред тога свећа символизује и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу.
Иако је, верујем, јасно у чему је сагледан значај молитвеног помињања упокојених припадника Цркве, наше браће и сестара, ипак није сувишно да се подсетимо на речи преподобног и богносоног оца нашег Јустина ћелијског: „Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“. Говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој Литургији, Тајни над тајнама у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост Царства небеског. Литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се Црква као заједница моли да Човекољубиви Господ и Васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише. Људско памћење је ограничено и нестално, док памћење Цркве као заједнице верних у Христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у Господу нашем нема мртвих, већ су сви живи. А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), – рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих.
Катихета Бранислав Илић
