Прво је Бог створио свет и добро беше веома. А онда је, на крају шестоднева, створио човека као своју икону, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи. Човек је створен да буде господар свега створеног, то значи да буде домаћин природе.
Шта значи реч домаћин? Домаћин је онај који подиже, ствара дом- дом праведности, дом радости, дом верности, дом послушности Истини, дом гостољубља, дом молитве. Ако у себи не гради ове врлине онда домаћин престаје бити домаћин, јер домаћи његови више у њему не виде љубав, због тога пате и тугују, због тога страдају.
Природа је створена да служи икони Божјој - човеку, да буде домаћа његова, да га храни у времену и да се преобрази и спаси кроз човека - свога господара, свога домаћина, у вечности. Зато човек треба да воли природу, да је чува и негује, да је обрађује и поштује као дар Божји. Тада нам природа, иако бесловесна, благодаћу Божјом узвраћа плодношћу, Сунцем које милује и кишом благородном, временима мирним. Тако је било некад.
Човек данас да ли је добар домаћин природе? Да ли испуњавамо то назначење од Бога нам дато? Природа болно одговара човеку своме домаћину:
На мојим грудима расте пшеница од које, домаћине мој, једеш свој хлеб. А ти га газиш и бацаш... Из мојих груди извире вода од које се напајаш ти и дом твој. А ти је замућујеш. Око мојих груди некад су били благоухани ветрови, од којих су трепериле латице многих цветова и играле крошње дрвећа које ти посече, цвеће скупи латице, ваздух изгуби прозрачност, све због твоје жеље за трулежним добитком. Уништаваш хармонију твога и мога Творца и уводиш ме у стихију, а са мном и себе, господару мој. Изгубих меру. Сунце пече без мере, киша пада без мере, ветрови немају меру, ваздух нема меру чистоте, јер си ти, домаћине мој, изгубио меру доброте и претворио у меру себичности.
И што ми је најтеже, тамо где је од мене најлепши принос пшенице, воде, квасца и соли, тамо где је најукуснији Хлеб - Хлеб Живота, тамо где се род винограда преображава у Пречасну Крв Христову, тамо где се још једино узносе речи За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна... тамо где земља грли Небо, тамо где је света Литургија, тамо вас многих нема домаћини моји и то ми је најтеже. Нема Вас, јер када дође недеља ви орете по мојим грудима и сејете. Те бразде неће се претворити у плодне оранице и њиве, већ у дубоке ожиљке по мојим прсима које могу исцелити само покајне сузе. Кад нема ваших покајних суза, онда ће плакати Небо. Кад плаче небо, те сузе плаве земљу.
Домаћине мој радиш седмога дана, када је "одмор Господу Богу твојему" и не даш одмора ни себи ни мени. Зато се умараш од брига. Гледаш у Небо и чекаш благослов, а заборавио си да ти је Небо сишло. Ено га у твојој Цркви, стрпљиво те чека да те благослови, а тебе нема. Нема те јер плевиш земљу и виноград у Дан Господњи, у свету недељу. Не можеш оплевити што се плеви на земљи док не оплевиш своју душу од греха. Зато сте синови човечији изгубили много тражећи од природе све, а ништа јој не дајући, а само је једно потребно...
Вратити се Богу, значи доћи себи, имати радост живота у хармонији са собом и природом. Живети без радости значи не живети сада нити у вечности. Господе даруј нам радост живота у Теби и са Тобом, јер немати радости значи немати Тебе!
Извор: Српска Православна Црква
