Овог љета Господњег 2009., о Сабору Светог Јована Крститеља, дану сабирања верних око његових часних Моштију, нарочито око свете деснице Јованове, чији се пренос из Антиохије у Цариград тада празнује, наша Света Црква приноси овом великом Светитељу Божијем свој нови дар - антологијску књигу са изабраним црквеним штивима у славу и част спомена његовог у хришћанској васељени и сведочанствима о двијехиљадугодишњем цвјетању његовог култа и његових чудотворења, како на Истоку, тако и на Западу и, посебно, у нашем народу.
Свети Јован Крститељ, син Захарије и Јелисавете, је онај "Анђео" земаљски, кога су најављивали древни Пророци као "Претечу Господњег који ће приправити путеве Његове на земљи". За Јована Претечу. који се јавио свијету у пустињи крај ријеке Јордана са својом проповеди покајања и ту крстио Самога Безгрешног Господа, да "испуни сваку правду", Господ је рекао да је "највећи рођени од жене", али је такође рекао и то да ће онај који буде "најмањи у Царству Небескоме" бити већи од њега, највећега међу старозавјетним боговидцима.
Овим ријечима Господ је показао колика је дубина и колики бескрај Царства Небескога, и какво је достојанство које је Бог припремио и оном најмањем у Царству Небескоме, и како је мала земља и оно што се на њој догађа и они који се рађају на земљи, у односу на вјечно и непролазно Царство Христово. Ако је највећи рођени на земљи од жене, мањи од најмањега у Царству Небеском, онда је Царство Небеско неизрециво и бесконачно, онда је Царство Небеско управо и смисао и пуноћа свега онога што се догађа на земљи, истинска и права мјера оних који се на земљи рађају.
Свети Јован Крститељ, велики на земљи, велики је и на Небесима, управо зато што је био Претеча Христов, и зато што је проповиједао најдубљу и најсавршенију науку, а то је наука о покајању. "Покајмо се, јер се приближило Царство Небеско". Покајање је најдивнији цвијет земаљског поштења и најчудеснији начин људскога живљења. Покајање је измјена и непрекидно мијењање људскога срца и људскога ума. Оно је позив на непрекидно усавршавање човјеково, путоказ управо ка том вјечном и непролазном Царству Небеском. Јер само они који се покају, само они који се очисте, постају достојни Бога и његовог присуства и његовог благодатог дјејства. Покајање је преображај људскога ума и људскога срца, позив на бескрајно усавршавање, подсјећање човјека на то да је несавршено биће, независно од тога колико дарова имао овдје на земљи, да је све оно што има и што уради овдје, мало и сићушно у односу на оно, на шта га је Бог призвао у свом вјечном и непролазном Царству Небеском.
Ако је Јован највећи од жене рођени, мањи од најмањега у Царству Небеском, какви су тек онда остали људи у односу на Царство Небеско и на оне који се рађају не просто водом, него Духом Светим Животворним. А управо то рођење и јесте рођење за које је Јован Крститељ припремао оне које се овдје рађају на земљи. На једном од својих мисионарских путовања по Азији, апостол Павле наишао је на људе који су били од Јована крштени, па их је питао: "Да ли сте примили Духа Светога?" Они су му одговорили: "Нијесмо ни чули да постоји Дух Свети, ми смо се крстили крштењем Јовановим". А Апостол им рече: "Крштење Јованово је било крштење покајања, припрема за Онога Који ће доћи", Господа Исуса Христа, Који је већ дошао. И - крсти их у име Исуса Христа те Дух Свети сиђе на њих, и они тако у унутарњој промјени, коју су Христовим Крштењем доживјели, схваише да су управо покајање и крштење Јованово, били припрема за Савршенога и подстицај за вјечно и непролазно узрастање у савршенству у Царству Небескоме. Покајање је, дакле, први и последњи позив сваком људском покољењу и свим земаљским народима. Сваки човјек има зашто да се каје: ако само један једини дан поживи на земљи, не може бити безгрешан, он ће се огријешити, а поготово ако живи дуже времена, сваки његов дан, ако и има добра и врлине, у исто вријеме бива испуњаванн и гријехом и слабостима. И зато је покајање увијек призив да се чистимо од онога што није по Богу и што није од Бога. На то нас и данас позива Св. Јован Пророк, Крститељ и Претеча Господњи, духовни отац хришћана свих времена.
Култ Св. Јована код Срба
Свети Јован једна је од најчешћих крсних слава у Срба и њему је у нашим земљама посвећено или било посвећено преко 300 цркава и манастира. Име Крститељево, у својим различитим облицима веома заступљено у нашем народу, чује се често у кратким народним молитвама и заклетвама особито везаним за крштење и кумство, некада тако поштовано у нашем народу, које је веома доприносило и свенародној слози, будући да се међу окумљеним породицама ништа зло није смјело дешавати. Наши побожни људи говорили су: «Помози, Боже и Свети Јоване», «кумим те Богом и Светим Јованом», «кумим те и јованимим те». За двије окумљене породице говорило се - «међу њима је Бог и Свети Јован», а за нуђење кумства - «понуди му кума и Светог Јована». Кумови су се један другоме заклињали: «Тако ми Светога Јована који је међу нама!» Све што се куму даривало и све чиме се кум помагао сматрало се даром који се чини «Богу и Светоме Јовану".
Црквени светојовањски култ ширио се по српским земљама у неколико таласа и праваца, и из саме Свете Земље, али понајвише из византинске престонице Цариграда са његових 38 цркава посвећених Светоме Претечи, од којих су најпознатије црква крај царске палате у Евдомону, коју је подигао цар Теодосије Први и обновио славни Јустинијан, Продромова црква од Петре крај Влахернске палате, коју је болницом и сваким штедрим даром даривао наш Св. краљ Милутин и, вјероватно, походио Св. краљ Стефан Дечански током свог седмогодишњег цариградског изгнанства у Цариграду, и Продромова црква манастира Студиона, у којима су се чували дијелови његове часне главе, док се часна десница Претечина од 10. в. чувала у Богородичиној цркви, званој «Фарска».
Најстарије светојовањске цркве подигнуте су у српским земљама, по свој прилици, у доба Јустинијаново, углавном у јадранском приморју - манастир Св. Јована у околини Скадра, василика у Свачу, василика Св. Јована у Повљи и, можда, првобитна црква у Сутивану на Брачу, и у јадранском залеђу - недавно откривена василика у околини Требиња, у Засаду, крај новије Светојовањске цркве, и неубицирана црква у околини Бијелог Поља, како свједочи топоним Сутиван, недавно обновљена на новом мјесту.
Други талас снажења култа и грађења нових светојовањских храмова код нас почиње са првим забиљеженим јованоимењацима међу српским подвижницима и владарима - Св. Јованом, рилским пустињаком, у 9. и 10.в., и Св. Јованом Владимиром, краљем зетским, у 10. и 11. в. Св. Јован Владимир (или његова супруга Косара, кћер цара Самуила Охридског), обнавља у Свачу јустинијановску цркву Св. Јована, а у планинама код Дебра зида чувени Светојовањски Бигорски манастир, док, вјероватно, његов таст Самуило подиже Слепчевски светојовањски манастир код Битоља.
Трећи талас ширења светојовањског култа код нас, започет или само настављен подизањем светојовањске цркве у Горњем Матејевцу код Ниша 1170.г. и прилозима које Стефан Немања чини цркви Св. Јована у Јерусалиму, судбоносно је обиљежен дјеловањем првог српског архиепископа Св. Саве, који је са црквеном самосталношћу своме народу из Никеје донио и дио часних Моштију Св. Јована у 13. в., пошто је већ претходно своју љубав према ово Светитељу показао подизањем прве познате немањићске цркве у част Св. Јована, у комплексу манастира Студенице. 1219. г., највјероватније, у Жичу из Никеје стижу као посебан благослов и знамење дио Претечине деснице, на чијој уметно израђеној хранилници, која је стицајем историјских прилика завршила у ризници катедрале у Сијени, први архиепископ српски исписује следећу молитву: «Деснице Претечина, покривај Саву, архиепископа србског!»
Велико поштовање према Св. Јовану посвједочује и Св. Краљ Милутин, који зида или обнавља неколико светојовањских цркава, од оне у Свачу, потпуно разореном у монголској најезди у на самом измаку 13.в., који обнавља из темеља са својом краљицом мајком, Св. Јеленом Анжујском, до светојовањског метоха манастира Св. Никите у Македонији, цркве код Скопља, можда и великог манастира Св. Јована код Гњилана, као и болнице при цркви Св. Јована Продрома од Петре у Цариграду. Чудесно исцијељени од слепила Свети Стефан Дечански обнавља Светојовањски манастир Слепче код Битоља, а патријарх Данило Други у Пећкој Патријаршији, у чијим се ризницама већ чувала Претечина десница са дијелом часне његове главе зида, вјероватно ради указања посебне почасти овим светињама, посебну капелу, посвећену Светом Јовану, при цркви Богородице Путеводитељке.
Цар Душан и царица Јелена, која је као монахиња послије његове смрти понијела име матере Св. Јована - Јелисавете, 1345. обнављају и штедро обдарују манастир Св. Јована на Меникејској гори код Сера, као своју нову резиденцију на југу, иначе важну станицу на монашким путевима који су водили са све несигурнијих простора Свете Земље, у тада још увијек безбједне византијске, српске и бугарске земље, нарочито монаха исихаста, званих «синаита». Сама Јелисавета, након мучког посјечења њеног сина Уроша Нејаког вјероватно осим цркве на мјесту злочина, код села Неродимља у Старој Србији, која израста у манастир, подиже и парохијску цркву Св. Јована у самом селу .
Десница Претечина, која се у то вријеме налазила још увијек у Србији, благословила је и Св. Великомученика цара Лазара са његовом војском на саможртвени подвиг на пољу Косову 1389.г., у ком су «посјечење главе претрпјети имали», и нимало није случајно што су српске војводе и ратници на челу са косовским Кнезом уочи боја примили Св. Причешће из руку патријарха Спиридона, којима је часна глава Претечина са његовом часном десницом вјероватно и тада благосиљала хришћански народ спреман за посљедњу жртву, управо у «бијелој Самодрежи цркви» код Вучитрна, посвећеној Св. Јовану, цркви свога завјетног, Богом благословеног самоодржања у знаку борбе "за Крст Часни и слободу златну". Само Причешће Светим Тајнама Христовим и благослов (честице) главе и деснице Претечине могли су толико оснажити њихову љубав и њихово покајање да успоје вјековну химну борбеног духа српског христољубља: "Умримо да свагда живи будемо. Не поштедимо себе, да живописан узор другима будемо...Па ако ће и мач главу, и копље ребро, и смрт живот узети, ми ћемо се душманима борити...да се са Христом прославимо!" Косовски завјет нашег светосавског народа сав је садјевен око два биљега - «Биљега Божијег који бијесе бије», тј. Крста као знамења крсноваскрсне Побједе Христове, и, бесумње, што се мање истиче, око (честице) усјековане главе и деснице Претечине које су, мора бити. испратиле Св. Кнеза Великомученика и његову војску у одсудну битку, из Светојовањске цркве Самодреже као његовог вјечног споменика. Духовне споне Св. Јована Крститеља и Св.кнеза Лазара толико су снажне и судбинске да кивот са Моштима Кнежевим са монасима избјеглим из манастира Раванице пред Турцима 1697. налазе своје прибјежиште управо у манастиру Св. Јована Претече на Фрушкој гори, званом Врдник, касније, послије обнове пренамијењеном празнику Вазнесења Господњег, у част прве Раванице, и прозваном Врдничка Раваница.
Због тога нимало није случајно што су непријатељи нашег православног рода, настојећи - што сабљом, што "посластицама вјере разноразних демонских месија", који су харали и данас харају нашим земљама - да затру светојовањски и светолазаревски дух нашега народа, дух свједочења и одбране Божије истине и Божијих светиња до смрти, редовно ударали на светојовањска његова знамења - не само на "бијелу цркву Самодрежу", коју су, осиротјелу и напуштену од потамањеног или избјеглог или превјереног народа, Арнаути коначно срушили 1898.г., него и на све оне светојовањске, и, наравно, све друге цркве која су као жаришта истога духа биле изложене разарањима - од великог манастира Св. Јована крај средњовјековних Гнивљана у Старој Србији, које Џинић-бег руши, и подиже на њему своју касабу Гњилане, до Светојовањске цркве мученице у Јасеновцу, претворене 1941.г. са цијелим селом у највеће српско погубилиште 20.в., цркве Св. Јована у Старом Селу код Оточца, срушене и заравњена туђмановским багерима 1991. и миниране цркве Светог Јована у Пећкој Бањи 17. марта 2004.
Али, као што је константа светојовањског култа у нашем народу било страдање, када треба и до саме смрти, због вјерности својим хришћанским завјетима, тако је константу, бар до ових наших несрећних времена, представљала и жилава истрајност нашега рода у обнови разрушених цркава и манастира, села и градова, као израз живе вјере кадре да Божијом силом у себи помјера горе разорене баштине у свим крајевима раскомаданог српства. Тако је завјетна Светојовањска црква Самодрежа, разрушена 1898., обновљена свенародним прилозима, васкрснула 1932.г., на Видовдан, свечано освећена руком српског патријарха Варнаве, седам година касније, у време државног наметања конкордата са Ватиканом мученички умореног усред Београда.
Васкрснула је Самодрежа чудесно баш исте оне године када је десница Претечина поново, по други пут стигла међу Србе, као завјетни поклон мученички пострадале царске породице и њене посјечене главе, цара Николаја Другог Романова, двије године касније такође превратничком руком убијеноме краљу Александру Карађорђевићу. Одмах по избијању Другог светског рата у бјекству младога краља Петра, часна десница стигла је до Острошког манастира у Црној Гори, у коме се и зауставила, похрањена у манастирске скривнице заједно са другим двијема светињама - честицом Часнога Крста и иконом Филермске Богородице. Те 1941. црква Самодрежа је арнаутском руком обијена, фреске и иконостас уништени, сасуди и утваре црквене полупани и поцепани. Послије рата комунистички властодршци у Црној Гори буквално отимају од острошког братства три карађорђевићевске светиње и затварају их у своје мрачне сефове, далеко од очију црквене јавности, изложене и саме дугогодишњем државном терору. Црква Самодрежа бива послије рата опет обновљена и освећена. 1981., Арнаути је опет обијају и скрнаве, а тадашњи епископ Рашкопризренски, г. Павле, поново је освећује и приводи намјени, али у таласу нарастајућег арнатског терора у њеној близини, на прагу своје куће, већ 1982.г. бива убијена трећа по реду мушка глава у три поколења српске породице Милинчић, младић Данило, наговештавајући нове погроме над Србима. И, заиста, седамнаест година касније Стара Србија поново гори од арнаутског насиља, паљевина и разарања који су букнули на Косову и Метохији са уласком евроатлантских „миротвораца". Једна од цркава пострадалих у погромима опет је Светојовањска црква у селу Самодрежи у коме више није преостала ниједна српска глава - опљачкана је и изнутра запаљена, а гробље око ње порушено. Самодрежу цркву арнаутски крстоломци не заобилазе ни у погромима 17. марта 2004.г., сматрајући је и нехотице неподношљивим знамењем постојавања Срба на земљи која им је отета. 17. фебруара 2008. уз сагласност дела међународне заједнице Арнаути на Косову и Метохији, проглашењем једностране независности отцијепљеног дијела Србије, покушавају да озваниче своју отимачину, покуповавши крвавим парама индулгенције за своје злочине...Једном ријечју, како би рекао господар зетски Ђурађ Црнојевић, син јованоименитог оца, "услед грјехова наших постиже нас жељезна палица" новоагарјанска, и то "не просто бијући, но убијајући, и дођоше незнабошци на достојање Божије и цркве разрушише"...
А, гле, још уочи ратова, који су претходили овом посљедњем распећу Старе Србије, деведесетих година 20. вијека, на чудесан начин, после вишекратног јављања њему непознатог човјека у сну, који га је подстицао да врати црквене светиње њиховом правом власнику - Српској Цркви, један полицијски службеник немирне савјести покреће поступак њиховог враћања у ризницу манастира Цетињског Митрополије Црногорско-приморске. И тако часна десница Претечина поново бива високо уздигнута пред очима вјерних и пружена њиховом поклоњењу на Ивањдан 1993.г., кивоту Св. Петра Цетињског. Издржавши стрпљиво све дуге године брозоморног заточеништва, са честицом Светог и Животворног Крста Господњег, рука која је крстила Христа Спаситеља опет освиће међу нама, овога пута у Црној Гори, манастиру Пресвете Госпође Ивана Црнојевића, да нам понови древну проповијед: "Покајте се, јер се приближило Царство Небеско". Покајмо се, зато. и ми, многогрешни Срби, јер је покајање пут у Царство Небеско, у остваривање истинске заједнице, вјечне и непролазне, око имена Божијег, око Оца и Сина и Духа Светога, Заједнице на коју су призвани сви земаљски народи.
+АЕМ Црногорско-приморски
АМФИЛОХИЈЕ
Извор: Српска Православна Црква
