Покајање није само некакво морално поучавање човека, да би требало бити добар и зато се треба кајати. Не, покајање васпоставља у нама саме основе, темеље хришћанске вере. Бог хоће наше спасење, и жели га, и тражи га, и чека га. Са наше стране, треба само да и ми хоћемо, и тада већ и можемо, не собом, већ Богом.
Покајање је почетак хришћанског новог живота, битисања у Христу. Кајати се мора пред неким. То не значи просто променити стил живота, или своје унутрашње осећање, или своје навике, као што се под тим подразумева у источним религијама и културама. Те религије говоре о томе да човек треба да изгради свој сопствени опит, треба да позна себе, да се самооствари, како би се светлост његовог сазнања пробудила. Али, за такве промене није неопходан Бог. А, хришћанско покајање неизоставно мора бити пред Неким. Покајање не може бити мерено само социјалним или психолошким мерилима, већ је увек богооткривено, библијско, хришћанско схватање.
Христос почиње Своје Јеванђеље, Своју Благу вест, Своју поуку човечанству покајањем. Господ је тиме хтео да каже да је у сили покајања садржана сила Царства небеског. Реч Христа о покајању није наметање природи људској нечега њој страног, већ најприроднијег, нормалног, у складу са природом човека. Ствар је само у томе што је природа човекова пала, и зато се данас налази у стању које јој није нормално. Но, баш покајање и јесте та полуга којом човек може исправити своју природу, вратити је у нормално стање.
Покајање је, како је говорио отац Јустин (Поповић), као земљотрес који руши све што се до тада показивало као постојано, а показало се лажним, и зато треба све променити што је било до тада. Тада почиње истинско, темељито грађење личности, новог човека. Покајање је немогуће без сусрета са Богом. Зато Бог и иде у сусрет човеку. А, у чему је болест? У повређеној љубави. Љубав не треба да буде једнострана. Љубав треба да буде најмање двострана. А, за пуноћу љубави потребно је троје: Бог, ближњи и ја. У покајању човек осећа да је болестан и тражи Бога. Зато покајање увек у себи носи препорађајућу силу.
Покајање није просто жаљење себе, или депресија, или комплекс ниже вредности, већ је увек спознање и осећање да је изгубљено општење и истовремено тражење и чак почетак васпостављања тог општења. Као што је блудни син дошао к себи и рекао: “Ево, докле сам дошао, у каквом сам стању. Али, имам Оца и поћи ћу к Њему!” Ако би он само постао свестан својих заблуда, то још увек не би било хришћанско покајање. Али, он је пошао к Оцу! Из Светог писма се може претпоставити да је Отац већ пошао у сусрет Њему, као да је Отац учинио први корак, и да је то утицало на одлуку сина да се врати. Не треба, свакако, анализирати шта је прво шта друго: сусрет увек бива удвоје. И Бог и човек у покајању ступају у активност љубави. Љубав тражи општење. Покајање и јесте туга због изгубљене љубави.
Човек најпре треба да има потребу за покајањем, да осети да је оно њему неопходно за спасење. То и јесте човек – тај одговор на позив Божији. И Достојевски је, с правом, рекао да је љубав према човеку немогућа без љубави према Богу.
Две заповести о љубави су сједињене. Љубав према Богу у потпуности, свим бићем својим, и љубав према ближњем у потпуности, као себе самога. Не могу оне постојати једна без друге и само заједно граде хришћански крст: вертикалу и хоризонталу. Ако одбациш једну, тада више нећеш имати крст, и то није хришћанство. Љубав према Богу није довољна, и љубав према ближњем није довољна. Покајање истовремено побуђује човека и на љубав према Богу и на љубав према ближњему. Кроз сузе ми поново обнављамо воду крштења, која постаје топла и пуна благодати.
Св. Јован Кронштатски у књизи ''Мој живот у Христу'' пише да, када човек мрзи, смета другоме чак и да хода у Његовој близини. Грехом човек не само да сам страда, већ страда све у Његовој близини, и твар и природа, а када човек почиње да се каје и да пости, и то се одражава на сву његову околину. А, пред Богом се треба смирити, али не из “комплекса ниже вредности”. Јов је био болестан, многострадалан, али није био “инфериоран” пред Богом. Он је био смирен и то смирење му је давало смелост. Није нам потребно да примењујемо психолошке или социјалне категорије: смирење није немоћ, већ управо смелост.
Покајање није само некакво морално поучавање човека, да би требало бити добар и зато се треба кајати. Не, покајање васпоставља у нама саме основе, темеље хришћанске вере. Бог хоће наше спасење, и жели га, и тражи га, и чека га. Са наше стране, треба само да и ми хоћемо, и тада већ и можемо, не собом, већ Богом.
У покајању треба разумети да је Бог ту - са оне стране нашег добра и нашег зла. Не треба поистовећивати себе ни са својим злим ни са својим добрим делима. Не треба мислити да можемо обезбедити себе путем чињења добра. Надати се треба само у Бога. Преувеличавање својих грехова јесте, истовремено, и умањење Бога. Али, и супротан став - да немамо греха, представља Бога лажљивцем. Он је послао Сина Својега да би нас спасао, а ми кажемо: “Не, не треба, у мени нема грехова...”
Потпуно покајање у Православљу настаје храброшћу, а не сентименталношћу. Човек устаје на борбу. Треба бити динамичан! Треба се борити против зла! Хришћанство је динамично, а не пасивно. Ствар није у томе да умртвимо себе, већ треба у себи умртвити своје служење злу, греху, и ставити себе у службу Богу. Живот није нирвана. Живот је причешћивање, слављење Бога, уздизање, узрастање. Зато је покајање истинско ако се оно заиста дешава, ако је активно, ако оно истовремено и разбуђује човека. Покајање, молитва, пост, исповест - све се дешава спонтано. Треба тако устројити себе, како бисмо имали ту свежину хришћанског живота. Како су говорили Свети Оци: треба свакога дана почињати све изнова.
Извор: Саборна црква
