Браћо и сестре! Данас је Недеља изгубљеног Раја, Недеља палог Адама, а то значи – Недеља изгубљене светости, изгубљене безгрешности, изгубљене бесмртности, изгубљене вечности. Своју светост човек је заменио порочношћу, своју безгрешност грешношћу, своју бесмртност смртношћу, вечност пролазношћу. Данас је човек увео грех у наш земаљски свет, а за њим и са њим смрт. Али је тиме протерао себе из Раја, из тог блаженог Царства бесмртности и безгрешности и потопио себе у тамну смрт.
Јер, шта је Рај? Ништа друго до живот у Богу и Богом, живот у Божанској безгрешности и бесмртности и вечности, Божанској љубави и радости, и у свим осталим Божанским својствима и блаженствима. Данас смо изгубили Рај. Како? Грехом.
А шта је грех? Грех је одвајање човека од Бога, напуштање Бога човеком. То је грех, сав грех. Из тога се роје сви остали греси, сва остала зла. У чему је суштина сваког греха посебно и свих грехова скупа? Одговор може бити само један: у напуштању човековом Божанске Истине и Правде, Божанске безгрешности и бесмртности, Божанске светости и вечности, Божанске љубави и радости. Једном речју, у напуштању човеком Бога и живота у Богу. Све то сурвава човека у смрт, а грех је другом половином својом смрт, јер кад грех сазри рађа смрт[2]. Тако је човек постао најкобнији и најстрашнији проналазач у свима световима, проналазач смрти. Пронашао је смрт и претворио овај свет у фабрику смрти, а сам постао главни проналазач смрти за све светове.
Земља, о! шта је земља? Једина радионица смрти у васиони. А човек, несвети[3] човек, једини извозник смрти за све светове, извозник који је занавек патентирао свој кобни проналазак. Први заводник наше душе због кога смо изгубили Рај како се зове? Неуздржљивост. Ми смо изгубили Рај јер смо нарушили божански пост. Јели смо од забрањеног рода[4]. Ми смо изгубили бесмртност јер нисмо хтелида постимо. Непост је не само наш први грех, већ и отац свих наших грехова и отац свих наших смрти. Авај, мајко, кад ти смрт отме јединца, оче кад ти смрт покоси узданицу, реците себи: То је због људског непоста. Сва наша умирања, све наше смрти долазе од нашег непоста, јер је непост једини извор свих смрти у нашем земаљском свету.
Кад је тако, онда како ћемо повратити изгубљени Рај? Постом, једино постом! А бесмртност, како ћемо повратити изгубљену бесмртност? Опет постом, једино постом. Гле, пост нам је дат као лек од греха и смрти. Да, као лек од греха и смрти. Постећи, ми се лечимо од греха и избављујемо од смрти. Јер постом повраћамо себи изгубљену Божанску светост, изгубљену Божанску бесмртност, изгубљену Божанску Истину, изгубљену Божанску Правду, изгубљену Божанску Доброту, изгубљену Божанску Лепоту. Сежући постом за Божанским савршенствима ми преносимо центар свога бића са земље на Небо. Сабирамо себи блага на Небу, где их ни мољац греха ни рђа смрти не квари и где лупежи не поткопавају и не краду[5]. Постиш ли – гле, ти постајеш божански чист, божански свет, божански бесмртан. Постиш ли – ти срце своје приносиш и преносиш са земље на Небо, где ни мољац ни рђа не квари, и где ти ништа ни греси ни страсти не могу украсти. Постиш ли – гле, ти постом стичеш сва непролазна вечна божанска блага.
Такво је Еванђеље о посту. Њега нисам пронашао ја, грешни и ништавни, већ Безгрешни и Свеблаги Господ Христос. То Еванђеље о посту гласи, чули сте данас. Рече Господ: „Ако опраштате људима грехе њихове опростиће и вама Отац ваш Небески. Ако не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше… А кад постите не будите жалосни као лицемери; они начине бледа лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј да не виде људи где постиш, него Отац твој који види тајно, платиће теби јавно. Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају, него сабирајте себи блага на Небу, где ни мољац не квари, и где лупеж не поткопавају и не краду. где је ваше благо, тамо ће бити и срце ваше.[6]
Ето Еванђеља о посту, Еванђеља о сабирању постом свих непролазних и вечних блага: молитве и милосрђа, братољубља и богољубља, истине и правде, доброте и красоте, смерности, љубави и наде, бесмртности и вечности и осталих еванђелских врлина. Свака од њих низводи у душу по једно божанско непролазно вечно благо. Живећи еванђелским врлинама, човек иако је на земљи живи као на Небу, живи небеском Истином, небеском Правдом, небеским Животом, а то значи, савлађује смрт и све што је смртно, грех и све што је грешно, и стиче бесмртност и Живот Вечни.
По Христовом Еванђељу, пост је бојиште на коме се хришћанин непрекидно бори са гресима и страстима, то јест, са свим оним што изазива смрт душе и тела. За време великог поста хришћанин је пре свега борац, борац са собом и са кушачем. Никада кушач није тако будан и насртљив као у свете дане Великог Поста. Може ли му човек противстати ако не држи себе будна молитвом и постом? У посне дане кушач мобилизује сва зла и сва искушења. Зар им човек може одолети ако не мобилише сва еванђелска добра? Четрдесет дана Великог Поста и јесу четрдесет дана великих кушања. Из Еванђеља знамо: Господ Христос је Духом Светим победио кушача[7]. Зар га ико може победити без Духа Светога?
Кроз осам страсти кушач куша човека. Кроз осам врлина човек побеђује те страсти. Куша те кушач страшћу стомакоугађања? Наоружај се еванђелском уздржљивошћу и постом – и победио си га. Куша те страшћу блуда? Испуни ноћи своје и дане своје молитвеним бдењем. Куша те глађу и жеђу – победи и та искушења. Куша ли те лукави кушач страшћу среброљубља, ти заволи еванђелско сиромаштво и победићеш ту погубну страст. Куша ли те помамљени кушач страшћу гњева, укроти себе Христовом кротошћу; моли се као и Он за оне који те вређају, муче, распињу и победићеш искушење. Можда те куша прекомерном и неразумном тугом? Не тугуј никада ни за чим пролазним. Не тугуј кад те вређају, не тугуј кад те оговарају, не тугуј кад те муче, него се, напротив, свему томе радуј апостолском радошћу и победићеш искушење. Куша те неуморни кушач страшћу чамотиње која те може оковати самоубиственим очајањем? Одмах тражи себи посла, или читај, или ради какав ручни рад, или се често моли. Куша ли те вешти кушач страшћу таштине, страшћу самољубља, избегавај похвале, положаје, почасти, кори себе, говори себи: ја сам најгори човек на свету, ја сам грешнији од свих људи, и победићеш искушење. Куша ли те препредени кушач гордошћу, ти му противстани смиреношћу смиреног Господа Исуса: сваки свој подвиг, сваку своју мисао, свако своје добро дело приписуј не себи већ Господу Христу, и победићеш искушење.
Знате ли, браћо и сестре, шта је пред нама? Велики и Свети пост са светим задатком да повратимо изгубљени Рај, а то значи да проживимо сав Христов живот да бисмо достигли Васкрсење Христово, тај Нови Рај. Јер Васкрсење Христом и јесте повраћени Рај. Враћена роду људском бесмртност и вечност Христовом победом над смрћу и грехом. На крају Светог и Великог поста стоји први и једини Победитељ греха и смрти у свима световима – Васкрсли Господ Христос. Васкрсењем Својим Он нам враћа изгубљени Рај, враћа нам изгубљену бесмртност и вечност, изгубљену Истину и Правду, враћа нам сва изгубљена Божанска блага. Стога је Ускрс празник над празницима. Хришћанин се осећа бесмртним и вечним, осећа се победитељем греха и смрти, осећа да је Спаситељево Васкрсење заиста Нови Рај на земљи, и неисказана радост мије му душу и све светове његових осећања и мисли.
На данашњи дан, између нас и Новог Раја на земљи Ускрса, стоји Велики пост. Овај Свети пост и јесте једини мост од провалије смрти, која нас дели до обале бесмртности, мост између недеље изгубљеног Раја и недеље васпостављеног Раја. Станеш ли на стазу поста, гле, стао си на стазу која сигурно води у победу над смрћу, у бесмртност и Живот Вечни, у Рај. Станеш ли на стазу покајања, гле, доживећеш то исто. Станеш ли на стазу молитве, или кротости, или љубави, или смерности, или братољубља, или ма које еванђелске врлине, стао си на стазе које несумњиво воде у Рај и победу над смрћу, у бесмртност и Живот Вечни. Гле, колико је рајских стаза пред тобом и преда мном, колико еванђелских врлина!
Али бој се, исто толико има и паклених стаза, јер је сваки порок стаза, која право води у пакао. Гордост – паклена стаза јер изгони човека из раја, среброљубље – друга паклена стаза, блуд – трећа, мржња – четврта, гњег – пета, безбожност – шеста, и тако редом порок до порока, грех до греха; све су то паклене стазе јер засигурно воде човека у смрт и пакао. Не постиш ли Велики пост, или постиш само недељу дана и престанеш, рекнеш себи: доста је… Знаш ли шта си урадио? Срушио си мост који си недељу дана градио над провалијом смрти, ка обали бесмртности, ка Ускрсу. Срушио си мост између свог пакла и ускршњег Раја. Постиш ли цео пост, буди убеђен, саградићеш мост који преводи у Рај, у бесмртност, у Васкрсење.
Само, пост никад не гради сам. Њему увек сарађују остале еванђелске врлине: вера и нада, љубав и молитва, кротост и милосрђе, богољубље и братољубље. Али пази да неки грех не минира твој мост. Гордећи се ти мислиш у себи: Ето, ја постим цео пост, бољи само од оних који не посте. Гле, већ си минирао свој мост и он сваког тренутка под експлозијом неког греха може одлетети у ваздух. Онда, онда ћеш сав остати у смрти и у свом страшном паклу.
На данашњи дан ми смо на догледу Раја, на догледу Васкрсења Христовог. Ми ћемо сигурно ући у њега и искрцати се на обалу бесмртности само ако будемо постили еванђелским постом. Наш сусрет са Васкрслим Господом Христом и јесте наш Рај, наша бесмртност, наша вечност. Јер, где је Богочовек Христос – ту је и Рај. Оваплоћени Бог и јесте сав Рај на земљи, јер је то сав Бог са свима Својим савршенствима и богатствима. Његово Свето Еванђеље и није друго до божанска ризница средстава, сила и упутстава како се васпоставља Рај у човеку и у свету око човека.
Не варајте се, Рај почиње још овде на земљи вршењем еванђелских врлина. Блаженства су доказ тога[8]. Смерношћу се изгони из душе гордост, тај главни агенс и инсталатор пакла, и повраћа Рај, Царство Божје. Тако и покајањем, тако и кротошћу, тако и миротворством, потискује се из душе грех и смрт, сваки грех и смрт, а повраћа рај и бесмртност. Али не само Рај, него и пакао почиње још овде на земљи. Кроз сваки порок ствара се по један мали пакао у души човековој. А сви људски пороци скупа претворили су овај свет у пакао. Зато еванђелске врлине претварају овај свет из пакла у Рај. Сваким еванђелским доживљајем, сваким еванђелским расположењем, сваким еванђелским делом ти постепено усдостављаш Рај у твојој души док га најзад потпуно не успоставиш. Васпоставиш ли Рај у себи, ти ћеш га лако васпоставити и у свету око себе. Ено, разбојник на крсту је то доживео вером и покајањем и из уста Свеистинитог Господа чуо ову благу вест: „Заиста ти кажем, данас ћу те сам увести у Рај“[9].
Браћо и сестре, Недеља изгубљеног Раја јесте Недеља праштања, …[10] како су ову недељу називали наши стари, и како је и данас називају онде где је Православље силно и јако. На данашњи дан – шта је наша дужност? Да сагледамо себе у свима понорима својим, у свима висинама, у свима ширинама, и у себи све грехе своје. Можемо ли их избројати? Не, никада и никако. Шта нам остаје? Једно, само једно: да свим бићем својим вапијемо: „Господе помилуј“. Стога тако често и чујете у Цркви Христовој тај вапај: „Господи помилуј“. Ко очима вере и покајања сагледа своје грехе, он непрестано вапије: „О, Господи, помилуј! Боже, милостив буди мени грешном“[11]. Али он и непрестано опрашта другима грехе њихове, јер зна, ако опрашта, опростиће му се.[12] Наше спасење Спаситељ је условио праштањем грехова. Зато је и у молитву Господњу унео ову молбу: Опрости нам грехе наше, као што и ми опраштамо онима који су нам згрешили.[13]
Видите, вредност и христоносност нашег поста условљена је опраштањем. Наш повратак у Рај условљен је тиме, наша бесмртност, наша вечност условљене су тиме. Гле, наш Рај зависи од нашег ближњег, и наша бесмртност и наша вечност зависе од нашег ближњег. Зато је свемилостиви Спаситељ заповедио: „Будише милостиви као што је милостив Отац ваш небески“.[14]
Шта још значи данашње Еванђеље? Сви смо криви за све! сваки је крив за све! сви су криви за свакога! Схватимо ли то, осетимо ли то, ми ћемо свима опростити све, молити се за сва бића у свима световима, да би и нама Господ опростио грехе наше. Ми људи, криви смо сваки пред свима и сви пред свакиме. Штавише, ми људи криви смо и пред животињама и пред птицама, и пред цвећем, и пред дрвећем, и пред свима бићима на земљи, јер смо ми грехом својим увели смрт и патње у овај земаљски свет – ми људи. Ако икада, онда на данашњи дан хришћани треба да су свесни тога, и да из све душе завапе: „Опростите нам и ви птице, опростите нам и ви мрави, опростите нам и ви пчеле, опростите нам и ви срне, опрости нам и ти траво, опрости нам и ти цвеће, опрости нам и ти дрвеће, опростите нам и ви рибе, опростите нам и ви звезде, опростите нам (сва) створења земаљска, јер смртно се огрешисмо о вас што навукосмо на вас безбројне патње и што рај претворисмо у пакао“!
Еванђеље праштања је толико неопходно земаљском свету да се протеже и на птице у гори. Наши стари говораху, причао ми је мој покојни отац, да се на данашњи дан и птице у гори опраштају, птице у гори опраштају… О, какве нежне, анђелске и еванђелске осетљивости и саосетљивости код птица. Оне јаче од нас осећају Спаситељево дирљиво Еванђеље опраштања. Гле, птице у гори усрдније су од људи у испуњавању Еванђеља Христовог.
Браћо, застидимо се пред птицама. Зар да нас оне претекну у испуњавању Христовог Еванђеља? Похитајмо, опростимо данас свима, еда би Господ опростио нама грехе наше. Помолимо се за све, за пријатеље и непријатеље, за оне који нас мрзе и за оне који нас воле, за добротворе и злотворе. Будемо ли тако радили, ми ћемо за све време Великог поста ревносно ићи путем еванђелских врлина и радосно узићи у Нови Рај, Васкрсење Христово, где свакога од нас очекује Божанска Истина и Правда, Божанска Бесмртност и Вечност, Божанска Љубав и Радост. Амин.
