„Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу" (Филипљ. 4,6-7).
Горе наведене речи апостола Павла не односе се обавезно на пастире и пастирску службу, јер су примарно упућене хришћанима из Филипа, али нема сумње да су оне примењиве и на служитеље олтара Божијега. И, не само да су примењиве, чини ми се, већ се без молитве и благодарности Богу ништа не може учинити на пастирском плану. Молитва је та нераскидива веза између Творца и човека, Његовог створења. Она представља гаранцију нашег одземљивања, усправног хода и зрелог корачања ка небеским висинама. „Тако је тешко, оче", говорио ми је један млад човек у покушају да објасни своју немоћ у вези са молитвом. „Није то само лењост нашто се ја жалим, не, то је много тога. Потпуно ме обузму непотребне ствари и жеља да имам разна добра овога света. Све што моје очи виде, ја бих за себе да набавим. Узалуд је мени говорити да ми то све није потребно. Ето, у тој борби да што више награбим непотребних ствари, оно што је потребно ја не чиним. Не молим се. Ево, на пример, када станем на молитву ја тек онда почнем правити разне планове како ћу завршити ово или оно. Никада више идеја не добијем него онда када се покушам Богу молити". Тако је говорио овај младић, а ја имам потпуно разумевање за њега. Није ли се то и мени дешавало односно не дешава ли се то и у ово време? Стајање пред Богом на молитви представља бежање од света и погружење у оно што није од света. Човек, онако разголићено, стоји пред Творцем и изговара речи молитве или благодарења, а ово двоје су уједињени у нераскидиву заједницу. Било да се молимо или да благодаримо Богу, ми смо у истом духовном расоположењу и потпуно исти ефекат остварујемо. Молитва је израз душе, нашега бића, а благодарност то исто значи. Благодарност само, могло би се рећи, стоји изнад сваке себичности, док молитва није увек у стању да изађе из тих оквира.
Усвајањем савета апостола Павла да „не бринемо ни за што", ми који смо се определили да служимо Олтару, олакшавамо себи, у многоме, свакодневне терете који нам се намећу током наше узвишене службе.
Када сам рукуположен за свештеника ја сам мислио да знам све што је требало да један свештеник зна, али истина је била далеко од тога. И, нико није ту могао да ми нешто каже. Своје незнање сам најчешће скривао и од себе и од других. Међутим, једно је сигурно, а то је, да ми је вера моја помагала да корачам, те се, уз све падове и успоне ишло напред.
„Не брините шта ћете говорити", често су одјекивале јеванђелске речи у мојим ушима. Из неког разлога сам се сећао тих речи. Оне су утицале на мој ум тако да сам ја имао заштиту од помисли да нећу знати шта ћу требати казати у датом моменту. Та вера у то, да је то буквално тако, помогла ми је да увек будем спреман да говорим. На крају, није ли сам Господ изрекао те речи?, често сам себи постављао то питање. Када је реч о вери, да кажем и то, ја сам некако успевао да пролазим кроз живот без постављања питања о томе да ли Бог стварно постоји. Мени је то некако увек било логично и јасно. До овога сазнања нисам дошао својом заслугом или напорима свога интелекта. Шта више, на интелект се нисам баш много ослањао. Чини ми се да је срце више и јасније сведочило постојање Бога него што сам ја то у стварности разумевао. Догмат о Светој Тројици сам примио онако како Га сам Христос предаје или открива. „Ја и Отац једно смо"и „послаћу Вам Духа Утешитеља, Духа истине, који од Оца исходи". Размишљања Светих Отаца на челу са Св. Василијем Великим су ме занимала, али то није било кључно у моме личном животу, када је догмат о Светој Тројици у питању. Увек ми је довољно било оно што сам слушао од самог Христа,. Зато сам се и обрадовао оној чувеној изјави славног Достојевског, када је рекао: „Ако би истина искључивала Христа, ја бих остао са Христом". Много ме је то и увек изнова радовало. Као да бих и ја тако исто поступио.
ХРИСТОС ЈЕ НЕПОНОВЉИВА ЛИЧНОСТ – ХРИСТОС У ЛИТУРГИЈИ
Нема ни једнога догађаја који се може поредити са рађањем Бога од Пречисте Дјеве Марије и нема личности која се у било ком смислу може поредити са Христом. Са Христом човеком може, пак, да се пореди једино Адам пре пада, Адам који је саздан по Прволику Христу, а који се назива „други Адам". Христос у исто време дели историју на стару и нову, свет на стари и нови. Он је „испуњење Закона и Пророка", „пуноћа времена", „Алфа и Омега". Христос није само дошао у времену да би нам омогућио спасење и показао како да се спасемо, већ је остао са нама, увек присутан у Цркви својој и то као њена глава. Овако нам је обећао своје вечно присуство: „И, ево, ја сам свама у све дане до свршетка света". Његово присуство се најбоље види у Литургији као основној и средишњој служби, коју вршимо у Његов спомен. „Света евхаристија је наше најбоље и најделотворније искуство о Васкрсењу, као што је и освештавање хроноса, који своје место уступа есхатону, јер је Вскрсење: дан преласка из смрти у живот и од земље на небо, наступање пролећа душама, време у које су оне примиле нарочиту животворну благодат" (Епископ Венијамин, 2003, 49). Литургија је стога и ван временска и над временска иако се служи у времену. Слика Царства Божијега, које ће доћи. Ми се молитвом Трисвете песме обраћамо Богу Оцу да нам „опрости свако сагрешење хотомично и нехотично" као и да нас „посети својом благошћу". Обраћамо се Богу, који нас на свакој Литургији изнова благосиља бескрвном жртвом Сина Свога, Господа Исуса Христа. Од нас, који присуствујемо овом чуду космичких размера, очекује се само то да смо најбоље спремни, а Бог нас благосиља и освештава, и нас и време, и прошлост и будућност. Ми се, кроз причешће сједињујемо са Богом, узимамо истинито тело и крв Христову у себе. Један од значајних руских светитеља, Св. Тихон Задонски, овако је говорио о вези благодарности и богоугодног живота: „Опомињи се и ти свагда овог великог дела Божијег, и диви му се, и од срца благодари Богу, и живи онако како то жели Бог који дође у свет да грешнике спасе, тако да је ради тебе и дошао у свет, и пострадао, и смрт примио светим телом Својим – испуњавај и ти свету вољу Његову и са сваким усрђем старај се за спасење душе своје. Господу благодаран буди, и у овоме свету живи смерно, у љубави, свакој кротости и трпељивости, као што и Он сам живљаше и као што од тебе потребује" (Св. Тихон Задонски, 2004, 325).
Овеплаћењем од Духа Светога и рађањем од Пресвете Богородице, па онда крсном жртвом својом, Христос је показао љубав коју ми нисмо у стању у потпуности разумети.Тумачећи есхатолошку онтологију Светог Максима Исповедника, Никола Лудовикос нас подсећа да „Св. Максим љубав схвата као жртву", наводећи следеће речи Светог Максима: „Да нас обожи благодаћу колико и икономијом. Он је заиста постао човек; не да само научимо да трпимо једни друге међусобно, него и да волимо једни друге духовно, али и да бринемо о другима више него о себи на божански начин" (Лудовикос, 2011, 196)
Да, жртва је сама природа љубави. Можемо слободно да кажемо да је жртва основна одредница љубави, она је њен темељ и инспирација односно суштина.То потврђује и наша сопствена жртва за друге. Не осећамо ли се најбоље управо онда када се свесно жртвујемо за оне које волимо? „Нема веће љубави од ове да ко положи душу своју за пријатеље", каже Господ.
УПОДОБЉАВАЊЕ ХРИСТУ
За пастира је најидеалнији начин пастирствовања онај којему је образац сам Христос. Сваки аспект наше пастирске службе неминовно мора да призива Христа у свест те да се у нашој глави, пре свега, види шта је то што би Христос у овом моменту урадио. С друге стране, мислим да је за пастира најтеже управо то. Да проверава шта би Христос у одређеном моменту учинио. Христа треба призивати и осећати посведневно. У свакој нашој акцији, на сваком кораку нашега хода, у свакој речи, у свакој мисли и у свакоме делу. Он је тај који дела и ствара, лечи и теши, односи жалост из срдаца наших. Он је тај који даје снагу и моћ. Зашто је то онда, када све ово знамо, тако тешко? Одговор треба тражити у раскораку између нашега интелекта и наше душе, као носиоца свих духовних сила. Ми прихватамо да је Христос одговор за све у нашем животу. Чак и то да нема ништа под „капом небеском" нашто сам Христос није дао одговор. Међутим, једно је разумети теоријску страну овог феномена, а сасвим је друго усвојити то као живу реалност целим бићем својим. Јер, ако човек не осећа нешто целим бићем, то значи да он не живи са тим, а ако не живи са тим мала је вероватноћа да ће то постати примарна мисао у његовој мисаоној колекцији.
РАЗНИ АСПЕКТИ ПАСТИРСКЕ СЛУЖБЕ – ФИЗИЧКЕ БОЛЕСТИ
Слушали смо наше верне, који нам се обраћају речима: „Све смо прошли, све лекаре и надрилекаре, све врачаре и ништа није помогло. Нико не може да помогне. Дошли смо да још видимо да ли има нешто што Црква (читај Христос) може да помогне или не". Толико сам пута слушао ову реченицу и увек изнова туговао заједно са овим људима, којима је реално била потребна помоћ, а који су овоме приступали на начин који су они могли да разумеју. Сада се поставља питање како помоћи љуидма, којима Христос није део њиховог живота. Онима који се обраћају, али не чак и са вером да ту може озбиљно да се нађе лек, већ онако, „да још и то пробамо пре него што дигнемо руке у знак предаје". На првоме месту, неопходно је имати доста времена и стрпљења. Последња ствар би била критиковање већ изгубљеног човека, разочараног и помало депресивног. То је прилика да се мало озбиљније поразговара о Христу и о улози Његовој у искупљењу рода људског. Оно што је сигурно јесте да је оваква особа отворена за разговор. Због тога је неопходно да се има разговор и да се покуша учинити доступним оно што је до сада било скривено од овог човека. Најпогрешнија ствар би била само прочитати молитву и оставити човека да се врати кући верујући и даље у то да му је његова Црква ту само као један од потенцијалних помоћника у невољама. А, када му не буде боље, после молитве, ствар ће још гора бити. То ће га утврдити у уверењу да је он то већ и знао да ће тако бити, али је морао да покуша. Вратиће се кући, време пролази, овај ће да болује и да евентуално умре без озбиљније пастирске бриге.
БОЛНИЦА КАО МОГУЋНОСТ ПАСТИРСКОГ ДЕЛОВАЊА
У мојој досадашњој пракси болница је један од најидеалнијих места где пастир може да на врло једноставан начин загосподари ситуацијом, када је његова паства у питању. Одлазак у болницу, на позив некога, никада не треба да буде пропраћен само формалним извршавањем пастирске дужности, која се односи на посету болесницима. Свест нашег народа није увек на потребном нивоу, када је у питању позивање свештеника да некога обиђе. Најчешће је ова посета повезана са неким „последњим чином", пред саму смрт, те се свештеник од стране родбине позива онда када је већ касно. Када болесник није при свести. Зато наша рубрика у књизи умрлих, „да ли је умрли причешћен", најчешће садржи реч не. Управо због тога што родбина није имала или свести, или вере и храбрости да позове свештеника и обавести га да је тај и тај у болници и да му је потребна молитва. То је оно што недостаје нашој средини. Храбрости и вере да својим најмилијим, који се налазе у болници предочимо да је најнормалније да се свештеник позове и да се помоли Богу „дародавцу свих добара" и „лекару над вим лекарима" за добро и здравље душе и тела. Овде треба да се верни подсете на речи апаостола Павла упућене Филипљанима: „Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше." То је оно што свако од нас мора да усвоји, а онда у погодном моменту да преда онима којима је то и потребно и којима ће бити спасоносно. Они који одлазе у болницу, ако се нису раније дружили са Богом, те ако им истина о Царству небеском није најјаснија, бивају преплашени. Нарочито онда када им се саопшти нека трагична вест о њиховој тешкој болести. Они пролазе кроз период прихватања ове вести, која је у почетку невероватна и шокантна. Људи не могу да верују да се то њима десило. Прва брига им није однос са Богом и молитва да Бог ту посредује, част изузецима, већ је прва брига покушај да лекари учину то што модерна медицина нуди. Са овим последњим нема ништа погрешно, наравно, али је проблематично што се све ово дешава без уплива, ако се тако може рећи, Онога који нас је створио и који је јачи од сваке болести. Због тога што је огромна већина наших верника „убеђена" да је свештеник ту само за крај, и то ако уопште стигне, највећи број људи умире без могућности припреме за Вечност, без разговора о Вечности, без исповести и причешћа.
Ако свештеник успе да, на овај или онај начин, обиђе некога у болници, најважније за њега јесте да успостави озбиљан контакт са том особом и да покаже истинску бригу за њено здравље. Никада није добро да се све заврши једном посетом. Неопходно је да се остане у неком редовном контакту са болесником, да се искористи могућност озбиљнијег разговора, да се успостави веза са породицом и стави им се до знања да сте ви ту, на располагању, за било шта да им је потребно, док је њихов члан породице болестан или у болници. Озбиљна брига о болеснику отвара врата и могућност упознавања породице са Христом, који је „Живот", као што је сам за себе рекао. То често пута може да буде прекретница која чини разлику између живота и смрти. Сећам се како сам ја, после 15 година проведених у Аустралији, први пут отишао за Србију у мају 1991. године. Мој пок. отац Неђо је умро 1980. године (ја нисам могао да присуствујем сахрани), а ја нађох мога стрица Милутина на самрти. Боловао од рака. Да ми нису рекли да је то он ја га не бих познао. Седим ја, тако, поред стрица. Њему пуне очи суза пошто ме види после толико година. Питам ја њега: стриче, знаш ли ти нешто о нашој вери"? Он је одговорио онако како би већина наших добрих домаћина одговорила. Углавном, све се сводило на то да није нешто много знао. Ја сам онда рекао да ми је жао што сам га нашао у тој ситуацији, али сада када је тако, да бих ја волео да му мало причам о Богу. Па, добро синовче", рече он и тако ја кренем у кратка објашњења свега онога што је битно да се зна. Тако сам ја провео неколико дана по неколико сати причајући са мојим стрицом о судбоносним питањима, која се тичу Бога и човека. Када сам сматрао да је обука завршена или, у најмању руку, довољна, предложим стрицу да је сада време да се исповеди и причести. Те тако, позовем ја локалног свештеника и замолим га да обави ове свете тајне. Убрзо после тога стриц Милутин предаде душу Богу и ми га сахранисмо, онако побожно и хришћански. Важно је напоменути да сам ја, док сам причао са стрицом о вери, исто то чинио и са стрином и њеном децом. И они су били припремљени за овај растанак, тако да је стрина Цвијета морала да теши разни свет током сахране. Ово испричах јер је добар пример за мисионарску делатност пастира у условима тешке болести.
ОБИЛАЗАК ДОМОВА – СВЕЋЕЊЕ ВОДИЦЕ
Обилазак домова, иако укорењен у озбиљне хришћанске разлоге, јер је у питању молитва за добро породице у њиховом дому, многима није баш најаснији облик пастирствовања. У сваком случају, обилазак домова нуди могућност да се свештеник мало упозна са породицом, својим парохијанима и да искористи прилику за мисионарски рад, разговор на тему вере и њихових духовних потреба. Нажалост, често пута, и код многих, наилази се на неразумевање или је обред виђен само као неки наметнути ритуал, који је смишљен да би свештеник имао неку материјалну корсит. Због тога свештеник мора да води рачуна о приступу овоме молитвеном обреду као и да има разумевање за људе, који немају јасну представу о потреби овога чина. Изузетно је важно да се свештеник, у условима у којима ми радимо, задржи бар мало у разговору са члановима породице. То мења перспективу обреда, осмишљава га и даје му једну потпуно другу димензију.
СМРТ У ПОРОДИЦИ
Најтужнији и најтрагичнији моменат у животу једне породице је смрт једног њеног члана. Тамо где је породица црквенија свештеник је, најчешће, у току још пре смртног случаја, јер је највероватније обилазио болесника и припремао га за растанак душе од тела. Ако, пак, то није случај, свештеник бива обавештен од породице и то је прилика да он активно учествује у догађајима који прате смртне случајеве. Он је ту у току припреме, на сам дан сахране, али и после сахране. Недавно сам имао случај једне трагичне смрти младог породичног човека, где није било једноставно учествовати. Посетио сам родитељски дом упокојеног младића. Кућа је била пуна родбине и пријатеља, сви су тихо плакали и нико ништа није говорио. Ни мени није било баш до разговора. Мучио сам се десетак минута да видим на који бих начин променио мало мукотрпну и несношљиву атмосферу. Пошто идеје нису долазиле, ја решим да то прекинем на један ефикасан начин, а то је да им кажем да би добро било да се мало помолимо Богу за душу упокојеног. Они су ме само погледали са одобравањем и то је помогло. Полако сам се спремио за мали помен, одлсужио помен, одржао кратко слово у коме сам изразио саучешће и објаснио понешто о изненадној смрти и све је некако другачије било. Људи су после тога почели да нормалније причају. Ово сам назвао осмишљавање тешког момента. Знам да сте сви ви имали понеки сличан или идентичан случај, али сам сматрао да није сувишно подсетити се онога што увек функционише, Кад човек не зна шта да каже, молитва је најбоље средство превазилажења кризног тренутка. Она функционише и тамо где речи тешко допиру.
Случај драматичног растанка душе од тела и реалног губика вољеног члана породице изазива код људи прави кошмар у њиховим главама као и ненадокнадиву празнину у грудима. Они пролазе кроз период навикавања на новонасталу ситуацију. Период у коме су љути на Бога, па онда покушавају да разумеју, затим траже одговоре на разна питања у вези са загробним животом, путовањем душе до Бога, боравком душе у Царству небеском, стањем душе, васкрсењем, парастосима итд. У моменту када људи почну да питају разна питања тада су најотворенији за слушање пастирских поука и за учење. До нас је да свако, на најбољи могући начин, приступи мисонарском раду и помагању људима да разумеју понешто о вери. Свештеник би морао да непрекидно брине о томе да не пропусти прилику за отварањем дијалога са породицом умрле особе. Јер, ово је непоновљиво време, а пропуштена прилика да се нешто озбиљније уради одлази у неповрат.
БОГОСЛУЖЕЊЕ КАО ПАСТИРСКО ДЕЛАЊЕ
Богослужење је незаобилазна активност свештенослужитеља, или део његовог живота без кога се пастир не би могао ни замислити. Христос Пастиреначалник је имао тројаку службу: служење, проповед и лечење кроз чуда. Ми, који се угледамо на Христа и следујемо Његов пут, служимо богослужења, одређена од Цркве Његове, због сопственог живота и живота поверене нам пастве. Као што је горе већ наведено, Литургија је та средишња служба која нас освећује и просвећује и без које нема спасења. Кроз Литургију смо у најдиректнијој вези са Христом, који нас приводи Богу Оцу, кроз Духа Светога, на усиновљење. Зато је јако важно да наш однос са Литургијом, али и другим богослужењима која предстоје Литургији, буде на висини. Да верници видећи нас на богослужењу закључе о преданости нашој Богу и молитви.
КРШТЕЊЕ И ПРИПРЕМА
Оснивач Свете тајне крштења, Господ Исус Христос, који је рекао својим апостолима пре Вазнесења: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Сетога Духа" (Мт. 28,19), јасно је одредио шта и како треба да радимо, када је крштење у питању. Ако крстимо одрасле особе, незаобилазна је пракса упознавање ових са основним истинама наше вере. Христос то тражи од нас. То је пракса које се ја држим, јер сматрам да је крштавање одраслих особа, без упознавања са вером, погрешно, да није у складу са учењем Христовим као и да новокрштени, који не зна шта се са њим дешава, нема користи од овога светога чина. Многи се крштавају само форме ради. Они који треба да се венчају приступају крштењу као једној неопходној формалности, која им омогућава црквено венчање. То је оно што сигурно није добро, како за новокрштену особу тако и за Цркву. Ја верујем да ви, браћо свештеници, водите рачуна о овоме и да је то део ваше редовне праксе, али сам узео слободу да нас све заједно подсетим на важност овога.
СВЕШТЕНИК НА ПОЗОРНИЦИ
Од самог постављања на парохију, свештеник постаје централна фигура у тој основној православној заједници, неко о коме се много прича, кога се хвали а још више оговара. Његов сваки корак је измерен, на овај или онај начин, а парохијани врше разне пројекције о томе шта је и какав свештенички став у односу на разне ствари. Свака реч коју вештеник изговори треба да буде измерена и балансирана, те уоквирена у оквире јеванђелског става, јер свештеник не треба да има свој став, који одудара од горе поменутог. Свака изговорена реч може да обрати некога у веру или одврати, пак, овога од вере. У томе се и очитује потреба сталног стражарења код језика. Поред страже код језика, неоспорно је да свештеник мора да води рачуна о своме понашању, из разлога већ наведених. Проповед свештеника је вишеслојна, а понашање је значајан аспект њен. Моје искуство ми је више пута подвукло како је важно да се одлуке, које могу бити контраверзне, не доносе одмах, без озбиљног преиспитивања, а посебно да их не треба наметати. Понекад и корисна одлука може да подели парохију у два табора, а то није најбоље решење. Свакако, има момената када је потребно заузети став, без обзира на евентуалну поделу, али је чињеница да овакве ситуације остављају трајне ефекте на парохијски: црквени и духовни живот.
Ауторитет свештеника се не крије обавезно у његовој мантији, већ у његовом одмереном ставу. Иако има народа који ће нас поштовати само због тога што смо свештеници, има много оних који очекују да ми то поштовање заслужимо. Сећам се, пре много година, један од моје браће свештеника, мој добар пријатељ, рекао ми је како је „данас на седници црквеног одбора ударио шаком у сто и рекао – ја сам овде свештеник. На његово питање „да ли сам добро урадио", ја му рекох да није. Додао сам, „мој оче, ако они не виде да си ти свештеник, неће ти много помоћи то што им ти то саопштиш на такав начин". Тако ја то заиста и мислим. Верујем да је то и објективно тако. Присетимо се савета апостола Павла: „Ријеч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како треба свакоме одговорити" (Кол. 4,6).
Рад свештеника са црквеним одборима и разним пододборима је, такође, веома битан. Од нас се очекује да предводимо, да знамо, да дајемо тон, да руководимо иако нам то често оспоравају. Увек сам мислио да је потребно да се сештеник наметне за вођу, па кад буде прихваћен, ствари онда иду много боље и успешније. Нема сумње да ово предпоставља многе патње, непроспаване ноћи, понекад и страдања, али апостол Павле нас охрабрује речима: „А ти буди трезвен у свему, злопати се, врши дјело јеванђелиста, служење своје испуни" (2 Тим. 4,5). А, пишући Филипљанима, исти Апостол благовести: „Но шта више, ја сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све то за трице, да бих Христа добио", ...."да познам Њега и силу васкрсења његова и удио у његовим страдањима", те на крају „да бих како достигао у васкрсење мртвих". Апостол наглашава оно што је најважније и што је коначно, а то је стизање у заједништво са Богом кроз васкрсење. Све остало је мање важно. То је, свакако, циљ свакога од нас, али и сваког члана наше пастве, а нама је поверено да пастви помогнемо да разумеју ову истину и да остваре заједнишво са Богом.. За „трице", о којима Апостол говори, неће нас нико питати, већ за душе поверене у наше душебрижништво.
Увек сам се питао да ли речи апостола Павла, упућене Коринћанима, у његовој Првој послании имају и за нас важност, или их ми само онако исчитавамо, јер су део ове значајне поруке. Апостол слови: „До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се. И трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас". Ево, овако пише Апостол који је, све од свога славног обраћања, искључиво Христу служио. О релевантности за нас, данашње служитеље и пастире Христове, ових речи и овог страдања, јер је о страдању реч, може се доста говорити. Ово нарочито због тога што се има утисак да ми, у ово време, и нисмо баш изложени горе поменутим облицима страдања.
ПАСТИРСКИ РАД У МОДЕРНИМ УСЛОВИМА
Ствари су се промениле, као што се и време мења. Оно што не би требало да се мења јесте догма наше Свете Цркве као и све оно, што не представља обавезно догму, али представља најсветије ознаке на православном путу Христовом. Дух модернистичког приступа стварима смета и нама и запљускује нас као поветарац, који није намењен нама, али неминовно оставља извесне трагове. Тешко је бити на ветрометини, а остати стамен. Човек се временом навикава на разне промене које или усваја или му не сметају. Без дубље анализе промена кроз векове, могли бисмо се само мало осврнути на извесне промене које добар део нас памти. Бар оно што се дешавало од седамдесетих година па на овамо. Толико се ствари променуло да је просто невероватно. Највеће су промене, свакако, у нашим главама и ставовима у односу на Цркву и то шта је важно а шта не.
Пастирски приступ би требало да буде уједначен и исти у свим временима и у свим условима. Јер, раније смо говорили о томе да је Црква над временска и ван временска. „Христос је један јуче, данас и сутра". Оно што може да подсећа на различитост јесте само онај лингвистички приступ, који је подложан променама из очитих разлога. Подсетимо се и на следеће речи истога Апостола: „Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме" (1Кор. 6,12). Има се утисак да је требало да се многи од нас у последње време чешће присећамо ових речи апостола Павла.
Седамдесетих година па све до пред крај прошлога века било је то време комунистичког режима, које нас је, мимо њихове воље, држало у једномислију. Било је то време идеалистичког приступа. Они су били против нас, а ми смо, поносни на свој став били спремни и на жртве да останемо на своме путу. Сада, као да се не сналазимо најбоље, као да нема више ничега тако важног, ничега што би нас уједињавало. Епископи су водили рачуна о своме држању и све је деловало као у једном хармоничном достојанству. Притисци су стизали са свих страна, али се све то стоички издржавало. Данас нема такве врсте притисака, али зато смо невероватно притиснути. Најчешће сами собом. Ови притисци су другачији, суптилнији, преубучени у лажна одела добра и добрих савета. Они долазе од умовања нашег и жеље да сами нешто значимо. Заборавили смо да је наша вредност једино у колико се обучему у Христа и да друго одело светли само лажним сјајем. А, ако смо у Христа обучени, како би онда све било једноставније, скромније а снажније, боље и дугорочније, те би имало обрисе вечнога. Зато што себе истичемо у први план и што смо померили Христа из центра сопственог живота, изненада добијамо жељу да се боримо за Цркву на погрешан начин. Да мењамо и оно што треба и оно што не треба, да се утркујемо у самоистицању. Како би другачије могли објаснити да смо до јуче веровали да је папство свејерес а да је данас нешто друго, скоро прихватљио, званично. Оно што само пре двадесетак година није било могуће, сада се дешава. Православни епископи саслужују у неком виду са римокатоличким колегама, а ми морамо да трпимо, народ да се саблажњава, док ови то сматрају искораком у будућност.
Хомосексуализам, до пре неколико година болест и грех, сада је слава онима који то упражњавају, а ми смо угрожени ако јавно проповедамо против тога. Све православне образовне институције имају по неког професора, који је у служби оних који разграђују догму, живи организам Цркве, а томе се гледа кроз прсте. Дисциплина у Цркви се не вреднује од врха до дна. Поштовање је спласнуло, ауторитет се срозао, нема систематске бриге о кадровима, незнање у мору разних знања предњачи, врлински живот није на цени. Ето, у тим условима ми пастирствујемо, део смо тога и од нас се очекује да учинимо много. Нажалост, могућност наша да учинимо било шта озбиљно, ван оног најосновнијег одржања црквеног живота, ограничена је и доводи се у питање. Тешко је било шта учиинити са другима док сами себи не помогнемо да жиимо Христом, што би био циљ сваког хришћанина, а да не говоримо о свештенослужитељу. Зато је јако битно да се преиспитујемо и да се трудимо на томе. Старац Тадеј каже: „када би савремени човек мање наседао клопкама у које га увлаче зле силе, извесно је да би се изменила и читава наша планета у којој централно место заузима човек". Старац је ово мудро рекао. Из овога се види да зле силе или силе мрака дефинитивно и акивно увлаче модерног човека у клопку, а овај се бори тако што без Христа покушава да прати своје мисли. Свети Јустин Ћелијски упозорава нас да нам свака мисао треба да буде Христомисао. Ако то није тако, онда је тешко препливати животну реку и безбедно стићи на другу обалу.
ЗАКЉУЧАК
„Црква је мисионарско тело, послато у свет да објављује и проповеда Царство, и „сва творевина" је призвана да учествује и заједничари у овом коначном „обновљењу" (Рим. 8,19-23), које је већ започело Ваплоћеним Логосом и у Њему" (Флоровски, 2005, 581). Апостол Павле, пак, благовести: „Тако смо многи једно тијело у Христу, а појединачно уди смо једни другима" (Рим. 12,5). Црква је, дакле, Тијело Христово, а њој је глава сам Христос. Ми смо у тој узвишеној улози оних слугу Божијих који треба да предводе верне у молитви у тој спасоносној мисији Цркве. Ово је за нас или благослов или проклетство. Ако смо ухристовљени у правом смислу те речи, благослов је, а ако нисмо, имамо озбиљан поблем у смислу одговорности за себе и поверену нам паству.
Оно што ја својим парохијанима упорно понављам, мислио сам да није лоше да истакнем и овде, опомињући себе, на првоме месту, па онда и, евентуално, друге, јесте да ми углавном можемо себе мењати, а не оне друге у нашем окужењу. За свештеника је јако битно да даноноћно ради на промени себе, свога бића, свога ума и приступа стварима, како би имао храбрости да одговори обавезама пастирске природе у ово смутно и модерно време, време пуно разних изазова, које ће у блиској будућности тражити и озбиљне жртве од многих. Потребно је мислити и о томе да ли је наша дужност да бранимо чистоту вере, пут којим су наши преци ишли ка Царству небескоме или то све нема везе са нама. Али, чврсто сам уверен, ако радимо на сопственом ухристовљењу, сам ће Христос помоћи да говоримо онда када то треба као и да оно што кажемо буде на корист и нас, али и Тела Христовога, чији смо ми уди.
Старац Тадеј овако пише на једном месту: „У Русији је много нарастао дух побожности. Даће Господ и код нас, само морамо да се молимо од срца Господу да нам помогне, јер смо се много охладили. Наша вера треба да порасте. Она расте постепено и бива јача и јача. Кад се помолимо од срца Господ ће нам учинити јер Он је Бог свију нас, родитељ наш и зато треба да ојачамо у молитви"(Старац Тадеј, 52). Надајмо се да ће са порастом вере доћи и до пораста дисциплине, поштовања и слоге у изразу и очувању Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, која нас штити, благосиља и одржава у животу са Једном Светом и Животворном Тројицом, Оцем Сином и Светим Духом. Амин.
.png)
