Господ је положио на блажене старице из манастира Дивејева: Пелагију, Параскеву и Марију, један од најтежих подвига – подвиг јуродивости, а Преподобни Серафим Саровски им је, по заповести Богородице, поручио да молитвом чувају манастирску обитељ. На том попришту су се три блажене жене подвизавале, смењујући једна другу, у току читавог столећа.
Повезано:
Судбина Блажене Параскеве Дивејевске била је још трагичнија од њене претходнице Пелагије. Параскева Ивановна (световно Ирина) је била из сељачке породице. Удали су је у 17 година против њене воље, али је она свог мужа заволела, живели су сложно, иако им Господ није подарио деце. Параскева је била узорна жена и домаћица, и мужевљева породица ју је прихватила као своју због њене кротке нарави, вредноће, усрдне молитве код куће и у цркви. Она је избегавала да прима госте и борави у друштву, није ишла на сеоске игранке.
Када је обудовела, Параскева је наставила да ради за племиће као куварица, служећи им верно и искрено. Једном приликом су је неправедно оптужили за крађу, због чега је претрпела много увреда. После је са Параскеве скинута кривица, али је она побегла од својих господара у Кијев на ходочашће. Дух стараца Кијевско-печерске лавре, као и разговор са њима, помогли су јој да схвати циљ свог живота. Она се вратила у дом својих господара, али је ускоро постала јуродива.
Пет година се Параскева понашала као да је неурачунљива, лутала по селу уз подсмех сељана, а затим је нестала. Она је стекла навику да живи под ведрим небом у било које годишње доба, научила је да подноси глад и љути мраз.
Није познато где је живела док се није преселила у саровску шуму, могуће је да је отишла у шуму одмах после бекства са имања њених господара. Оно што несумњиво знамо јесте да је у Кијеву Блажена тајно примила монашки постриг и наречена Параскева, те да је од тог тренутка наденула себи надимак Паша.
У саровској шуми је Паша боравила 30 година, у пећини коју је својим рукама ископала, по сведочанствима других испосника. Говоре да је она имала неколико пећина на разним местима у пространој, непроходној шуми, препуној дивљих звери и медведа. За време свог дугог подвижништва и поста, почела је да личи на Преподобну Марију Египатску, била је мршава и поцрнела од сунца.
С времена на време је посећивала Саров и Дивејево. Често су је видели код саровске воденице, где је она помагала тамошњим монасима. Једанпут су Пашу, скоро до смрти, претукли разбојници, желећи да је опљачкају. Од тог времена је њено здравље било озбиљно нарушено. Често су је мучиле главобоље, а израслина у трбуху јој није давала мира. После свега тога, а и од старости, почела је да добија на тежини.
Паша се појавила у Дивејеву на следећи начин. Негде у време ручка Ксенија Кузминична, старица још из времена Серафима Саровског, остала је сама са Блаженом Пелагијом Ивановном. Седела је покрај прозора и тихо чешљала Пелагију, док је она спавала. Изненада је Блажена скочила на ноге, као опарена, отворила прозор и нагла се кроз њега, загледала се у даљину и почела некоме да прети. Старица Ксенија је пришла прозору и видела како се отвара капија и Паша Саровска улази у манастир са завежљајем на леђима. Упутила се право ка Пелагији, мрмљајући нешто.
Приближивши се, Паша је приметила да јој Блажена Пелагија нешто говори и упитала: «Шта матушка, да’л да не идем?» «Да», – потврдно је одговорила Пелагија. «Значи још је рано? Није време?» «Да», – рече Пелагија. Паша јој се ниско поклонила и истог трена се окренула и ћутећи пошла назад кроз капију откуда је дошла. После тога се годину и по дана није појављивала у манастиру.
Келејница Пелагије Ивановне је причала да је Паша опет дошла у Дивејево шест година пре упокојења Блажене Пелагије, носећи дечију лутку. После кратког времена донела је још лутака. Пазила их је и бринула се о њима као да су јој деца. И тако је Паша почела да живи у манастиру, испрва по неколико недеља, а после већ и месецима. Проживела је у Дивејеву скоро читаву годину пре упокојења Пелагије Ивановне, а после тога је остала у манастиру заувек.
«Нема сумње да је Блажена Пелагија поставила на своје место Параскеву Ивановну са истим циљем, као што је и баћушка Серафим својевремено послао Блажену у Дивејево, – писао је митрополит Серафим (Чичагов). – Њихов задатак у обитељи био је да спасавају душе монаха, од напада непријатеља човечанства, од искушења и страсти, њима познатих због прозорљивости. Ако је дивна и блажена раба Божија Параскева Семјоновна (Миљукова) називала Пелагију Ивановну другим Серафимом, онда нећемо погрешити ако кажемо да се после другог у Дивејеву појавио и трећи, по духу и по страдању, који је 30 година испосништва провео у саровској шуми, најстроже постећи, и на крају претрпевши телесне муке на овоме свету – попут Пелагије Ивановне, и претучен – попут оца Серафима, од стране разбојника послатих од ђавола».
Када је већ живела у Дивејеву, касно на јесен 1884. године, Паша је пролазила поред ограде гробљанске цркве Преображења Господњег и ударивши штапом о стуб ограде рекла: «Као што ћу овај стуб оборити, тако ће почети да мру, пожури само да ископаш раку!» Те речи су се ускоро обистиниле: како је оборен стуб, – упокојила се Блажена Пелагија, – тако се после ње у Господу преставио свештеник Феликсов, а потом толико монахиња, да се опела нису прекидала читаве године. Дешавало се да држе једно опело за две монахиње.
Блажена Паша се привремено настанила у дому намењеном за црквени хор код Татјане Никофоровне Сахарове, мада је пре тога увек одбијала позиве сестара да пређе код њих. Кроз недељу дана после упокојења Пелагије Ивановне, почела је да се жали да јој је хладно да спава код врата, буквално на прагу, где је било једино слободно место за њу. Игуманија Марија је наредила да се појци преместе, како би Паша добила сопствену малу келију. Келију су очистили, средили, донели кревет, малу комоду, сто и сандук за ствари. Окачили су иконе и кандило, поклонили јој јастук, постељину, чајник, шољице, чај, шећер и све што је потребно. Паша је већ на улазу дочекала келејнице са стварима: «Добро дошли!» Толико је била радосна када су јој уредили келију, да је почела весело и са одушевљењем да пева. Сада је имала «свој кутак».
Митрополит Серафим се лично упознао са Блаженом, пишући свој летопис, и њена личност је оставила дубок траг на њему: «Њен типични спољашњи изглед бива сасвим различит у зависности од њеног унутрашњег духа. Час је превише строга, срдита и страшна, а час нежна и добра, а понекад и горко-горко жалосна. Ипак од њеног доброг погледа сваки човек прелази у неописиво одушевљење. Дечији добре, светле, дубоке и јасне очи њене, толико запрепашћују да ишчезава свака сумња о њеној чистоти, праведности и високом подвигу. Оне сведоче да су све те чудне стране њене, алегоричан говор, строга прекоравања и испади, само спољна љуска, која хотимично скрива највеће смирење, скрушеност, љубав и саосећање. Онај ко осети њен поглед на себи, пожелеће да јурне к њој, да је загрли и изљуби.»
«Облачећи се у народну хаљину, она се претвара у безазлено дете, коме су драге јарке, црвене боје. Понекад се облачи у некилоко хаљина истовремено, као на пример када дочекује почасне госте или осећа знамење будуће радости и весеља за човека, који јој долази у посету. На глави носи чепац и сељачку мараму. Лети носи само велику кошуљу. Изванредно уредна, честита, воли да у келији буде пријатно.»
После смрти Блажене Пелагије, Паша Саровска је местимично мењала место становања и њена келија је често била празна. Стање у келији је било неупоредиво боље, него што је то био случај са келијом Пелагије Ивановне, која је седела на поду, испред пећи, између троје врата. Паша је ретко спавала на свом дрвеном, чврстом кревету са огромним јастуцима, а чешће су се на њеном месту одмарале лутке. Истини за вољу, она и није имала времена да се излежава, пошто се молила ноћима пред великим иконама у кивотима. Изнемогавши до јутра, она мало задрема и прилегне, али у рану зору већ се умива, спрема и иде у шетњу, све време се молећи.
Она је тражила од свих, који су живели са њом, или од оних са којима је каткад по старој навици ноћивала у дому за појце, да се пробуде и моле тачно у поноћ, а уколико се неко не би држао тог монашког правила, она би почела толико да виче и грди, да су се сви, хтели не хтели, дизали да је умире. Паша је такође строго пратила да њене сестре свакодневно иду на службу. Када је остајала у келији, она би попивши чај после ручка, почињала да се бави ручним радом. Везла је чарапе или правила предиво. Тај посао је обављала говорећи Исусову молитву. Монахиње су у тој мери цениле Пашино предиво да су од њега израђивале појасеве и бројанице. Блажена је алегорично називала непрестано читање Исусове молитве «везењем чарапа».
Тако је једном неки човек дошао Паши у посету с мишљу, да ли да се пресели ближе дивном Дивејеву, а она му је одговорила: «Зашто да не? Дођи нам у Саров, заједно ћемо брати печурке и вести чарапе!» – тојест клањаћемо се до земље и учити се молитви Исусовој.
Паша је имала навику да живи на природи, па је стога на лето и пролеће ишла у поље и шумарке, где је дане проводила у молитви и созерцању. Молила се својим речима, али је неке молитве знала напамет. Богородицу је називала «Мамицом иза стакла». Понекад се као укопана заустављала пред иконом или падала на колена, где год се налазила – у пољу, усред собе, насред улице – и усрдно, се молила плачући.
Блажена није заборављала ни монахе, који су били на послушањима далеко од манастира, у искушењима, прозорљиво знајући њихове духовне потребе. Она их је походила, борила се са ђаволом и поучавала своје сестре. И свуда су је примали с радошћу, с посебном љубављу и молили је да остане дуже са њима.
Тежња ка сталном лутању и подвизавању на разним местима је била особеност Пашиног животног пута. Још када јој је игуманија сама и преко других предлагала да се насели у обитељ, Блажена је увек одговарала: «Не, никако не могу, мој пут је такав, да морам свагда да прелазим са једног места на друго!». Због тога, чак и на прагу старости, она је све време лутала из келије у келију, из манастира на далека послушања или у Саров, на места која су јој раније прирасла срцу. То је прилично забрињавало монахиње које су живеле са њом, које су је јако волеле и којима је недостајала. У те дане их је обузимала жалост и оне су једва успевале да изађу на крај са многобројним народом, који је долазио да види старицу, тражећи савете и поуке.
Док је лутала, Паша је увек са собом носила штап, завежљај са стварима на леђима, срп о рамену и неколико лутака под пазухом. Срп је имао важан духовни значај за Блажену Пашу. Она се правила да непрестано коси траву, а заиста се поклањала Христу и Богоматери.
Ако су јој долазили гости у посету, нарочито ако су били уважени људи или племићи, старица их је угошћавала чајем, а сама се клањала посетиоцима до ногу, јер је сматрала да није достојна да борави у њиховом присуству и одлазила да коси траву, тојест да се моли за те људе. Кошену траву је ценила, никада је није остављала у пољу или у дворишту манастира, већ ју је носила у коњску шталу. Као знак да неког чекају непријатности, Паша је секла биљку чичка и давала гостима бодљице.
Као и већина јуродивих, Паша Саровска је волела да се изражава алегоријама. Постојање њених лутака објашњава Ана Герасимовна, која је живела са Блаженом Пелагијом, Пашином претходницом: «Она се усрдно бави њима и пуно тога предсказује својим посетиоцма кроз лутке. Блажена Паша их пере, храни, слаже на постељу, а сама спава на крају кревета. Ништа није тако тешило Параскеву Ивановну као подарена лутка. А оне су задивљујуће! На пример, једној од њих је збрисала лице од превеликог прања, и када дође време да неко у манастиру умре, Паша је узима, сређује и ставља је као да спава. Она има омиљене лутке и оне које баш не воли, што се изражава тиме што их она мази, игра се са њима и на друге начине. Паша има омиљену занимацију, по старој навици воли да плеви повртњак и залива га, али сада она то спаја са непрекидном Исусовом молитвом и изговара је сваки пут када ишчупа травку. Када она говори: «Већ сам сав коров ишчупала, залила, све сам оплевила!» – то значи да она прича о својим молитвама за тог коме се обраћа. «Нико не плеви, нико не залива, све сама морам да радим!» – понекад се жали она, што значи да не успева сама за све да се помоли, треба људи да се обрате и другим монасима. У ствари, Блажена Паша је стално заузета, увек ради и силно грди младе, ако они траће своје време.»
За време прослављења Преподобног Серафима Саровског, 1903. године, Параскеву Ивановну је посетила царска породица – император Николај Други и царица Александра Фјодоровна. Њима је Паша прорекла (такође кроз алегорију) да ће им се ускоро родити дуго жељени наследник, али такође и пропаст царства и владајуће династије, разрушење Цркве и море крви. Након тога се цар више пута обраћао старици и слао код ње велике кнежеве како би добили савет. Не задуго до своје смрти, Параскева Ивановна се често молила пред портретом цара, проричући његову мученичку смрт.
Блажена Паша је умирала дуго и тешко. Њеним сестрама је било откривено да она својим страдањем искупљује из ада душе своје преминуле духовне деце. Схимонахиња Параскева се упокојила 5. октобра (22. септембра по јулијанском календару) 1915. године. Имала је тада око 120 година. Као и Блажену Пелагију и њу су сахранили у близини олтара Тројицког сабора.
Извор: Православије.ру
