О тридесетогодишњици Богословског факултета Српске Православне Цркве при манастиру Светог Саве у Либертивилу, Илиној, САД, 1986/87- 2016/17.
Најумнија српкиња двадесетога века, Исидора Секулић, оставила нам је као подстрек, али и опомену, речи које је посветила владици Раду - Петру Петровићу Његошу, написавши: „Благо ономе народу који за своје предводнике има људе са визијом“. Историја рода нашег не оскудева у људима са визијама, али, истини за вољу, нису сви визионари успели и да отелотворе своје визије. Један од оних ретких визионара међу српским духовницима двадесетога века који је успео да започне и темељ постави једној невероватно далекосежној визији, а на ползу српскога народа, али и све пуноће Православља, у Америци, био је и - данас блаженопочивши Епископ шумадијски - др Сава (Вуковић).
Пастирствујући пуних десет година као српски православни Епископ источноамерички и канадски, владика Сава је још тада, крајем шездесетих година прошлога века, увидео насушну потребу да Срби и овде, на америчком континенту, имају своју богословску школу на највишем нивоу, у којој би се за пастирски рад на овим просторима припремали младићи рођени у српским земљама, заједно са Србима рођеним у Америци и Канади. Неопходност постојања такве једне академске установе увидели су и остали отачаствени архијереји, па је Свети Архијерејски Сабор у своме редовном заседању 1986. године, а под мудрим предсједатељством тадашњег Патријарха српског Германа, одлучио да се за потребе наше Цркве у америчко-канадском расејању оснује Богословски факултет при манастиру Светога Саве у Либертивилу.
На самом свом почетку, наш Богословски факултет је деловао као одсек Богословског факултета Српске Православне Цркве у Београду. Од 1988. па до 1996. године факултет у Либертивилу је био у академском окриљу Лутеранског теолошког факултета Универзитета у Чикагу, да би од 1988. године па до данас деловао као самостална и од државних власти државе Илиној призната високошколска богословска установа.
Пажње је вредно поменути чињеницу да је наш Богословски факултет у Либертивилу основан тачно 245 година после оснивања Духовног колегијума, те прве високообразовне установе у Срба, која је заправо и зачетак високог српског богословског школства. Духовни колегијум је, од 1741. године, заправо био усавршени изданак и наставак Латинско-словенске школе, коју је на Малу Госпојину 1737. године у Петроварадинском Шанцу, а данашњем Новом Саду, покренуо један од најсјајнијих архијереја Карловачке митрополије, Епископ бачки Висарион Павловић. Префект, а уједно и предавач философије и богословља на Духовном колегијуму је био знаменити српски просветар Дионисије Новаковић, питомац Кијевске духовне академије и потоњи Епископ будимски. Ово помињемо зато што је, из једне шире историјске перспективе гледано, оснивање ове две временски толико удаљене просветне установе, служило ширењу просветно-научних видика, али и очувању српско-православног идентитета, и то онда - близу средине осамнаестога века - међу Србима у Хазбуршкој монархији, а данас међу Србима расејаним по широким пространствима Америке и Канаде.
И одмах те јесени 1986. године почела је и прва академска година (1986/1987.) на новооснованом Богословском факултету у Либертивилу. Први чланови професорског колегијума су били: Епископ шумадијски др Сава (Вуковић), протојереј-ставрофор др. Матеја Матејић, протојереј-ставрофор проф. др Недељко Гргуревић, протођакон проф. др Станимир Спасовић и протођакон проф. др. Драган Милин. На прву годину богословских студија су се тада уписала четворица студената. Током наредне три године сваке јесени се додавала по једна нова генерација студената, јер су студенти после завршене прве уписивали другу годину итд., све док 1990. године није дипломирала прва генерација студената. Дакле, од свога оснивања до данас, Богословски факултет у Либертивилу је из себе изнедрио двадесет и седам генерација дипломираних теолога.
Временом се употпунио и број наставног особља, тако да је данас у процесу наставе на Богословском факултету укључено петнаест факултетских наставника и то у звањима редовних и ванредних професора, професора по позиву, доцената и асистената.
По завршетку администрирања Епархијом средњезападноамеричком, а потом и западноамеричком, од стране Епископа др Саве (Вуковића), и по престанку његове активности као декана факултета, дужност декана су у наредним година обављали: протојереј-ставрофор др Матеја Матејић, и протојереј-ставрофор др Недељко Гргуревић. Када је 1991. дотадашњи Епископ источноамерички Христофор (Ковачевић) изабран за првог Митрополита средњезападноамеричког, са седиштем у манастиру Светога Саве у Либертивилу, нови Митрополит је изабран и постављен и за новог декана Богословског факултета. Дужност декана, митрополит Христофор је предано вршио све до свога упокојења, августа месеца 2010. године. Међу многим заслугама митрополита Христофора, а на пољу очувања и унапређења факултета, поменућемо овде само оне две најзначајније. Прва је што је његовим настојањем и упорношћу наш факултет и званично признат од стране Одбора за Високошколске студије државе Илиној. Друга Митрополитова заслуга је што је, захваљујући веома издашној финансијској помоћи од стране данас почившег г. Драгомира Николића, обезбедио колико-толико несметан живот и рад факултета током многих година. На првој седници Наставно-научног већа, а по упокојењу митрополита Христофора, за новог декана је једногласно изабран Епископ источноамерички др Митрофан (Кодић), дугогодишњи професор Новог Завета и Литургике, који ту дужност савесно и уз не мале жртве врши и данас, али од маја 2016. године као Епископ канадски.
Овде посебно ваља нагласити да су на самом почетку, као и током првих година по оснивању, велику и значајну улогу на пољу опстанка факултета имали и угледни, и у Цркви активни, мирјани из свих крајева Америке. Поменимо само нека од тих имена: Милош Ковач, Илија Ребић, Лука Бајић, Мића Радотић, Дмитар Ракић, и многи, многи други. Што се пак подршке од стране свештенства тиче, ни она никада није изостајала. Не желећи никога да занемаримо, ипак би требало издвојити и поменути име једног необично вредног свештеног прегаоца и несебичног помагача нашега факултета, а то је почивши протојереј-ставрофор Милан Марковина, дугогодишњи парох и старешина храма Светога Саве у Милвокију, држава Висконсин.
Оно што је наш факултет постигао током тридесет година свога постојања немогуће је исказати тек само кроз бројке. Па ипак, ослонићемо се у овом кратком осврту и на бројке, е да би нам свима били што очигледнији резултати једне високошколске богословске установе, која је под нимало лаким околностима и те како оправдала своје тридесетогодишње постојање. Шта нам, дакле, казују бројке из протекле три деценије?
Током протеклих тридесет година на нашем факултету је дипломирало 136 студената. Од тога броја, до фебруара ове 2017. године њих 89 је рукоположено. Оно што је посебна радост нашега факултета јесте и процес самообнове професорског кадра, јер петорица наших биших питомаца су сада тренутно, а после пост-дипломских студија, предавачи на факултету на коме су некада дипломирали. Број дипломираних студената који су у свези клира наших епархија у Северној и Јужној Америци јесте 50. Њих тројица обављају административне послове у Епархијама: Новограчаничко-средњезападноамеричкој, Источноамеричкој и Западноамеричкој. Број наших дипломираних студената који су у презвитерском или ђаконском чину, а служе у епархијама у отачаству је 37. Један наш дипломирани студент је сада у епископском чину. Њих 16 предају веронауку у средњим шолама у Србији или Републици Српској. Њих тројица су професори у Богословији Светог Петра у Фочи. На просторима западне Европе тренутно пастирствују тројица свештеника који су дипломирали на факултету у Либертивилу. Посебно смо Богу благодарни што су на нашем факултету дипломирале и три девојке, од којих су две сада попадије.
Што се даљег академског усавршавања тиче, деветорица наших питомаца је после завршетка основних студија завршило и докторске студије, стекавши тиме титулу доктора философије (Ph.D.), или пак доктора теологије (Th.D.). Њих 14 је завршило магистарске студије. Двојица наших бишвих студената су тренутно на докторским струдијама, док су њих петорица на магистарским студијама. Поменимо и једног нашег дипломираног студента који већ стекао међународни реноме као фрескописац.
Прво и основно питање а у вези са будућношћу нашега факултета смело би да гласи једино и само: У ком правцу и како даље? Свакако да је то питање неодвојиво од природе саме мисије Православља на овим просторима. Будућност Српских православних епархија и парохија на овоме континенту темељи се на два подједнако важна процеса сличне, мада не и потпуно истоветне, динамике. Први процес је све већа, и заиста неопходна, отвореност према свима онима, са ових простора, који су заинтересовани за откривање неокрњене истине, доброте и лепоте Лика Христовог, који се чува у Православљу, а који у себи, истовремено, осећају и призив за свештено-пастирско служење. Та отвореност је дата већ у самој природи православља. С друге пак стране, процес који никако не би требало да буде запостављен јесте- даље неговање наших културолошких особености као православних Срба, никада не заборављајући колику су и какву улогу имали баш елементи инкултурације српског народног бића у Православље, и то како од времена Свете равноапостолне браће Ћирила и Методија и њихових ученика, преко Светога Саве, па све до Светих новопросијавших Николаја Охридског, Жичког и Либертивилског, Мардарија Либертивилског и Севастијана Џексонског. Свако време, у коме су деловали поменути Свети, имало је, и има, своје разнолике културолошке обрасце, али оно што је стабљику културе српскога етоса посебно украсило, то је њена оплемењеност православљем. Али исто тако, динамика православне побожности у специфично српском пројавном облику, као Светосавље, укомпонована са уистину просветитељски усмереним културолошким стремљењима, има, ван сваке сумње, необично привлачну снагу. И то не само за оне који траже „ма какво етничко тло“ под ногама у времену које одјекује претњама о „крају историје“, него управо за све оне који пуноћу живота виде у плодоносном садејству оног вида хришћанства који у себи баштини иускуство ране Цркве, с једне, и православним хришћанством извајане и у православљу однеговане културе, с друге стране.
Неоспорно је да је и нашој српско-православној стварности на овим просторима, али и васколиком православљу у Северној и Јужној Америци, све неопходнија једна духовна школа највишег ранга, и то баш у срцу средњег запада Америке, где већ тридесет година, као малено чудо времена, а слободно можемо рећи и као контрапункт на размеђи векова, живи и дејствује Богословски факултет при манастиру Светога Саве у Либертивилу, тренутно смештен у манастиру Нова Грачаница. Да би наш факултет заиста и постао све неопходнији у духовној динамици савременог православља, он би временом требало да стаса у такву духовну-академску установу на коју ће сваки православни хришћанин са ових простора, а особито сваки православни Србин, указивати као на блистави и драгоцени дах свежине и извор неопходне лепоте без које нема напретка на уској стази хришћанског усавршавања. Све то, наравно, потпомогнуто најновијим достигнућима академског образовања у времену двадесет и првога века, али само оним који су ка добру усмерени.
У своме, сада већ историјски знаменитом, говору: „О одговорности Православних у Америци“, одржаном 1949. године, чувени протојереј и професор отац Георгије Флоровски је, бранећи мисију тада тек отворене Академије Светог Владимира у Њујорку, између осталог рекао и ово: „Није нам потребна само професионална школа у којој ће се неколицина људи обучавати за свештеничку службу - људи који ће моћи да врше богослужење и обављају рутинске послове... Потребна нам је школа пророка, духовних и интелектуалних атлета, који ће бити способни и који ће желети да иду у свет и да са собом понесу истинско знање, истинско разумевање, ватрену веру и силу проповеди..“
Горе поменуте речи су и данас и те како актуелне, можда чак и у једном вишем степену него пре 68 година, када су изречене. Те речи су примењиве на сваку богословску школу која данас постоји на овоме континенту. У оној мери у којој су наша браћа и сестре - православни Срби, Руси, Грци, Румуни, Американци, Грузини, Бугари, Арапи и многи други, а свако са свога места тек на изглед „обичног“ верника, данас заиста живи делатељи имена Христовог и непоколебиви сведоци вере у распетог и васкрслог Христа, у тој мери су и све богословске школе на овом континенту- и Академија Светог Владимира, Академија Часнога Крста у Бостону и Богословска школа при манастиру Свете Тројице у Џорданвилу, па самим тим и наш Богословски факултет Светога Саве у Либертивилу, као и остале - заиста већ постале ако не школе пророка, а оно барем, нека нам буде допуштено да кажемо, школе пророчких ученика.
Свим прегаоцима који су део себе, своје вере и своје љубави током протеклих тридесет година уградили у живот и мисију Богословског факултета у Либертивилу, нека Бог узврати Својом Милошћу и Својим благословом. Упокојенима нека је од Бога вечни покој, а од нас преосталих незмерна захвалност на визионарској храбрости, на великој жртви, на указаном разумевању, на подршци, на свакој речи одбране, сваком добронамерном осмеху. Онима који се још увек спасавају и ка светлости ходе, нека Господ дарује изобиље душевног мира и телесног здравља, а за сва она добра која указаше нашем факултету, његовим студентима и професорима.
Садашњој пак генерацији наших верника - а то је наша искрена молитвена жеља - нека Господ подари делотворни таленат доброчинства, као и свест о потреби неговања, чувања и даљег напредовања једне високошколске богословске установе - Богословског факултета у Либертивилу. Живимо у времену све израженије и, рецимо отворено, све болније присутније потребе за делотворним сведоцима васкрслог Христа, неуморним пастирима и просветарима на пољу православне мисије и евангелизације - како на овим просторима, тако и шире.
протојереј-ставрофор др Милош М. Весин
Извор: Српска Православна Црква
