Пр­ви број Пра­во­сла­вља све нас је огре­јао као сун­це!

Разговор са ар­хи­ман­дритом Јо­ваном Ра­до­са­вље­вићем поводом 50-годишњице „Православља”

Ар­хи­ман­дрит Јо­ван Ра­до­са­вље­вић, је­дан од нај­ста­ри­јих мо­на­ха у Срп­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви, је­дан од не­ко­ли­ци­не жи­вих уче­ни­ка Све­тог вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа, ду­го­го­ди­шњи про­фе­сор При­зрен­ске бо­го­сло­ви­је, но­си­лац ор­де­на Све­тог Са­ве дру­гог ре­да, у ма­на­стир Жи­чу оти­шао је уо­чи Дру­гог свет­ског ра­та и био све­док 9. ок­то­бра 1941. го­ди­не бом­бар­до­ва­ња јед­не од нај­ве­ћих срп­ских све­ти­ња. Из спа­ље­ног ма­на­сти­ра по­нео је мо­ли­тве­ник ко­ји има код се­бе и да­нас. Мо­на­шком чи­ну га је 1950. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ра­ча при­вео је­ро­ђа­кон Па­вле Стој­че­вић. По­зна­вао је оца Ју­сти­на По­по­ви­ћа ко­ји је на ње­га из­вр­шио сна­жан ду­хов­ни ути­цај. Ка­да је мо­нах Па­вле иза­бран за ра­шко-при­зрен­ског Епи­ско­па 1957. го­ди­не, у При­зрен је по­шао за­јед­но са њим и отац Јо­ван.

Повезано:

Сведочанство доајена црквеног новинарства и издаваштва

За­вр­шио је Бо­го­сло­ви­ју, а по­том и Бо­го­слов­ски фа­кул­тет и пост­ди­плом­ске сту­ди­је у Ати­ни. Из­ве­сно вре­ме био је про­фе­сор у При­зрен­ској бо­го­сло­ви­ји. Као вр­сан по­зна­ва­лац исто­ри­је Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве и све­док де­це­ни­ја ду­хов­ног и на­род­ног жи­во­та, Ар­хи­ман­дрит Јо­ван (све­тов­но Ми­ли­сав), у сво­јој 91 го­ди­ни, са­мо не­ко­ли­ко да­на по по­врат­ку из бол­ни­це, као пра­ви рет­ки би­сер срп­ске ду­хов­но­сти, де­да Јо­ван – ка­ко га сви од ми­ло­ште зо­ву, смо­гао је сна­ге и вре­ме­на да се по­све­ти на­шим пи­та­њи­ма и да нам по­ша­ље ру­ком пи­са­но све­до­че­ње о „оним“ вре­ме­ни­ма на­ста­ја­ња пр­вих но­ви­на Срп­ске Па­три­јар­ши­је, али и да нам раз­ја­сни мно­ге узро­ке ко­ји су има­ли не­са­гле­ди­ве по­сле­ди­це у вре­ме­ну ко­је је по­том до­ла­зи­ло и нас са­че­ка­ло...

Пи­са­ли сте и са­ра­ђи­ва­ли за Пра­во­сла­вље још од пр­вих бро­је­ва ових но­ви­на. И на­ста­ви­ли сте то да чи­ни­те кроз ра­зна вре­ме­на и бре­ме­ни­те си­ту­а­ци­је. Ка­ко је би­ло пи­са­ти за цр­кве­не но­ви­не? Ко су, кроз вре­ме, би­ли чи­та­о­ци ових но­ви­на?

– Ње­го­ва Све­тост Па­три­јарх срп­ски Гер­ман сво­јом цр­кве­ном ди­пло­ма­ти­јом у ко­му­ни­стич­ком вре­ме­ну ус­пео је, ка­да се го­то­во ни­шта ни­је мо­гло у Цр­кви штам­па­ти, да из­деј­ству­је и осну­је за срп­ски на­род, пр­ви цр­кве­ни ча­со­пис ко­ји је на­зван: Пра­во­сла­вље – но­ви­не Срп­ске па­три­јар­ши­је. За рад ова­квих но­ви­на Па­три­јарх је до­вео из Жич­ке епар­хи­је про­то­је­ре­ја Ми­ли­са­ва Про­ти­ћа као по­год­ну лич­ност ко­ја се ба­ви књи­жев­но­шћу. Он је у то вре­ме био на­пи­сао три књи­ге: Тр­нав­ски му­че­ни­ци, o Ма­на­сти­ру Стје­ни­ку, o Ма­на­сти­ру Је­же­ви­ци и Дра­га­че­во и ње­го­ви слав­ни си­но­ви.

Пр­ви број Пра­во­сла­вља ко­ји је иза­шао чи­ни ми се као да нас је све огре­јао као сун­це! И нас сту­ден­те пре­ко пу­та Па­три­јар­ши­је, па­три­јар­шиј­ско осо­бље, Бе­о­гра­ђа­не и сав на­род.

У тим пр­вим но­ви­на­ма ни­је би­ло ли­те­рар­них чла­на­ка ко­јих има да­нас. То су би­ле за­и­ста цр­кве­не но­ви­не ко­је су оба­ве­шта­ва­ле свој вер­ни, срп­ски на­род о ве­ри и Цр­кви, о сла­ва­ма, слав­ским и дру­гим пра­зни­ци­ма, о по­сту, мо­ли­тви, о по­тре­би и ва­жно­сти по­се­ћи­ва­ња бо­го­слу­же­ња у хра­мо­ви­ма, да би се ду­хов­но одр­жа­ли као пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у но­вој др­жа­ви обре­ме­ње­ној без­бо­жним вла­сти­ма ко­је ни­су хте­ле да зна­ју за ве­ру, Цр­кву ни за крст ча­сни. Пи­са­ло се и о до­га­ђа­ји­ма у зе­мљи ко­ји су се ти­ца­ли Цр­кве. Ис­ти­ца­ли су се до­бри и све­тли при­ме­ри да би на­род ве­ру­ју­ћи знао ка­ко да се ори­јен­ти­ше у окол­но­сти­ма у ко­ји­ма су но­ве вла­сти нео­бја­вљи­ва­њем и за­та­шка­ва­њем ин­фор­ма­ци­ја о до­га­ђа­ји­ма, за­тва­ра­ле очи вер­ном на­ро­ду. Та­ко да се го­то­во ни­шта тач­но ни­је зна­ло шта се зби­ва­ло у зе­мљи. Не­ко­ли­ко епи­ско­па је би­ло за­тво­ре­но и му­че­но, као и све­ште­ни­ка и љу­ди... Не­ста­ја­ли су, му­че­ни и уби­ја­ни... За­то су ове цр­кве­не но­ви­не мно­го зна­чи­ле за пра­во­слав­не Ср­бе. Та­да­шњи тек­сто­ви у Пра­во­сла­вљу су нас под­се­ћа­ли и на члан­ке Ми­си­о­на­ра из Бо­го­мо­љач­ког по­кре­та, по­го­то­во на оне из по­след­њих бро­је­ва. Ка­да сам при­ме­тио да не мо­гу да пи­шем ка­ко је­сте и ка­ко тре­ба, пи­сао сам ка­ко се мо­ра – да не оште­тим на­ше цр­кве­не но­ви­не. А све дру­го сам за­бе­ле­жио у књи­га­ма ко­је сам на­пи­сао.

Да ли сте ика­да због не­ког свог тек­ста у но­ви­на­ма тр­пе­ли не­ке при­ти­ске? Да ли је тре­ба­ло ви­ше ди­пло­ма­ти­је и так­та за јав­но из­но­ше­ње ми­шље­ња, зна­ња, опре­де­ље­ња у цр­кве­ним но­ви­на­ма?

– На ово Ва­ше пи­та­ње нај­ја­сни­ји од­го­вор би­сте на­шли у мо­јој књи­зи: По­ле­ми­ка о Жич­ким пре­сто­ним ико­на­ма у мо­за­и­ку 1994–1995 и о спо­мен шај­ка­чи. (По­ле­ми­ка, та­да на­ста­ла у јав­но­сти, иза­зва­на је кри­тич­ким ко­мен­та­ром ар­хи­ман­дри­та Јо­ва­на Ра­до­са­вље­ви­ћа око жич­ких пре­сто­них ико­на у мо­за­и­ку, ко­је је у то вре­ме из­ра­дио по­зна­ти умет­ник Мла­ден Ср­би­но­вић. Про­фе­сор Ли­тур­ги­ке са по­ја­њем кри­тич­ки је про­ко­мен­та­ри­сао да тај рад ни­је за Жи­чу, не са­мо за­то што не од­го­ва­ра ма­на­сти­ру из 13. ве­ка, већ и за­то што су те у мо­за­и­ку ико­не ра­ђе­не у са­вре­ме­ном мо­дер­ном ду­ху све­тов­ног сли­кар­ства ко­је од­у­да­ра­ју од цр­кве­ног ду­хов­ног сли­кар­ства. – прим. аут.). У то вре­ме сам се су­о­чио са ве­ли­ким дво­ме­сеч­ним при­ти­ском. Де­ли­мич­но ту на­ла­зим се­бе кри­вим, али био бих још од­го­вор­ни­ји да сам пре­ћу­тао!

Реч је за­пра­во би­ла о не­ким мо­јим при­мед­ба­ма ко­је сам ре­као рад­ни­ци­ма За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре ко­ји су ра­ди­ли на об­но­ви на­ших ма­на­сти­ра. Не са­мо Жи­че, већ и Де­ча­на, Пећ­ке Па­три­јар­ши­је, Гра­ча­ни­це, Со­по­ћа­на, Сту­де­ни­це. Те при­мед­бе сам пре­то­чио и у чла­нак за Пра­во­сла­вље под на­зи­вом: „Да ли нам по­ма­жу или нам за­ти­ру тра­го­ве?“ Ме­ђу­тим, пред­сед­ник та­да­шњи у За­во­ду за­др­жао се на на­сло­ву члан­ка и на жич­ким ико­на­ма у мо­за­и­ку. Ви­ше пу­та смо ми из Цр­кве као брат­ство ма­на­сти­ра ста­вља­ли по не­ку при­мед­бу о ште­та­ма ко­је се при ра­ду и об­но­ви тих све­ти­ња до­га­ђа­ју, или пре­ра­но поч­ну па ни­кад да се за­вр­ши, као што је био слу­чај са Епи­ско­пом Па­влом и Со­по­ћа­ни­ма. А по­зна­то је да сва­ки до­ма­ћин кад не­што до­тра­је на ње­го­вој ку­ћи, пр­во из­ме­ри ве­ли­чи­ну ако су то вра­та, про­зо­ри или шта дру­го, од­мах на­пра­ви но­ве, па тек он­да све што је до­тра­ја­ло ски­да и ста­вља но­во при­пре­мље­но, и ни­ко не тр­пи ште­ту. Све је бр­зо и на вре­ме ура­ђе­но.

А на­ши рад­ни­ци из За­во­да до­зво­ља­ва­ли су се­би, као по ко­ман­ди, да бр­зо рас­па­ку­ју и ски­ну ста­ре ико­но­ста­се или кров ко­ји је де­ли­мич­но до­тра­јао и ко­ји је мо­гао да че­ка 10, 20 па и ви­ше го­ди­на, док се но­ви по пла­ну по­ста­ви. На ово ре­че­но, ни­је би­ло ре­а­го­ва­ња на мој чла­нак у Пра­во­сла­вљу. Ре­а­го­ва­но је на укло­њен жич­ки ико­но­стас са нај­леп­шим то­га вре­ме­на пре­сто­ним ико­на­ма Ива­на Мељ­ни­ко­ва - Ру­са. Ваљ­да за­то што их је вла­ди­ка Ни­ко­лај са ико­но­ста­сом по­ста­вио. Све што је за ње­го­во вре­ме ра­ђе­но у Жи­чи, кри­ти­ко­ва­но је од За­во­да, пи­та­ње - због че­га.

Се­стре из Жи­че су ми го­во­ри­ле: „За­што ми, ко­ји смо би­ли у Жи­чи у вре­ме вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја, ни­шта о све­му то­ме не го­во­ри­мо?“ Та­кву су ми при­мед­бу ста­вља­ли и не­ки мо­на­си и све­ште­ни­ци. И на­род је ста­вљао при­мед­бе Епи­ско­пу жич­ком Сте­фа­ну. При­мед­бе су ми ста­вља­ли и мо­ји ђа­ци у При­зрен­ској бо­го­сло­ви­ји... Ду­го вре­ме­на сам та­мо пре­да­вао Ли­тур­ги­ку као пред­мет о ико­на­ма и бо­го­слу­же­њи­ма. И сам сам се чу­дио за­што су у Жи­чу по­ста­вље­не не­пра­во­слав­не ико­не као пре­сто­не? О то­ме сам го­во­рио, не по­ми­њу­ћи ни­ко­га по име­ну, јер ни­ти сам знао име­на мо­за­ич­ких мај­сто­ра, ни­ти оних ко­ји су на­ба­ви­ли и по­ста­ви­ли ико­не. Ни­сам имао на­ме­ру ни­ко­га да вре­ђам тим члан­ком за па­три­јар­шиј­ске но­ви­не, али сам осе­ћао из ви­ше раз­ло­га сво­ју ду­жност и по­тре­бу као мо­на­ха и про­фе­со­ра Ли­тур­ги­ке да ка­жем свој став и ка­ко би све тре­ба­ло да из­гле­да по про­пи­си­ма Цр­кве Пра­во­слав­не, не раз­ми­шља­ју­ћи ко ће шта ре­ћи о ме­ни...

И да­ље ми­слим да та­кав на­слов ни­ко­га ни­је вре­ђао, јер ни­ко­га ни­је по­ми­њао, већ је алу­ди­рао да чи­тав по­сту­пак ни­је у ре­ду, јер је наш на­род ве­ру­ју­ћи те га и те ка­ко мо­ра да вре­ђа све оно што бар у Цр­кви ни­је пра­во­слав­но и је­ван­ђел­ско, већ умет­нич­ки мо­дер­ни­зо­ва­но, не­цр­кве­но. Ни­је мо­ја на­ме­ра ту би­ла да оце­њу­јем љу­де и да их вре­ђам, већ да бол­но при­ка­жем ка­ко нам се „рог под­ме­ће за све­ћу“. Ве­ру­ју­ћем на­ро­ду у цр­кви пра­во­слав­ној као што је Жи­ча уно­си­ти не­цр­кве­не или са­бла­жњи­во мо­дер­ни­зо­ва­не ли­ко­ве, да се вер­ни­ци пред њи­ма кла­ња­ју, мо­ле и це­ли­ва­ју их, уме­сто све­тих и чу­до­твор­них ико­на ко­је су на­шу Цр­кву, ве­ру и на­род ве­ко­ви­ма кра­си­ле и иза­зи­ва­ле ве­ли­ко по­што­ва­ње, мо­ли­тве­но рас­по­ло­же­ње и с ве­ром ду­хов­но охра­бре­ње и бол­ни­ма ис­це­ље­ње – ја о то­ме ни­сам мо­гао да ћу­тим.

Са­ра­ђи­ва­ти са цр­кве­ним но­ви­на­ма мо­ра да је до­но­си­ло раз­не си­ту­а­ци­је и до­га­ђа­је. Ко­ја Вам се нај­ви­ше уре­за­ла у се­ћа­ње?

– Име „Но­ви­не срп­ске Па­три­јар­ши­је“ као на­зив за Пра­во­сла­вље па­три­јарх Гер­ман је, ко­ли­ко ми је по­зна­то, узео као нај­по­год­ни­је у то вре­ме, кад без­бо­жне вла­сти у на­шој зе­мљи ни­су во­ле­ле да се че­сто чу­је име Цр­кве. Да ни­је би­ло њих би­ле би то „Но­ви­не Срп­ске Цр­кве“, али вла­сти­ма је би­ло лак­ше да то бу­де – Па­три­јар­ши­ја. Да се не чу­је оно Цр­ква и ма­кар на из­глед не ве­зу­је та­ко ди­рект­но за Цр­кву. Јер Цр­ква је као и ве­ра и је­ван­ђел­ска на­у­ка де­ло Го­спо­да Хри­ста, де­ло Цр­кве. Сви ко­ји смо кроз ве­ру у Цр­кви кр­ште­ни, кр­ште­ни смо бла­го­да­ћу Хри­сто­вом у име Све­те Тро­ји­це. Кроз кр­ште­ње по­ста­ли смо чла­но­ви Свете Цр­кве и по бла­го­да­ти де­ца Бо­жја уси­но­вље­ни кроз Го­спо­да Хри­ста Бо­гу и Оцу. Из љу­ба­ви сво­је пре­ма људ­ском ро­ду Хри­стос ва­пло­ће­њем кроз Пре­све­ту Дје­ву Ма­ри­ју си­ла­зи на зе­мљу да нам кроз Св. Је­ван­ђе­ље по­ка­же ра­до­сну вест да су за чо­ве­ка не­бе­са отво­ре­на као ње­го­ва веч­на отаџ­би­на и на­след­ство кроз ње­га као Си­на Бо­жи­јег. А пут је до не­ба због огре­хо­вље­но­сти људ­ске кроз по­ка­ја­ње, пра­шта­ње и је­ван­ђел­ска де­ла ве­ре и љу­ба­ви.

За­то са­ра­ђи­ва­ње са Цр­квом и цр­кве­ним но­ви­на­ма до­но­си сре­ћу и ра­дост за сва­ког чо­ве­ка у Хри­сту. До­но­си нам ра­дост бла­го­дат­ну и за ду­шу и те­ло. Упу­ћу­је нас кроз љу­бав Бо­жју на је­дин­ство са Бо­гом и са бли­жњи­ма. Али ми се спа­са­ва­мо тр­пље­њем и кроз мно­ге не­во­ље – и ја сам их имао. Нај­ви­ше за вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та кад је Жи­ча го­ре­ла бом­бар­до­ва­на од Не­ма­ца. У Сту­де­ни­ци од Бу­га­ра кад су нас ту­кли гво­зде­ним штан­гла­ма, па нас по­ли­ва­ли са бу­ре­том бен­зи­на са на­ме­ром да нас спа­ле. Ма­на­стир су сав опљач­ка­ли и сре­ћом за­бо­ра­ви­ли на нас. Нем­ци су нас у бе­жа­ни­ји 1944. го­ди­не ту­кли гра­на­та­ма. Та­да ме спа­сла са­мо ми­лост Бо­жја. И пар­ти­за­ни су ме му­чи­ли и за­тва­ра­ли уз прет­ње, јер им се та­ко ваљ­да хте­ло и мо­гло, са­мо за­то што сам од­мах по­сле вој­ске по­се­тио оца Ан­то­ни­ја Ђур­ђе­ви­ћа у Ко­ви­љу из­над Ива­њи­це.

Ме­ђу­тим, на Ко­со­ву од Шип­та­ра би­ло је по­себ­но гро­зних прет­њи и на­па­да­ња и пре на­шег ра­та са њи­ма. Али и по­сле ра­та. У то вре­ме не­ко­ли­ко пу­та сам од­ла­зио на Ко­со­во. Са­ку­пљао по­дат­ке о ште­ти и зло­чи­ни­ма шип­тар­ским над Ср­би­ма. И по­се­ћи­вао сам из тих раз­ло­га ви­ше ма­на­сти­ра на Ко­со­ву. Про­вео сам та­мо, на Ко­со­ву око 40 го­ди­на, оно је, осе­ћа­ли смо сви, а зна­мо и са­да, на­ша нај­бол­ни­ја ра­на. О све­му то­ме сам пи­сао за Пра­во­сла­вље као на­род­не цр­кве­не но­ви­не.

Не­ке сво­је књи­ге и ра­до­ве сам при­ка­зао у Пра­во­сла­вљу. Сад бих са жа­ло­шћу мо­рао ре­ћи да је Пра­во­сла­вље да­нас ви­ше ли­те­рар­ни ча­со­пис не­го но­ви­не за ши­ру на­род­ну пу­бли­ку и ма­су. Ми­слим на се­ла. По то­ме се ви­ди да ми не­ма­мо ви­ше се­ла. Сва су се го­то­во ра­се­ли­ла по гра­до­ви­ма, оста­ли су са­мо ма­ли за­се­о­ци. Због то­га ве­ру­јем да тр­пе и но­ви­не Срп­ске Па­три­јар­ши­је. Због сма­ње­ног бро­ја чи­та­ла­ца, па се по­сте­пе­но пре­тва­ра­ју у ли­те­рар­ни ча­со­пис. Ма­њи део по­пу­ња­ва­ју ра­зна оба­ве­ште­ња ко­ја скре­ћу па­жњу и про­сеч­но обра­зо­ва­ним гра­ђа­ни­ма.

Снежана Круп­ни­ко­вић

Православље, 

бр. 1202 од 15. априла 2017. године, 

стр. 12 и 13

Извор: Српска Православна Црква