У новијој историји српског народа, у Сабору светих Српске православне цркве, нема ниједног светитеља а да му Његош није био светац и светиња. Народ га је канонизовао, и ако је Народ Црква, канонизован је одавно – оцјењује Бећковић
Издавачко-информативна установа „Светигора“ објавила је уз сјутрашње освећење Цркве Светог Петра Ловћеноског Тајновидца у Бару истоимену публикацију, која је вишеструко занимљива – због текстова, као и илустрација у њој. Поред „Светигоре“ издавач је и НВО „Ризница“. Књига је објављена благословом митрополита црногорско-приморског Амфилохија, а књигу је приредио Јован Б. Маркуш.
На почетку књиге читалац ће се сусрести с Предговором који садржи текст академика Матије Бећковића „Свети Петар ИИ Петровић Његош – Пустињак цетињски“, његовом бесједом коју је изговорио прије четири године о Васкрсу. Бећковић истиче да уз чињеницу 200. годишњице Његошевог рођења, треба истаћи да је ријеч о једном од најзначајнијих владика Српске Православне Цркве послије Светог Саве и највећег пјесника српског језика од Светог Саве до данас. „Као и Свети Сава, и Његош је већи и значајнији данас него што је икада био. Једино је мањи од себе сама, оног који ће тек бити“, записао је Бећковић. Посебно се осврнуо на „Лучу микоркозму“ коју је Његош спјевао за вријеме Васкршњег поста.
Освећење цркве и духовна академија
Храм Светог Петра Ловћенског Тајновидца у Бару, који се налази поред барског Саборног храма, освештан ће бити у недјељу 21. маја. Свету архијерејску литургију од 8 часова у недјељу ће служити митроплит црногорско-приморски Амфилохије са више архијереја Српске Православне Цркве.
Освећењу цркве претходи свечана академија, која ће бити одржана на платоу испед Саборног храма Светог Јована Владимира у суботу 20. маја, са почетком у 20 часова, а на којој ће говорити академик Матија Бећковић.
– И овом приликом позивамо све православне хришћане, као и грађане других вјероисповијести, да присуствују овом величанственом догађају, којем се Свети Петар Ловћенски Тајновидац радује на небесима, којем се анђели радују. Овом приликом, још једном позивам на свеопшту радост и окупљање, да нам не буде жао труда, јер то су непоновљиви тренуци у историји, и добро је да се и ми нађемо као свједоци и учесници историје. Уједно позивам и потенцијалне добротворе и дародавце да се својим прилогом уграде у овај храм, како би вријеме и труд ових радника и мајстора исплатили, да никоме не останемо дужни – каже протомајстор Момчило Станојевић.
Драган Стојановић
– Извори и подстицаји за „Лучу“ тражени су највише тамо гдје их је можда било најмање, а нимало у њему самом и истини да се „пустињаци хране сопственом супстанцом, дубином свог испосништва и усамљености“. Што је писана у вријеме поста узимано је као податак без суштинског значења, као да је „Луча“ постом више датумирана него инспирисана. А што је пјесник, црноризац и испосник највише знао о посту и што је пост одрицање, а причешће завјет и спремност на жртву и поистовјећење с Христом, и што се и пост и „Луча“ завршавају васкрсењем, томе као да није придавано значаја – пише Бећковић. „`Луча` је литургијска поема, а литургија – скраћена Библија, и једина истина о човјеку“, истиче Бећковић.
– Његошев пјесмотвор није друго до посрбљено јеванђеље, чије су ријечи непропадљиве. Знати их напамет, најсигурнији је оријентир и начин да сачувамо себе. Корице његових стихова су усне његовог народа које те стихове свакодневно понављају и у камење уклесују – каже Бећковић.
„Има много владика, али кад се каже Владика сви мисле на једнога. Нема светијег ореола од оног који блиста око његове главе, а тај ореол потребнији је нама него оном који је пјевао: `Што ћеш мају плести вјенац кад му га је сплео творац`“, наводи даље Бећковић.
– Он је и пророчка савјест српскога народа и Небош и Пророковић и тајновидац и путоводитељ и „једна сламка међу вихорове“ и „сирјак тужни без ниђе никога“. А да није без ниђе никога данас, може показати само његова Црква. То не би било само црвено слово у црквеном календару, него и највећа радост и охрабрење његовом народу – стоји у Бећковићевом тексту.
– У новијој историји српског народа, у Сабору светих Српске православне цркве, нема ни једног светитеља а да му Његош није био светац и светиња. Народ га је канонизовао, и ако је Народ Црква, канонизован је одавно – оцјењује Бећковић. Пјесник додаје:
– Најзад, да Његош за живота није ништа ни био ни створио, посмртно мучеништво прославило би га и овјенчало несвенљивим вијенцем. И да ништа није претрпио сем што су му седам пута кости претурали и седам пута га сахрањивали, било би довољно да буде уписан у мученикослов светих. Они који су га мртвог прогањали и опорочавали, нису ни слутили, да му, тако, исписују житије и да ће његово посмртно страдање, на правди Бога и пред очима свијета, постати и најрјечитије образложење за његово светитељство. Нема пјесника који је толико страдао. Тако страдају само светитељи, утолико светији уколико страдају за поезију и због поезије. Само се око светитеља и светиња разгоријевају бојеви који не престају. Рушење капеле на Ловћену, за коју је он поставио први камен и рекао – „овдје ме копајте“, најварварскији је чин времена које је обиловало небројеним варварствима. Пошто је срушена на Ловћену та капела умножава се и, као „у време кад су цркве летеле“ појављује се на другим висовима. Откуд би свака од тих капела била света, а да онај чије су оне, није светац – записао је академик Бећковић.
Поред Предговора, књига садржи још четири поглавља и додатак. У првом поглављу налази се Житије Св. Митрополита Петра Другог, Цетињског пустињака и Ловћенског тајновидца које је написао митрополит Амфилохије. У другом поглављу приказан је кратки илустровани историјат Ловћенске капеле (1845 – 2017), док треће поглавље доноси попис цркава саграђених по узору на ловћенску Његошеву капелу. Дат је и кратак преглед изградње Цркве Св. Петра Ловћенског у Бару у четвртом поглављу, а на крају је прилог, у коме је донијето писмо у којем је митрополит Амфилохије апеловао на Игора Лукшића док је био премијер, да се обнови капела на Ловћену.
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
