Прича о бањи Витезди

Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем други сиђе пре мене. (Јн 5, 7)

Прича о бањи Витезди у Јеванђељу по Јовану није још само једна у низу прича о Божијем чудотворству. Да, она говори да је анђео господњи, повремено, узбуркавао воду, у којој би, онај који први до ње стигне, налазио излечење од болести. Ипак, порука и смисао овог догађаја морали би бити дубљи.

Прича говори да је испред бањске воде чекало мноштво болесних. Помоћ је, пак, добијао само један од њих, који би први стигао до воде када се она узбурка. Чему такав начин исцелења болесника? Зашто само један и то онај који први стигне, добија исцелење? Неће ли онда они најслабији и најболеснији остати без онога што чекају? Зашто је Бог ставио такву препреку онима који траже излечење? Можда да би нам указао на одговоре на нека важна питања.

Јеванђеоска прича се са чудотворног бањског лечилишта усредсређује на једног од мноштва несретника, који је деценијама чекао на свој ред, на своју купку у чудотворној води. Тај човек и његова прича, чини се, јесу суштина овог јевнђеоског одељка. И поред своје велике вере и упорности, он, нажалост, није стизао до циља. А његов циљ је био да оздрави, да стигне до чудотворне воде које се Бог дотакао. Хтео је Бога. Вољом је хитао Богу, али није имао снаге. Био је сам. Недостајао му је човек: „Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода...“ (Јн 5, 7). И заиста, то „немам човека“ је наслов свељудске трагедије. „Немам човека“, како и сама прича показује, нужно води и до „немам Бога“. „Немам човека“ и „немам Бога“, нераздељива је немаштина која води у патњу и смрт. Погледајмо мало ближе шта значи „немам човека“.

„Немам човека“ значи самоћу. Индивидуализовано, распаднуто човечанство. Раздељену природу људску, „атомизованог“ Адама. Израз „атомизација Адама“ употребљавао је Свети Софроније Сахаров, говорећи о трагедији првородног греха. У чему се огледа та трагедија? У супротстављености једног и мноштва, појединачног и заједнице. У поистовећивању онога што је икона Божија у човеку, а то је личносни начин постојања, са индивидуалношћу. У књизи Постања, пре него што ће створити човека, Бог говори: „Да створимо човека по лику Нашем и по подобију Нашем!“ (Пост 1, 26). Шта нам Библија овде открива? Један Бог говори у множини. По тумачењу Светих Отаца, Бог се на овом месту открива као Света Тројица. Један није самац, већ Личност – Један незамислив без Многих, Отац без Сина и Духа Светога и обрнуто. Једног потврђује као постојећег Други: „Ко је видео мене видео је Оца!“ (Јн 14, 9). Бити значи имати другог наспрам себе – заједничарити у слободи и љубави. Бивствовање је заједница, општење, нераздељиво јединство. Зато нису три Бога, већ један Бог. Три божанске Личности на раздељују своју природу, не „атомизују“ Личности – не постоје „по себи“, као индивидуе. Појединачност, конкретност не постиже се раздељивањем и осамљивањем већ општењем, заједницом. По тој икони требао је да постоји и човек. У наведеном стиху књиге Постања употребљена је реч „адам“ (=човек) без члана (уз именицу). То значи да је божанско саветаовање „да створимо човека“ подразумевало општост, неподељено мноштво, човечанство. Адам значи једног многоипостасног (=многоличносног) човека – једну људску природу коју пројављују, не раздељујући је, многе људске личности. Иконично, као што једну божанску природу пројављују три божанске Личности. Да је то тако показује следећи стих у књизи Постања који каже: „И створи Бог човека по лику своме, по лику Божијем створи га; мушко и женско створи их.“ (Пост 1, 27). Овде је именица „човек“ (адам) употребљена са чланом – ха-адам. Члан говори да се ради о конкретном, појединачном бићу – о личности. Но, ни личност не значи самоћу, јер „створи га“ подразумева и „створи их“, како у стиху даље следи. Једног нема без другог, бивствовања нема без општења, без заједнице. „Није добро да човек буде сам...“, говори даље богонадахнути библијски текст (Пост 2, 18). Имам човека, дакле јесам! То је икона Божија у човеку. Са том иконичношћу човек треба даље да крене – ка подобију Божијем. Јер, обратимо ли пажњу, видећемо да Божански савет говори о стварању човека по „лику и подобију“ Бога (Пост 1, 26), али да се, у следећем стиху, стварање човека описује као „и створи Бог човека по лику своме“ (Пост 2, 7). Подобије је прећутао. Ово говори да је „по лику“ датост, а да је „по подобију“ задатост човеку. Изазов његовој слободи и љубави да оно „имам човека“ досегне до оног „имам Бога“. Да се човек, као личност, не заустави само на другом човеку, на општењу са створеним светом, већ да уђе у заједницу са Нествореним, са Богом. Подобије је призив у вечност, у бесмртност, у истинито бивствовање.

У чему се онда огледа првородни грех? Шта значи умрети? Насупрот постојању, које је поистовећено са нераскидивом заједницом (јер је божанска заједница Оца и Сина и Светога Духа образац сваком „јесте“, сваком постојању, уколико оно жели да се назове истинитим), смрт и непостојање значе раздвајање, распадање. Не досегнувши оно „по подобију“, што је у библијском тексту описано као непослушност Божијој заповести, људи су се одвојили од Бога. Грех, који води у смрт, јесте страх од другог, скривање пред другим. „Адаме, где си?“, дозивао је Творац своје створење након људског сагрешења (Пост 3, 9). Грех је убеђеност да други није потребан да би конкретна личност постојала. Свети Оци су исконски грех називали самољубљем. Самољубље значи одвајање од другог, затварање у властито сопство, претварање личности у индивидуу. То је „атомизација“ о којој је говорио Свети Софроније Сахаров (види његове Духовне беседе у издању манастира Хиландара). Грчка реч „атомон“ значи недељив, који је конркетан, један – али постојећи у односу на самог себе, јасно ограничен, одвојен од других (насупрот личности која као конкретна и једна постоји само у заједници са другим личностима, како нам је то откривено у догмату о Светој Тројици). „Атомизација Адама“ значи распадање једне људске природе (=једног Адама) на мноштво индивидуа. То распадање је кренуло прво одвајањем од Бога, но није се на томе зауставило. Одбивши Бога, те немајући истинито биће, човек је одбио и другог човека – атомизација до самог краја. „Немам Бога“ нужно је произвело и „немам човека“. Атеистичка философија је то недвосмислено показала кроз речи Жан Пол Сартра: „Други је мој пакао!“ Не „други“ као Бог, јер Бог је, ускликнули су још раније, „мртав!“ („ми смо га убили“, говорио је Ниче), већ „други“ као човек. Атомизација. Распадање једног, многоипостасног Адама на атомизоване идентитете, на индивидуе. Адамова смрт, на коју је Бог давно упозорио: „...јер у који дан једеш од њега, умрећеш.“ (Пост 2, 17). Адамова смрт видљива је, парадоксално, у нашим животима. Живимо умирући и умиремо живећи. Живот атомизованог Адама је ништа друго до један процес умирања. Умирући живот или живећа смрт, ако је тако боље изразити овај онтолошки оксиморон, постала је арена отимања. Грабеж. Самољубље, атомизација личности, другог је не само учинила онтолошки неважним већ је други постао претња за властито биће – „други је мој пакао“.

Ту грабеж атомизованих личности осетио је несретни човек у бањи Витезди, безуспешно покушавајући да допре до лековите воде. Елиминисан је од јачих индивидуа. Закон природне селекције. Социјалдарвинизам. „Господе, немам човека“, тужно је говорио. Као да је говорио: „Господе, овде нема личности!“ Јер, личност не оставља другог. Њој нема постојања без друге личности. Авај, ка води су хрлили о себи мислеће атомизоване личности, индивидуе, пород палог Адама. Самци. Пакао другости решен је природном селекцијом. Побеђују јачи атоми. Слабији нестају. Атомизоване личности не могу са себе скинути исконски грех самољубља чак ни онда када желе и хитају Богу. Јер, „имам Бога“ без „имам човека“ нужно од Бога чини само „вишу силу“. Потребити у бањи Витезди хитали су за „силом“ која је била у узбурканој води. Хитали су не толико ради Бога колико ради вере у „силу“, која је, узгред, била божанска. Но, то и није било толико важно. Њима је била потребна „сила“ да их излечи. Корист. Неодвојива од самољубља. Онај, пак, који је хтео ка Богу, видео је да Му не може прићи јер „нема човека“.

Стога, ова јеванђеоска прича не говори само о људској бескрупулозности обезбоженог света. О постојању атомизованих самољубаца којима је други само једно – пакао. О умирућем животу распалог Адама чија је једина логика постојања – природна селекција преточена у свесни социјалдарвинизам. Прича не говори само да „немам Бога“ нужно води и у „немам човека“. Говори и о лажној побожности. О лицемерно прикривеном самољубљу. Без свести о „немању човека“ Бог се не може познати. Он остаје безлична „виша сила“. Зато јуришници на „чудотворну воду“ нису приметили Бога који је ходао међу њима. Заслепљени силом нису приметили Личност. Сусрета са Њим удостојио се и излечење добио онај који је деценијама верно чекао и беспомоћно се успињао ка месту Божијег јављања, знајући да је његов труд узалудан све док „нема човека“. Прича, дакле, говори да је свако „имам Бога“ без „имам човека“ фантазија, бесмислица и сујеверје. До Бога, до оног „по подобију“ стиже се само са другим човеком.

То је пут да се зацеле смртне ране Адамове – сабирање људи међусобно и присаједињење тог Сабрања Богу. Други, као Бог и други као човек, мора се из „мог пакла“ и угрозитеља преобразити у потврду мог идентитета, мог постојања. Један не сме бити замислив без многих. Cogito, ergo sum се мора преобразити у Волим и вољен сам, дакле постојим. То су и две најважније заповести о којима „виси сав Закон и Пророци“: љуби Бога и љуби ближњег свога. (Мт 22, 37-39). Двоједна љубав која је живот. Живот вечни. Човек по лику и по подобију Божијем. Обожени човек.

Александар Милојков

Објављено у Православном мисионару 

новембар/децембар 2012.