Јудејци су по Закону празновали Пасху, односно прелазак из Египта у Палестину. Ми празнујемо еванђелску Пасху, тј. прелазак наше природе у Христу из смрти у живот, из пропадљивости у непропадљивост. Која би реч могла да изрази различитост у узвишености између онога што је старим законодавством било установљено као светиња и повода за наше празнике? Људска реч, наравно, не може да изрази такво превасходство и стога је сада уипостазирана Премудрост највишег Оца, превечни и надсуштаствени Логос Божији Који се човекољубиво сјединио са нама и настанио код нас, делима показао повод за празник и јасно означио висину тог превасходства. Ми сада празнујемо прелазак наше природе у Њему, али не из подземне сфере (преисподње, подземља) на површину земље, него са земље на небо - небеса, а затим и до престола Онога Који влада над свима.
2. На данашњи дан Господ није само, након Васкрсења, стао међу Своје ученике, него се и одвојио од њих. Он се пред њиховим очима вазнео на небо, ушао у истинску Светињу над Светињама и сео са десне стране Оца, изнад сваког началства и власти, изнад сваког имена и достојанства које се познаје и именује како у овом тако и у будућем веку. Као што је и пре Васкрсења Господњег било много васкрснутих, тако је и пре Његовог Вазнесења било много вазнетих. Дух је узнео пророка Јеремију, а ангео Авакума. Изнад свега се пише о ватреној кочији којом је био узнесен Илија. Он, међутим, није прешао границу земље (земљине атмосфере) и била је то само нека промена места, јер вазнесењем је сваки од њих узиман са земље, али није излазио изван граница земље. Исто тако су се и они који су били васкрснути изнова враћали у земљу и умирали. Међутим, када је Христос васкрсао из мртвих, смрт није могла да овлада Њиме, исто као што се сада, када се вазнео, сва висина нашла под ногама Његовим, сведочећи свима да је Он Бог Који је изнад свега.
3. Ово је откривена (јављена) Гора Господња, каже Исаија (Иса. 2; 2), а изнад свих врхова духовних гора је дом Божији – тело Господње, јер у телу није дошао ни ангео ни човек, него Сам Господ Који нас је спасао, поставши ради нас сличан нама и истовремено непромењено остао Бог. И као што, силазећи, није променио Своје обитавалиште него је снисходио, тако ни сада, усходећи, Он није променио обитавалиште божанске природе, него је на вишњи престо посадио нашу природу коју је примио. Заиста, требало је да прворођени из мртвих изведе пред Бога нашу природу, као неки зачетак прворођених испред целог рода.
4. Ма колико претходних васкрсавања и вазнесења да је било, ниједно не празнујемо тако као Васкрсење и Вазнесење Господње, јер ми нисмо нити ћемо бити учесници тих других (васкрсавања и вазнесења). Од њих немамо другу велику корист, осим тога што нас она приводе вери у Васкрсење и Вазнесење Спаситељево, а ми јесмо и бићемо причасници тога Васкрсења и Вазнесења, јер је то Васкрсење и Вазнесење људске природе (коју је Господ наш Исус Христос примио Оваплоћењем), па чак не ни само људске природе (као такве), него и оних који верују у Христа и ту веру показују на делу. Све оно што је Господ, нерођен и нестворен по Својој Божанској природи, учинио – учинио је ради нас. И тај земаљски живот који је проживео – Он је проживео ради нас, показујући нам пут који води у истински живот; и то што је пострадао у телу – пострадао је ради нас, исцељујући наше страсти; ради наших сопствених грехова отишао је у смрт; ради нас је и васкрсао и вазнео се, припремајући нам Васкрсење у бескрајном веку, јер сви који наслеђују овај живот подражавају, колико је то могуће, савршавање Његовог домостроја на земљи.
5. Почетак тог подражавања је свето крштење које представља изображење погребења и васкрсења Господњег. Средина је врлински живот и управљање према Еванђељу, а крај се огледа у победи над страстима путем духовних подвига, победи која доноси безболан, непролазан и небески живот, о чему говори и Апостол: Јер ако живите по телу, помрећете; ако ли Духом умртвљујете дела телесна, оживећете (Рим. 8; 13). Они, дакле, који живе по Христу, подражавају Његов живот у телу. Свако од њих ће умрети када дође време, пошто је и Он умро у телу, а тако ће (као тело Његово) и да васкрсну, прослављени и нетрулежни, но не сада, него када дође време. Осим тога, они ће се и узети, како и Павле каже: Бићемо узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свтда с Господом бити (1. Сол. 4; 17).
6. Видите ли како свако од нас, ако пожели, постаје заједничар Васкрсења и Вазнесења Господњег, наследник Божији и санаследник Христа? Зато се радујемо празнујући Васкрсење и Вазнесење и узвођење наше природе, и почетак васкрсења и вазнесења свакога од верних, наводећи еванђелске речи које данас треба да се читају: (Васкрсли) Исус стаде међу њих (тј. међу Своје ученике).
7. Зашто је стао међу њих и ишао са њима? Изведе их напоље до Витаније - каже Еванђелист – и подшавши руке Своје благослови их (Лк. 24,50). Зато, да би показао да је потпуно здрав и неповређен; да би показао да су Му ноге снажне и сасвим јаке; али и да су ране од клинова и руке управо онакве какве су биле када су прибијене на Крст, и копљем прободено ребро, а можда и трагове од удараца, показујући све то као доказ Спасоносних Страдања. Чини ми се да речима стаде међу њих Еванђелист показује да је Он самом Својом појавом и благосиљањем утврдио њихову веру у Њега. Он није стао само посред свих њих, него и посред срца свакога од њих и утврдио је веру, тако да се за свако срце може рећи оно из Псалма: Бог је усред њега, неће се поколебати (Пс. 45; 6). Од тог времена, апостоли Господњи постали су чврсти и непоколебиви.
8. Он је стао међу њих и рекао им: Мир вам! - тај слатки, познати и за Њега уобичајен поздрав. Мир има двојако значење: постоји мир који имамо у односу према Богу и који је превасходно плод благочашћа (побожности), али постоји и мир који имамо у односу један према другом, који обично настаје као последица еванђелских поука. Оба (ова мира) Господ је предао у једном Свом поздраву. И као што им је заповедио да чине када их је први пут послао – У коју год кућу уђете најпре кажите: Мир дому овом (Лк. 10,5) – тако и Сам чини. Улазећи у кућу у којој су били сабрани, Он им је одмах предао мир. Како је, међутим, видео да су они били потресени неочекиваним и невероватним виђењем – јер се каже да су помислили да виде духа и да је то што виде привиђење – Сам им објављује немир њихових срца и показује да је управо Он тај коме су и пре страдања и васкрсења говорили: Сад знамо да све знаш, и не треба ти да те ко пита (Јн. 16; 30), уверавајући их кроз испитивање и додир. Када је видео да су прихватили истину, Он их још више утврђује у њој и кроз овај испит. Истовремено док им је предавао мир, Он је предложио да учествује у њиховом обеду. И док још не вероваху и док се чуђаху, али не због сумње него од радости, рече им: Имате ли овде шта за јело? А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима (Лк. 24; 41-43).
9. Његово пречисто тело узимало је храну и након Васкрсења, али не зато што је имало потребу за храном, него да би им на тај начин пружио потврду Свога Васкрсења и да би показао да је Његово садашње тело исто оно које је са њима кушало храну пре Страдања. Њему храна није била потребна по природи смртних тела, него према божанском дејству (енергији) или, како би неко рекао: као што огањ троши восак, само са том разликом, што је огњу, да би постојао, потребно запаљиво вештаство, а бесмртнимтелима није потребна храна да би се одржала.
10. Окусио је комад печене рибе и мед у саћу, који представљају и символе његових тајни јер је нашу природу, која као риба плива у води страсног живота испуњеног насладама, Логос Божији ипостасно присајединио Самом Себи. Он ју је божанским и неприступним огњем Свога божанства очистио од сваке страствене склоности, учинивши је пламеноликом и причасном божанству. Причасношћу том огњу за који Господ каже да је дошао да га баци на земљу Он не обожује само тело које је примио од нас, него и свакога од оних који су удостојени општења с Њим. Поред тога, наша природа је налик и пчелињем саћу, јер у телу крије ризницу разума, као што се у саћу крије мед. Још већу сличност овоме показује свако ко верује у Христа: као што је мед сабран у саћу, тако и он у души и телу има похрањену благодат божанског Духа. Од овога куша и Господ, јер је Њему пријатна храна спасење свакога ко учествује у Његовој природи. Он не једе све, него само меда у саћу, тј. одређен део, пошто нису сви поверовали. И није Он Сам узео тај део, него је узео оно што Му дају ученици, јер ученици Му приводе само оне који су поверовали, одвојивши их од неверујућих.
11. Окусивши пред Својим ученицима комад печене рибе и меда у саћу, Господ их је подсетио на речи које им је раније саопштио полазећи на Страдање и показујући им да је говорио истину, јер се догодило као што је предсказао. Он им је отворио ум да разумеју Писмо и да схвате да се збило онако како је било написано и како је и требало да буде: да услед безграничног океана Свог човекољубља Јединородни Син Божији ради људи постане човек, да се јави и да Очинским гласом и појавом Духа Светога добије сведочанство са висина, да Својим необичним делима и речима приведе вери и изазове дивљење, да претрпи завист и да буде предат људима који нису тражили славу Божију него људску, да буде распет и погребен, да устане из мртвих у трећи дан и да у Име Његово буде проповедано покајање и опроштај грехова, почев од проповеди у Јерусалиму; да они треба да буду проповедници и сведоци онога чему су били очевици и Онога Чији су служитељи били. Обећавајући да ће им са небеса послати Очево обећање, тј. Духа Светог, Он им заповеда да седе у Јерусалиму док се не обуку у силу са висине.
12. Након што је са Својим ученицима беседио о делу спасења, Он их је извео из дома и повео до Витиније. Ту их је благословио, а затим одступио од њих и узнео се на небо. Користећи облак као кочију, узишао је у слави и ушао у нерукотворену Светињу над Светињама, сео са десне стране Величанства на небесима, учинивши наше тело (тј. нашу људску природу) причасником како божанства, тако и престола, Пошто апостоли нису престајали да гледају на небо, појавили су се ангели и објавили да ће Он поново доћи са неба и то на исти начин како су видели (да се узноси). И Сам Господ је (о томе) говорио, а Данило је први предсказао: Видех, каже, како Син Човечији иђаше с облацима небеским (Дан. 7; 13), док је Господ рекао: Угледаће Сина Човечијег где долази на облацима небеским са силом и славом великом (Мт. 24; 30).
13. Тада су се ученици попели на Елеонску (Маслинову) гору са Које се вазнео и поклонили се пренебесном Владици који је сишао овамо и онебесио земљу, Који се узнео са тога места где ће поново доћи, Који је сјединио оне доле (земне) са онима горе (тј. са небеским) и установио једну Цркву у славу Свога човекољубља, небеску и истовремено земаљску. Одатле су се радосно вратили у Јерусалим и били непрекидно у Цркви имајући ум на небесима, радујући се и благосиљајући Бога и припремајући се за примање обећаног доласка божанског Духа.
14. Ово је, браћо, да сажето кажемо, начин на који треба да живе сви они што се називају по Христу: они треба да пребивају у молитвама и прозбама и да, подражавајући ангеле, имају духовни вид устремљен ка пренебесном Владики, да се радују и благослове Владику непорочним начином живота, те да тако ишчекују Његов тајанствени Долазак, сагласно Псалмопојцу који му каже: Певаћу и разумећу на путу непорочном: када ћеш доћи к мени (Пс. 100; 2). И велики Павле је, објављујући исто то, рекао: Наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа (фил. 3; 20, Јевр. 6; 20). Тако убеђује и предводник Апостола, Петар: Сасвим се надајте благодати која ће вам се донети откривењем Исуса Христа (1. Петр. 1; 13), Којега не видевши љубите (8). Ово каже и Господ: Нека буду бедра ваша опасана и лампе упаљене, и будите као човек који чека Господара свога да се врати (в. Лк. 12; 35). Он, дакле, није укинуо ни суботу, него ју је испунио, показавши заиста благословену суботу, дан који је већи од дана (простог) одмора од телесних дела, те стога има двострук благослов: одмарајући се од земаљских, па дакле и бескорисних ствари, ми пребивамо у Богу са непостидном надом тражећи оно што је небеско и непропадљиво.
15. По старом Закону, субота је била једини такав дан у седмици, па се зато неразумним Јудејцима и учинило да је Господ нарушио законску суботу. Он пак каже: Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем, него да испуним (Мт. 5; 17). Како то Он није укинуо ову суботу него ју је, сагласно Закону, испунио? Дух Свети је обећан као дар онима што Га даноноћнотраже. Он је пак заповедао сталну спремност и бдење, говорећи: Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човечији (Мт. 24; 44). За оне који желе да Му у потпуности буду послушни, Он је сваки дан претворио у благословену суботу, и тако није укинуо, него је и ту испунио Закон.
16. Ви, дакле, који сте спутани светским стварима, ако одбаците користољубље и међусобну мржњу, ако се будете трудили да истинујете (тј. да живите истинољубиво, при чему не мисли се само на говорење истине, него и на провођење живота сагласно Истини – прим. прев), ако будете целомудрени – сваки ћете дан учинити својом суботом, јер нећете творити никакво зло. Када пак наступи дан спасоноснији од других (тј. празнични дан), онда треба да будете слободни од сваког посла и речи, да стрпљиво пребивате у храму Божијем, да савесно слушате оно што се чита и проповеда и да се скрушено предате прозбама, молитвама и појању Богу, јер ви на тај начин испуњавате суботу – живећи сагласно Еванђељу божанске благодати, досежући духовним оком до Онога Који седи изнад небеса са Оцем и Духом, до Христа, Који нас је учинио синовима Божијим – усињеним не само по имену, него заједницом божанског Духа, Самим Телом и Самом Крвљу Својом, тесно сједињеним са Богом и међу собом.
17. Сачувајмо, дакле, ово међусобно јединство кроз неразрушиву љубав. Свагда гледајмо на вишњег Родитеља, јер више нисмо од земље и земни, као први човек, него смо постали небески као и други Човек, Господ. Какав је земни, такви су и земни; какав је небески, такви су и небески. Као што смо носили лик (образ) земног, тако ћемо носити и лик (образ) Небеског, а срце ћемо имати горе, код Њега, и созерцаваћемо ово велико виђење: нашу природу као савечну невештаственом пламену божанства. Одбацимо везе са кожном одећом у коју смо обучени услед преступа и ступимо у Свету Земљу, а ту свету земљу свако показује сам у себи путем врлина и непоколебиве устремљености ка Богу,
18. Нека тиме задобијемо одважност да, када Бог дође у огњу, приступимо да се озаримо и да у векове обитавамо уз озарене, у славу Његове највише Светлости, тросунчаног и најједноначалнијег Блистања, Којем припада свака слава, сила, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.
Преузето из књиге
„Господе, просвети таму моју“,
Београд 2005.
