Данас су нам, драга браћо и сестре, више него икад потребни Светитељи Божји. Имамо толико духовних књига, које су нам свакако корисне, али су нам далеко потребније Живе ипостасне Књиге у које се уселила Реч Божја. Имамо и стотине храмова и они су нам свакако потребни, али су нам далеко потребнији Живи ипостасни Храмови у које се уселио Дух Свети. Имамо и доста проповедника и проповед је потребна, али су далеко потребнији Живи Сведоци Живога Бога. Једног од таквих савремених богоносаца и сведока Христових се литургијски сећамо данас. Сећамо се човека који је био својеврсна „привилегија“ нашег поколења, с обзиром на то да се упокојио крајем 20. века. Пре неколико дана на општу радост свих православних, овај Божји угодник је канонизован од стране Цариградске патријаршије. Старац Порфирије Кавсокаливит, човек чији литургијски помен данас празнујемо, је толико посебан не само међу хришћанима, већ и међу благодатним старцима уопште, да нећемо претерати ако кажемо да се такав Старац појављује једном у неколико столећа.
Није могуће у једној проповеди ни приближно осликати његову величину, али је могуће исцртати обрисе његовог дивног духовног лика који је тако посебан. Љубав је била прва његова типична особина. Из љубави је пошао на Свету Гору да би се потпуно предао Христу, из љубави према Христу је служио својој Цркви и свима који су му долазили за помоћ, у љубави Христовој све је посматрао и она га је у свему инспирисала и водила. То није била нека сентиментална, индивидуалистичка љубав којој су склони многи: била је то жртвена љубав која је доживљавана и проживљавана кроз Цркву као богочовечански организам. Из те „луде“ љубави Старац Порфирије је умео Христа да види и препозна свуда: тражио је Његов траг у цвећу, птицама, звездама... чак је и са стенама и камењем беседио о духовним стварима које му је Господ откривао.
Ова љубав је била праћена болом, од најранијег детињства – Старац је целог живота носио крст многобројних телесних бољки. Болести које је код других молитвом благодатно исцељивао, код себе је свесно подносио желећи да што дубље састрадава са невољницима и страдалцима. Због такве жртвене љубави се удостојио благодатних дарова какви се ретко виђају: пред Порфиријем су нестајале временске и просторне баријере, а откривале се ширине и дубине људских душа и срца. Све је пред његовим умом постало прозирно као стакло. Таквих благодатних дарова се удостојио већ као млади послушник у светогорском манастиру, у другој деценији живота, добивши их преко руског подвижника Димаса на посве специфичан начин. Можемо слободно рећи да је после љубави, послушање било врлина која га је удостојила толиких благодатних дарова. Порфирије је гајио безрезервно послушање према својим старцима Светогорцима, чак и онда када је од њих добијао супротстављене заповести. И касније, као јеромонах, увек је инсистирао на послушању Цркви, говорећи да молитва не може да се уздигне до Господа ако имамо било шта у срцу или уму против свог епископа. То је веома поучна ствар за наше време када свако налази за сходно да говори о црквеној јерархији са непоштовањем.
Посебна oдлика Старца Порфирија је био његов начин подвизавања. Он је говорио да постоји пут борбе против страсти, када се каже „дај крв и прими Духа“, али да је он изабрао други пут који препоручује. Тај други пут јесте пут сталног смиреног усмеравања ума и срца ка Христу, сталног стремљења ка Њему, ка испуњавању Заповести Божијих и задобијању љубави према Господу. Често је умео да говори да не треба истеривати мрак из собе, већ напросто отворити рупицу на зиду да уђе светлост и тада ће мрак сам по себи нестати. Јер, како то објашњава блажени Старац, када Христос дође, силе таме немају шта да траже у нама. Стога је задобијање Христа била суштинска ствар коју је тражио од својих духовних чеда. Данас када људи више причају о Антихристу него о Христу, ово је веома важна препорука.
Још једна посебна одлика Старца јесте његов дар за истраживање разних наука и за проналазаштво. Сетимо се да је својевремено пронашао специфичну рецептуру тамјана спојеног са брикетом, а једном приликом је сам конструисао радио пријемник да би слушао црквени радио. Редовно се занимао за достигнућа медицине, физике и других наука и консултовао се са стручњацима из наведених области. Све то, дакле, чинио је човек који је у формалном смислу имао два разреда основне школе!
Старац Порфирије је још по нечему био посебан – ону детињу радост и непосредност коју је имао са дванаест година када је отишао на Свету Гору задржао је целога свога живота. Када гледамо његове слике, увек видимо један радостан и отворен лик, са кога сија благочестив и смирен осмех. Таквом човеку је лако прићи и такав човек свакога придобија за Христа.
И на крају, наведимо још једну његову одлику: Старац Порфирије је много волео српски народ и међу Србима је имао доста духовних чада. Када је богоборна комунистичка кула на овим просторима полако почела да се урушава средином осамдесетих, Старац је рекао како види Христа који иде српском земљом и одабира оне који су његови, што се недуго потом заиста и остварило. Нека би молитвама Светог Старца Порфирија и ми били међу онима које је Христос одабрао да би живели за Њега свим својим бићем, амин.
*Из књиге Празниче беседе (Бернар, 2014) презвитера Оливера Суботића
