Моја добра и лијепа сестро,
Кажу људи – Не може све једна мајка да роди. И заиста не може. Ту сам истину спознала када сам тебе упознала. А упознале смо се управо једног оваквог кишног новембарског дана, као што је и овај када си отишла своме Господу, кога си толико вољела.
Бојим се мила моја, да у ова црна слова која пишем на бијелој хартији не може стати опис оне љубави коју је сваки човјек осјећао у сусрету са тобом.
Неће и не може. Пишем ове редове више да бих се на свој начин суочила са болом. Пишем у покушају да по ко зна који пут нешто од тебе научим. Да из моје душе на папир изађе неко сазнање које ми умом и тјелесним очима није видљиво.
Пустила си нас да вјерујемо да ћеш још бити са нама овдје под овим небеским шаром. Пустила си нас да се надамо. Ти си све храбрила и гурала напријед. Као да смо ми били болесни а ти здрава. И јесмо моја Машо. Ми смо љубав и милост Божију чекали у твоме оздрављењу а ти си му спремно похрлила у загрљај.
Кћери Херцеговине, Мајко Хришћанко Црне Горе, невјесто Дурмитора, доме Румије, сестро острошка, пријатељу бокешки, видиш ли колико ти је гостију данас дошло? Колико си браће и сестара својим дивним ликом сабрала да те испрати на најважнији пут – пут у Царство Небеско, Христу Богу у загрљај.
Као што си и до сада у свему предњачила, тако и на овај пут мила сејо одлазиш прије свих нас, да нам и тамо приправиш мјесто, да нам освијетлиш путању када слаби и устрашени кренемо стазом којом си ти храбро и достојанствено прошла.
Скупила си дјецу око себе. Седам бијелих вијенаца око твоје главе. Шесторо их те испраћа а једно дочекује. Говориш им тишином која се пролама, милујеш осмјехом неугасле жеље, љубиш их росом, грлиш крстом, једне их другима као залог остављаш. Одважни су, држе се добро. Ослушкују тишину не би ли чули твој звонки глас. Додирују те ручицама не би ли ти измамили загрљај. Прислањају своја лица на твоје, чекајући да им на образ спустиш топли пољубац. Тешко је Машо, тешко је само и гледати. И камен би заплакао, и гора зајечала. Сунце се покрило облаком да не свијетли данас, када сви плачемо због растанка с’ тобом.
Но, не брини сејо. Добро си бирала. Дјецу остављаш у чврстим и сигурним рукама. И оцу Слобу си помоћ припремила. Шесторо малих људи погураће га напријед кад застане, баш онако како си то и ти чинила. Свекрви, оцу и мајци си пуну кућу радости оставила.
Све нас си љубављу задужила.
Тугујемо, не замјери, људи смо. Али, наша туга има и други крај. Улива се и губи у радости Васкрсења. Тог дивног часа којег нам обећа Господ. Дана, када ћемо се, ако Бог да, сви заједно радовати у Њему, тамо гдје нема плача и бола. А до тада, мила моја Приле, видимо се на Светој Литургији, тамо гдје си највише вољела да се сријећеш са онима које волиш.
Путуј соколице у наручје Христа Бога живога и моли се за нас грешне.
Вјечан ти спомен и Царство Небеско!
