Дивни су и чудесни божићни обичаји и пјесме свих хришћанских народа и пјесника Истока и Запада. Сви они, кад су прави, надахнути су црквеним пјесмама и службама заснованим на самом догађају Христовог Рођења у Витлејему од Пресвете Дјеве, предсказаним пророцима, посвједоченим пастирима, небесним анђелима, мудрацима са Истока, описаним Еванђелистима.
Ево како, између осталог, пјева о том догађају пјесник Цркве Божје: Сионе торжествуј, Јерусалиме весели се; граде Христа Бога, прими Творца, смјештеног у пећини и јаслима; отворите ми врата и ушавши у њу, видјећу као младенца повијеног у пелене, Онога који на длану држи сву творевину… Па додаје пјесник: Беспочетни добија почетак и бестјелесни прима тијело; пећина смјешта у себе Онога који је Сведржитељ… Ново на земљи рађа нам се Дијете, Онај који је прије вијекова од Оца неизрециво засијао… Дјева доји, Онога који је хранитељ свих; у пећину се смјешта – несмјестиви… Творац постаје створење… Творца природе рађа Дјева, тијело од Ње прима неизрециви, да би обожио човјечанство…
Савремени човјек, међутим, у опасности је да тај догађај који потреса небо и земљу и којим се открива најдубљи смисао свега постојећег, а посебно човјека и човјечанства, претвори у комерцијални обичај. Онога кога је дубље и здраво људско памћење запамтило као Божић Бату, као Бога који је постао наш бата, брат и вјечни сабрат, подаривши човјековој природи, као Богочовјек, не само човјештво, него вјечно богочовјештво као мјеру човјековог савршенства, претвара у Дједа Мраза. Творац и дародавац вјечнога живота претвара се у старчића који дијели дјеци обичне дарове… Предвјечни Бог који рођењем од Дјеве постаје Дијете младо, обдарујући тиме не само дјецу него сво човјечанство – вјечном младошћу, своди се на трговчића и забавника дјечијег.
Тако бива у наше дане и са прослављавањем Нове године, такође везане од самог почетка за Божић, Христово Рођење. Онај који, како сам каже, ”све чини новим”, даривањем новог вјечног живота и вјечне радости, своди се на пролазно задовољство и радост, безвремени човјек постаје роб времена и ништавила, хљеба и игара…
Такође у свјетлости Христовог Рождества три основне земне, људске стварности, добијају вјечни смисао и значење. Те три стварности Црква Божја освећује и прославља управо уочи Божића као Дјетињци, Материце, и Оце. У свјетлости Богомладенца, Богомајке и небеског Оца, рођење дјетета, материнство и очинство земно, постаје свето тројство, светиња над светињама људског небоземног живота. Поставши Дијете ”најљепши између синова људских”, како га назива пророк Божји још прије Његовог Рођења, Он својим Рођењем освећује тајну сваког зачећа дјетета и рођења. Отуда сваки абортус – чедоморство, представља, не само човјекоубиство, него и христоубиство, богоубиство. Зато није случајно да је чедоморство озакоњено управо у временима атеизације људског рода. Отуда није чудо да се у тим истим временима празник мајке замјењује празновањем ”жене” (”даном жена”), тј. нечим безличним. Материнством, пак као богоматеринством Пресвете Дјеве, и сам Бог постаје наш ”Божић бата”, а кроз њега и свако дијете наш брат и вјечни сабрат. Као што је сва творевина Божја – радионица живота, тако, изнад свега, материнска утроба, утроба жене је створена да буде радионица живота тј. мајка и то радионица вјечног, бесмртног живота. Уништавањем природе око нас – лишавамо је њеног богоданог смисла; убијањем зачете дјеце, материна утроба се претвара у радионицу смрти.
Оно што је такође битно: у Рођењу од Пресвете Дјеве, спојена је дјевственост и материнство. Наиме, као што је предвјечно Рођење Бога, Јединородног Сина Божјег, било дјевствено, цјеломудрено, тако је и Његово тјелесно Рођење дјевствено. Тако су земаљско материнство и очинство, као тајна рођења за вјечност, одсјај тог небеског рођења и ”богоматеринства”. Божанско својство рађања постаје и својство људске природе. Полност, као и друга природна земна својства човјекова, није за вјечност (”који се удостојише добити онај вијек и васкрсење из мртвих нити се жене ни удају” /Лк. 20, 35/, по Христовој ријечи), она је само у функцији, као и сва природа, онога што је вјечно, рађања за вјечност. Тако је и Дјева Богородица, на небески начин постала мајка. Отуда и они који тјелесно не рађају, а рађају и рађају се духовно, постају очеви и мајке, по узору на Пресвету Дјеву. Многе дјевственике и дјевственике називамо очевима и мајкама. То значи да заиста мушко и женско, полност, нису вјечне категорије, у Царству небеском ”нема више мушког и женског… јер сте сви један ”човјек” у Христу Исусу” (Гал. 3, 28). У томе се састоји ”неистражено богатство Христово” и ”устројство тајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа” (Еф. 3, 9), ”док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божјега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13). Све, дакле, извире и рађа се из ”Оца који је на небесима”, тј. из небеског очинства. Без Бога као Оца све је безлично, како у божанству, тако и у творевини. Отуда и људска природа, заснована само на тјелесности и природности, лишена је личносности, подвргнута пролазности и обезличењу, било да се ради о мушком или женском начелу или о ”трећем роду” о коме се данас безумно говори.
Није, дакле, ни мало случајно, што су обезбожене убице небеског очинства у XX вијеку постале оцеубице, матероубице и дјетеубице. Тако и данашњи хуманизам који се темељи на разоваплоћењу Бога Логоса, на његовом свођењу на ”деда мраза”, на одрицању од Њега као ”Божић бате”, дародавца вјечне богочовјечне младости, обоготворује дјетеубиство, матероубиство и оцеубиство, стремећи да уништи ово свето тројство, тј. дијете, мајку и оца, које је слика и образ небеског Бога Љубави, Оца и Сина и Духа Светога.
Њему Богу у Светој Тројици се клањајући, јављеном у личности Богомладенца, Дјетета младог Предвјечног Бога, загрлимо једни друге боголиким загрљајем и отпоздравимо ријечима вјере, наде и љубави: Ваистину се Христос Богочовјек роди!
Архиепископ цетињски
Митрополит црногорско-приморски
+АМФИЛОХИЈЕ
Егзарх свештеног трона пећког
