Његова Светост Сверуски патријарх упутио је Посланицу „архипастирима, пастирима, ђаконима, монасима и монахињама, и свима верним чедима Руске Православне Цркве“. Доносимо извод:
„... Срдачно вам честитам велики празник Рођења Христовог: празник рођења у телу од Духа Светога и Пречисте Дјеве Марије Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Овиме позивамо сав свет да заједно с Црквом прослави Творца и Саздатеља речима „Пој Господу, сва земљо“ (ирмос 1. песме канона Рођењу христовом).
Свеблаги Бог, који воли Своју творевину, шаље Јединородног Сина – дугоочекиваног Месију да Он саврши дело нашега спасења. Син Божји, који је у наручју Оца (Јн 1,18), постаје Син човечји и долази у наш свет да би нас Својом крвљу избавио од греха и да жаока смрти не би више плашила човека.
Знамо да су мудраци који су се поклонили Христу, донели дарове. Које дарове можемо, пак, ми принети Божанском Учитељу? Ово је дар који Он лично тражи од нас: „Дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путове“ (Приче 23,26). Шта то значи дати срце? Срце је символ живота. Ако оно престане да бије, човек умире. Дати срце Богу значи посветити Му свој живот. Ово посвећивање не захтева одрицање од свега што имамо. Позвани смо да једино удаљимо из срца оно што ствара сметњу Божјем присуству у њему. Када су све помисли заузете само сопственим „ја“, када у срцу нема места ближњему, тада и Господу нема места у њему. А присуство ближњега у срцу зависи пре свега од наше способности да преживимо бол другога човека и одазовемо се на њега делима милосрђа.
Господ тражи од нас да ходимо Његовим путем. Ходити путем Божјим значи видети божанско присуство у свом животу и људској историји: видети пројаву како божанске љубави, тако и Његовог праведног гнева.
Минула година је у животу нашега народа била испуњена подсећањима на трагична догађања 20. века и на почетке прогона вере. Сећали смо се подвига новомученика и исповедника који су чврсто посведочили своју преданост Христу. Међутим, чак и у то страшно време по нашу земљу Господ је пројавио своју милост: после принудног двостолетног прекида васпостављено је патријараштво у Руској земљи, и Црква је у тој туробној години искушавања добила у лицу светитеља Тихона мудрог и смелог пастира, чијим су усредним молитвама пред престолом Свевишњег Творца наша Црква и народ могли проћи кроз огањ искушења.
Данас преживљавамо нарочити период: невоље нису изашле из овога света, јер свакодневно слушамо о ратовима и чујемо гласове о ратовима (Матеј 24,6). Па ипак, колико је много љубави Божје изливено на род људски! Свет постоји упркос силама зла, јер људска љубав и породичне вредности опстају упркос невероватним настојањима да се разоре, оскврнаве и извитопере. Вера у Бога је жива у срцима већине људи. А наша Црква, без обзира на деценијска гоњења у недавној прошлости и напоре да се поткопа њен ауторитет у данашњици, била је, остала је и за свагда ће бити место сусретања с Христом.
Верујемо да ће после садашњих искушења народи историјске Русије очувати и обновити своје духовно јединство, да ће напредовати материјално и духовно...“
Извор: Српска Православна Црква
