Aли ако би неко питао, ’Зашто су баш у овом тренутку ови велики и неописиви дарови дати?’ требало би да одговоримо: стога што је у овом тренутку више него у било ком другом човјек спреман и сабран да се посвети Богу, и он вапи за Њим и очекује милосрђе од Њега. (Свети Исак Сирин, Омилија двадесет и трећа)[2]
Тешко да би се нашао ауторитет који би превазишао Светог Исаака Сирина када би се тражило мишљење о природи божанског виђења од оне врсте којом је био дарован небесни заштитник овог предавања, Свети Константин Велики: «Божанско виђење је умно ванчулно откривење. Њега чини ум покретан духовним увидима у Божанство. Али, моћ да се вољно покреће [ка сагледавању] божанскога без откривења од стране божанске благодати, није положена чак ни у природу ангела“.[3]
Но, постоји и један много рецентнији извор који говори о Константиновом виђењу и који ћемо навести овде, иако је он прилично различитог поријекла и прилично различитог погледа на modus operandi божанских откривења. Aмеричка пјесникиња и пјевачица Пети Смит (Patti Smith) написала је и снимила десетоминутну медитативну пјесму названу Константинов сан и укључила је на свој албум Banga. (Албум је назван по псу Понтија Пилата, што је библијска чињеница позната нам из прилично свјежег апокрифа по имену Mајстор и Маргарита).[4] Banga с пјесмом Constantine’s Dream је објављена 2012. године, управо на вријеме да послужи као prequel низу светковина којима је обиљежена 1700. годишњица Миланског едикта 2013. године, чији је врхунац била литургија коју су служили сви православни патријарси окупљени у српском граду Нишу, који се звао Naissus у вријеме када је у њему Јелена родила будућег цара Константина, 27. фебруара 272. године Господње.
Константинов сан је саздан у ствари из четири сна: први је сан у којем Пети Смит види Светог Франческа Асишког; други је сан сликара Пјера дела Франческе (Piero della Francesca) о Константину Великом – а дела Франческа умире баш оног дана када Колумбо открива Нови Свијет, 12. октобра 1492. године; трећи је сан самог Цара Константина о „знаку у ком ће побједити“ и коначно, четврти је сан који је Колумбо уснио кад је стигао у Америку. За Пети Смит, сви ови снови су нарколептички снови који се једва – ако ли уопште – могу разлучити од стварности, у којој она лебди пред дела Франческовом фреском у базилици у Арецу на којој је приказан Константинов сан.[5]
Пјесма/поема Constantine’s Dream је јукстапозиција утопијских визија Светог Фрање, Пјера дела Франческе, Цара Константина и Кристифора Колумба с једне стране и апокалиптичког „ужасног краја човјечанства“ у освит XXI вијека с друге стране. Чак и ангел који долази Константину „и покаже му / Знак Часног Крста на небесима / И на њему је било написано / У овом знаку ћеш побједити“ на крају постаје Колумбов водич у „апокалиптичну ноћ“ у којој „Колумбо видје васколику природу у пламену“: Но, није јасно да ли је ангел из нарколептичног сна Пети Смит био и вјесник „истинског виђења“ које долази само „Кроз очишћење ума“, као што је такво стање описао Свети Исаак Сирин.[6]
Када се Пети Смит успела на подијум у Штокхолму у суботње јутро 10. децембра 2016. године да би примила Нобелову награду за књижевност у име Роберта Алена Цимермана,[7] и ми смо закорачили корак дубље у нарколептичну визију. На основу поређења с Откривењем Светог Јована Богослова које је извео Грејл Маркус (Grail Marcus), у Дилановој поезији су „прве визије присутне, сведене на земљу и у свакодневицу али седми печат недостаје“.[8] У очекивању пуноће спознаје, пјевач зна само једну ствар: „Пропутовао сам Источним Тексасом / Где су многи мученици пали / Aли нико није пјевао блуз као Слијепи Вили МекТел.“[9]
Из ове пјесме и Диланова два говора везаназа Нобелову награду – први је прочитала Пети Смит 10. децембра 2016, а други је одржао сам Боб Дилан 5. јуна 2017. године – и коначно из Диланове пјесме Тешка киша ће пасти (A Hard Rain’s A-Gonna Fall) коју је Пети Смит отпјевала у Штокхолму 10. децембра 2016, ми у ствари и сазнајемо неколико ствари о откривењу.
Прво, увиђамо чињеницу да је рат отац свих виђења. Наиме, сва три омиљена романа која су пресудно утицала на Диланову пјесничку визију говоре о рату: Moби Дик је морнарска повијест која говори о вољи да се иде у рат; На Западу ништа ново је књига о томе како је бити увучен у мистериозни вртлог смрти и бола који прате рат; коначно, Oдисеја је чудновата пустоловна повијест о зрелом човјеку који покушава да се врати кући из рата у коме је учествовао.[10]
Друго, још из обе пјесме из 1963. године написане „истим апокалиптичним језиком“ – Masters of War и оне коју су Дилан и Пети Смит принијели на свечаности у Штокхолму, Тешка киша ће пасти – очевидно је да су ратови нашег покољења апокалиптички ратови и да морају бити описани апокалиптичким језиком. Пјесник је „чуо грмљавину таласа који би могао да потопи сав свијет“[11] у своме „Aрмагедону“,[12] а господари рата лажу и обмањују „као Јуда у древности“ и „убацили су најгори страх / који икада може бити убачен / страх од тога да се доносе дјеца / у овај свијет“. Стога, наше је вријеме – вријеме Страшнога суда у коме „ни Исус неће / опростити то што чините“.[13]
Оно треће што видимо јесте да тај „aпoкaлиптички језик“ веома често поприма неочекиване изражајне облике: то је блуз у случају Слијепог Вили МекТела, барда земље „проклете од Њу Орлеанса до Јерусалима“, где су „многи мученици пали“.[14] A сљепоћа је знак којим је означен Шаул на своме путу за Дамаск (Дјела 9:3-9); слијеп је био и пјевач Oдисеје, као што су били и многи његови балкански насљедници; једнако тако је у мраку пећине на Патмосу љубљеном ученику Христовом било дато откривење и у њој је он видио бензбројне мученике како стоје пред престолом Божијим и пред Јагњетом: „Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убјелише их у крви Јагњетовој“ (Откривење 7:14).
Стога, очигледно је да је мучеништво формативни елемент Дилановог космоса, мјесто где се срећу рат и виђење. Иако Дилан овај појам користи ријетко и суптилно, његова символичка тежина је изузетна; мучеништво је „фигура сукоба духа, завјета и вјере која покреће ове пјесме и Диланово дјело у цјелини“.[15] Ова „фигура“ има свој епитом у пјесми Сањао сам да сам видио Светог Августина у којој, опет у нарколептичној визији, Свети Августин приговара вођама Дилановог покољења како „Нема мученика међу вама данас / Кога бисте звали властитим својим“.[16]
У свом разумијевању важности мучеништва, Боб Дилан силази у највећу дубину јудеохришћанског предања, у њен мистички извор: култ мученика је био – према Данијелу Бојарину (Daniel Boyarin) – „фундаментални чинилац у настанку ‘нових’ религија, хришћанства и рабинског јудаизма, и уочавамо еминентан структурни и богословски паралелизам између развојних жанрова хришћанског и јеврејског мучеништва другог, трећег и четвртог вијека.“[17]
Боб Дилан је очигледно у стању да препозна мучеништво, али он иде дубље од препознавања: гледајући страдање праведних робова на америчком Југу или „ту удолину где мученици плачу а ангели се поигравају с гријехом“[18] и потврђујући „да он лично може да утврди њихово страдање својим сопственим чулима, тиме он у суштини признаје да он није више пуки посматрач, него да досеже ону златну жицу између небеса и земље коју није могао да досегне у сну.“[19]
Године 2012. Боб Дилан не само да је досегнуо ту „златну жицу“ него је о њој и нешто опширнје казао. Поводом пола стољећа свог рада – који је почео његовим првим албумом Bob Dylan 1962. године – он је дао један свеобухватни интервју француском издању магазина „The Rolling Stone“. Новинар који је интервјуисао Дилана посегао је дубоко уназад, у Диланову суштинску тему: ропство и расизам; Дилан је признао да он не полаже никакву наду у моћ политике да измјени добоко усађене предрасуде и мржње и устврдио је да само измјена срца може заиста да промјени човјека и друштво. Затим, Дилан иде и дубље и каже да дуготрајно и тешко страдање развија у срцу жртве чуло којим она препознаје зло у срцу свог мучитеља, чак и кад се он и не понаша као мучитељ: „Ако ви у својој крви имате робовласника или [Ku Klux] Клан, Црнци то могу да осјете. Та ствар се протеже до данас. Као што Јевреји могу да осјете нацистичку крв, и као што Срби могу да осјете хрватску.“[20]
О каквој је то крви ријеч? Овде се суочавамо с једном различитом димензијом мучеништва коју ријетко срећемо у древним мартирологијима: било да је ријеч раби Акиви или о Светом Поликарпу, у центру старих наратива је увијек мученик као невјеста Божија у свом преображеном еросу, скоро са жудњом идући ка мучеништву „као једином могућем испуњењу свог духовног дамара“.[21]
Овде, осим што се Хрвати као народ поистовећују с њиховом верзијом нацизма (иако појам „усташе“ ни Дилану ни читаоцима „The Rolling Stone“ вјероватно не би значио много да је употребљен),[22] срећемо се с фасцинацијом злом у злочинцу. Дилан наиме описује своју фасцинацију дубоко усађеном мржњом која је Независну Државу Хрватску претворила у кланицу: „Усташки режим је био злогласан у поратној Југославији због оркестриране кампање уништења и терора коју је повео против Срба, Јевреја и Цигана… […] Изузимајући нацистичке логоре у Источној Европи, он је подигао највећи концентрациони логор на континенту. Садизам и окрутност овог покрета шокирала је чак и отврдле нацистичке команданте, који су о њему писали с гнушањем. Mјесецима прије него што је конференција на Ванзеу уопште сазвана, режим у Хрватској је већ инаугурисао сопствени добровољни холокауст.“[23]
Логор о коме је писао Рори Јеоманс (Rory Yeomans) је Jaсeнoвaц, који је већ одавно постао много више од локалног символа: чак је и доајен науке о холокаусту, Јуда Бауер (Yehuda Bauer) био изазван да каже – у често кориштеном цитату о ваљда најморбиднијем такмичењу у историји човјечанства – да је „Јасеновац, ако ништа друго, био ужаснији од својих нацистичких парњака“.[24] Начин убијања је то што је Јасеновац претворило у апокалиптички символ: специјално направљени ножеви, маљеви, мучење, изгладњивање, хладноћа, убиствен присилни рад су били начини уништења. Јасеновац није био „фабрика смрти“, смрт је у Јасеновцу била лична: жртва – био то Србин, Јеврејин, Ром или било ко кога су усташе видјеле као свога непријатеља – морао је да се суочи с мржњом свога убице очи у очи. И тешко да би Диланови стихови „видио сам собу пуну мушкараца с крвавим чекићима“[25] могли да буду примјеренији нечему колико јасеновачким убицама.
Но, једна је ствар разликовала усташе од њихових нацифашистичких господара: док су нацисти били тврдокорни анти-хришћани а италијански фашисти су само нашли компромис с Ватиканом, усташе су прокламовале да је римокатолицизам у самом темељу њихове идеологије. Загребачки надбискуп „Степинац радовао се је католичкој Хрватској која је била на видику a која би замjенила вjерски и етнички разнолику творевину Версајског пакта у виду југословенске државе“,[26] али је убрзо био констерниран злочинима нове хрватске државе. Када је осудио њене злочине у писмима усташком вођству, „схватио је да знатан број бискупа и свећеника не држи до његовог ауторитета“.[27] Mноги клирици су узели учешћа у геноциду изравно или неизравно, као нпр. сарајевски надбискуп Иван Шарић: „Усред првобитног таласа усташког терора, његове дијецезанске новине су донијеле поруку да ‘љубав има границе. Покрет за ослобађањем свијета од Жидова је покрет ренесансе људског достојанства. Свемудри и Свемогући Бог је иза овог покрета.’“[28]
Но, међу најбруталнијим убицама забиљежен је фрањевац Мирослав Филиповић Мајсторовић, познат као „фра-Сотона“, који се домогао врха у злочиначкој хијерархији: „Током 1942. године, када је он командовао злогласним концентрационим логором Jaсeнoвaц, 40,000 јеврејских и српских заточеника је тамо било убијено. Међу утамниченима је било 24,000 дјеце, од којих је половина било убијено.“[29]
У Ватикану је „кардинал Еуген Тисеран намирисао геноцид у ваздуху на почетку Другог свјетског рата и сугерисао је тада Пију да том питању посвети једну енциклику. Но, Света Столица је пре била за то да изврши дипломатски притисак на усташку владу него да фашисте јавно прозове за неморалност геноцида.“[30] Надбискуп Степинац је слиједио папиним путем и тешка тишина је прекрила Независну Државу Хрватску.
Док очигледно није било много љубави између двије хришћанске цркве, обрнут а сигурно непланиран процес је текао између православних Срба и Јевреја у најдубљим круговима заједничког пакла. У древности, уништење јерусалимског храма 70. године породило је и рабински јудаизам и хришћанство. Мучеништво којем су обе заједнице биле изложене најчешће од стране Римљана у првим вијековима након пада Јерусалима и рушења храма, било је topos где су створени њихови посебни идентитети, али и где су се они надметали. „Незнабошци не могу да схвате ко је тај Бог за кога су Јевреји вољни да умиру све време. […] A када народи свијета чују сву ову хвалу, рећи ће Израиљу: ’Дај да идемо с тобом, као што је казано: ‘Куда отиде драги твој, најљепша међу женама? Куда замаче драги твој, да га тражимо с тобом? (Пјесма над пјесмама 6:1)“[31]
У Jaсeнoвцу – схваћеног у пуноћи његовог символичног значења – више није било надметања у мучеништву. „Први тотални геноцид који је започет у Другом свјетском рату“[32] бацио је своје жртве у aпoкaлиптични вртлог, у коме су месијанске наде биле покопане под гомилом лешева који су свакодневно пунили ледине Доње Градине, јасеновачког подлогора који је био логорско стратиште и гробиште. Злочинци, Адолф Хитлер и усташки поглавник Анте Павелић, нису били налик бројним тиранима које су Јевреји и православни хришћани претурили преко главе кроз историју; Други свјетски рат није био ни налик Вавилонском или Османском ропству, и најбоље је описан у тамним визијама које су настале као плод терапије LSD-ом а кроз коју је прошао преживели логораш Аушвица Јехиел Ди-Нур (Yehiel De-Nur) и забиљежио је у својој аутобиографској књизи, Шивити: Виђење:[33] било је то царство Ашмодеја и Тита; за хришћане то је било царство Нерона и антихриста, а и за једне и друге, то апокалиптично царство је имало форму инквизиције.
Из овог пакла поникла је нова врста мучеништва: свједочити Бога не значи више само Kiddush HaShem – „Прослављање Имена“ – тј. спремност да се по цијену живота не преступе три Божије највеће заповијести, онако како је то описано у архетипској повијести о Макавејима – него сада и Kiddush HaHayim, „Прослављање Живота“: спремност да се учини све да се преживи покушај да се истреби Народ Божији, да се опстане и да се омогући Божијем домостроју да се испуни (за хришћане, другим) доласком Месије. „Ова борба за наду и жудња за животом је подвиг [кojи се oстварује путем] nekamah [праведне одмазде], mesirat nefesh [крајње посвећености], и освештања ума и воље.“[34]
Стога, када чујемо овакве приче: „Сјећам се како је свештеник-мученик у Мосулу био убијен од стране једног наоружаног муслимана, који га је питао зашто није затворио своју цркву када му је тако било наређено. Хришћанин је рекао да он не може да затвори дом Божији. И, он је био убијен а скупа с њим и двојица његових саслужитеља.“[35] – очигледно нам је да је воља за преживљавањем једног обичног хришћанина из Мосула, Хомса или Горе Ливанске једнако дефинисана новим концептом „Прослављања Живота“ колико и древним и дубоко усађеним поуздањем у то да ће сан намученог Цара рођеног у Нишу да се претопи у Нестворену свјетлост: „овде нека свака уста и сваки језик заћуте, и нека срце и ум и сваки њихов покрет утихну; јер је Господар дома дошао.“[36]
Извор: Теологија.нет
