Црква ће пред очи наше душе поново извести догађај рођења Господњег и позваће нас да се заједно са пастирима и мудрацима поклонимо рођеноме Цару и да са војскама небеских анђела појемо очовечење Бога мира и љубави. У нашим храмовима ће се поново чути анђеоска химна рођења: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ .
У витлејемском новорођенчету ћемо видети рођеног нашег Спаситеља, оваплоћеног Бога. У овом детету ћемо се сусрести са „избављењем“ које је Господ „послао народу Своме“, јер се у његовом дечјем телу не крије само Бог, него и испуњење нашег спасења и обожење наше пропадљиве природе, ново стварање, човек који постаје Бог, сама тајна спасења и избављења свих нас. Управо због овог богословског значаја, Божић и празник Пасхе представљају две велике осе око којих се окреће богослужбена година. Пасха је центар покретних, а Божић непокретних празника. Према Светом Јовану Златоустом, празник Рођења Христовог је „митрополија“ празника, јер је догађај који њиме прослављамо предуслов свих других догађаја нашег спасења. Да се Христос није родио, не би се ни крстио, нити би поучавао и чинио чуда, нити би страдао и васкрсао. Већ се рођењем Христовим спасење нашег рода потенцијално остварило. Божанска и људска природа су се сјединиле у Христу. Бог и човек Исус Христос представља живу икону и јемство будућег возглављења свега у Њему.
Извод из: Јоанис Фундулис, Словесно богослужење
Извор: Епархија жичка
