Type Here to Get Search Results !

Др Растко Јовић: Нисам дошао да донесем мир…


Колективизам у овој једној реченици показује се слабим и недостатним да покаже вредност човека. Блискост са једним човеком, лично познанство, чини да смрт једне личности за нас који је познајемо буде трагедија. Више од милион људи и деце умире сваке године у Африци од сиде. Ова цифра је само вест и статистика за наше уши. Вредност личности са којом градимо живот за наше свакодневно постојање има много већи значај него мноштво непознатих. Личност као субјекат историје јесте вредност кроз коју се одиграва заплет живота. 

Честа употреба термина „наш народ“, „наши људи“, „наша култура“, неопходна када је потребно зарад једноставности извршити одређена уопштавања, постаје итекако опасна онда када прети да подјарми субјекте колективу, претварајући их у импотентне објекте. 

Слична опасност вреба и онда када вршимо колективно посматрање вере као такве. Чини се да вера у таквом размишљању постаје део колективног духа, а не део личности – њеног слободног избора. Перципирана као таква, она се налази у опасности идентификовања са обичајима, традиционализмом, затвореношћу, супротно од избора појединца и сходно томе његовог труда да живи своју веру. Колективистичко разумевање православља данас води у опасност и само православље – неретко спречавајући развој духа и развој вере на нивоу Цркве као институције и Цркве као заједнице верних. Проблем није колектив по себи, него првенство које се даје колективу као заштитнику вере и њеном тумачу, што као последицу има њено заробљавање у ретроградне форме и повлашћеног субјекта.  

Већ у јеванђељима приметно је веома јасно избегавање духа колективизма и снажење људског субјективитета – личности. Израњање субјективитета можемо наћи у Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач“ (Мт 10, 34). Обично, овако извучена из контекста, ова мисао бива тумачена онако како се некоме допада, па често њен смисао постаје извитоперен до непрепознавања. Ако је потребно оправдати рат, поделе, сукобе и насиље онда ове речи долазе као изврстан изговор за било коју наведену тему. У контексту ненасиља, којим одише целокупан Нови Завет, велика се неправда чини када се ове речи тумаче као правдање некаквог физичког обрачуна. 

Наставак Христове реченице гласи: „Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 35–36). Какав је то онда мач који Христос доноси, да ли је то етнички, религијски, полни, старосни? Шта је то што Христос сече својом поруком и што ће човеку правити проблеме у контексту његове вере? Можемо ли да покушамо са једним друкчијим погледом на ову Христову мисао?

У традиционалним друштвима, Христова вера највећма остаје само порука, наслеђе или обичајна традиција. Њен смисао је замагљен и утопљен у сплету породичних односа. Снажне породичне везе нису омогућиле значајније ширење Христове поруке међу Јеврејима његовог времена. Традиција, која се уобличавала и чувала у породици (кући) и која је омогућила опстанак народа као народа Божијег, постала је двосекли мач. Оно што је требало да сачува изабрани народ и да га води Богу, преокренуло се у искључивост према другима кaо и на поделе унутар сопствене заједнице. 

Традиција коју је одржавала породица, са својим фолклором и ритуалима, постала је све више препрека Христовој поруци. Дух колективизма је у свим својим формама описивао границе вере и утврђивао њена правила. Обичаји јела, поштовање Суботе, обрезање, само су подржавали идеју о јеврејској изабраности и као циљ имали чување њихове посебности. Дух колектива је деловао као подсетник појединцу да брине о сопственој традицији и отежавао лабављење или напуштање обичајних норми. Тако се субјекат појединца сводио на објекат у саставу колектива. 

Правила која штите колектив и појединца, као део тог колектива, Христос изазива својим субјективизмом. Он једе са грешницима, крши правила култне чистоће, ради Суботом, и као врхунац своје конфронтације – умире на крсту (дрвету) као проклетник у складу са разумевањем оног времена (5Мој 21, 23). „Јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради“ (2Кор 5, 21). 

У таквом контексту, како је могуће прихватити Христову поруку која је дотадашњу традицију „окренула наопачке“?! Како је могуће прихватити новост вере која тражи од субјеката љубав као основно мерило и меру живота, а не подјармљивање колективу и његовом схватању религије?

Христова порука да љубимо ближњег као самог себе била је део заповести из Старог Завета (3Мој 19, 18). Оно што је било револуционарно у Христовој поруци јесте, напротив, њено интегративно тумачење. Више него јасно, кроз приповест о милостивом Самарјанину (Лк 10, 29–37), Христос показује да ближњи више није само припадник изабраног народа, него је ближњи постао сваки човек. Његова порука о љубави према ближњима, без обзира на њихову етничку или религијску припадност, указивала је на једно ново човечанство и напуштање дотадашњег сагледавања света у виду поделе на „нас“ и „њих“ као основе колективног наратива.

Христос веру представља као субјективну ствар, питање личне одговорности и разумевања. Као лична акција, вера ставља личност испред свега, надилази традиционално, уврежено разумевање вере и њених правила. Није колектив тај који односи превагу у односу на личност, него напротив он често спречава потрагу за аутентичном вером, услед наслага веровања које колективистички дух религије носи. 

Христов живот био је позив да се угледамо на веру као на акцију, радосну вест која заиста и доноси радост својим плодовима (лечи болесне, сиромашне, грешницима даје наду, напуштенима утеху). Традиција чији су носиоци чланови породице (отац, мајка, свекрва) донекле онемогућава Христову поруку својим сопственим представама и (не)разумевањем, док нам Христос нуди изазов освешћивања субјекта. Хришћанска вера, дакле, далеко превазилази правила колективистичког духа религиозности, култа и провоцира уобичајеност. 

Можда нам у том смислу постају сада јасније речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач. Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 34–36). Оно што Христос наговештава јесте да на путу вере морамо проћи кроз болно издвајање из групе и улазак у простор субјекта. Христов мач заправо сече искључивост, издваја субјекта из канџи колективизма, из припадности свету у коме постојимо „ми“ и „они“. 

Освешћивање субјекта отпочиње и са Христовом заповешћу: „Љуби ближњег свог као самога себе.“ Волети ближњег подразумева да човек воли себе за почетак, а то је свакако тежак и отрежњујући пут одрастања и развоја самосвести. Издвајање субјекта Христос описује метафором „мача“ који је неопходан да издвоји личност из колектива, јер је личност позвана на веру. Ово је уједно и ослобађајућа порука јер нисмо подјармљени вером какву нам породица или било која друга заједница каткад жели да наметне, него смо позвани да направимо искорак у свет личности, да одрастемо у сваком погледу. Такође, рађање субјекта има значајне последице и за једну заједницу. Заједница састављена од слободних личности, субјеката историје, није више колектив. Израњање субјекта, као Христов позив за праву веру, има за последицу позив на изградњу новог квалитета односа у оквиру заједнице људи. „Ко данас сече својим мачем веру?“ 


Рубрика