Брак – то је уистину величанствено путовање. Човек испред себе ставља Бога, узима другу особу за сапутника, воли је, сједињује се с њом, и они живе заједно цео живот.
На том путовању они се сусрећу са много чиме: са великим радостима, великим жалостима, временима мира, али такође и са временима смутње и збуњености. Нажалост, у нашој земљи (Кипру) се у последње време појавио велики проблем – распад породице. Пропада сваки трећи брак, а то значи да смо у кризи. На нас, као духовнике, пада одговорност да разматрамо, у најмању руку, већину тих случајева.
Да се разумемо, ниједан брак се, наравно, не распада због неког злог предумишљаја супружника: то нису лоши људи, не желе зла ни својој породици, ни детету, не желе да пролазе кроз бол растанка, али се, нажалост, често налазе пред тешким избором мањег зла. Испоставља се да је мање зло развод.
Посматрајући те људе и породице, анализирајући њихове приче, дошао сам до закључка да највећа опасност по њих није пучина, већ сигурна лука. Зашто? Зато што је свако на опрезу када се налази на отвореном мору, све време пази и бди, труди се из све снаге. Када је тешко, сви смо на опрезу. А када пристанеш у луку и видиш да је све у реду, тада почињеш да узимаш све здраво за готово и тада брод може почети да тоне, а да ти то ни не приметиш.
Свети оци Цркве су се плашили сигурне луке. Свети Јован Лествичник каже: «Бој се да не потонеш у луци.» Зато што су тоњења у луци неочекивана и оштра, и тешко је спасити се, јер сви спавају и нико не разуме да у сваком тренутку може постати бродоломник. Навешћу једноставан пример.
Колико ли је само породица почело свој заједнички живот предивно – првих десет година су се старали да добију децу, подигну их, осамостале их, трудили су се да нађу свој стан, купе добра кола. И ето, купили су стан, добили децу. И чим су закорачили у свој нови дом и рекли: «Слава Богу, коначно смо у својој кући!» – одмах је њихов брак почео да се распада. И мислиш: толико труда, толико мука и да све сад пропадне? Зашто се то дешава?
Зато што људима у браку прети огромни непријатељ (као и у духовном животу) – а то је небрига, лењост, заборав. Људи заборављају да је њихов брак попут цветића у саксији и да га морају стално заливати и неговати. И ако га заливаш одвише – увенуће, стога мораш бити пажљив: дај му све што му треба, све што му је на корист, све што је здраво и уравнотежено, како би цвет био свеж и дао плодове.
У нашој земљи породице и њихови односи су под нападом, баш зато што су у сигурној луци и заборављају да по сваку цену морају бити на опрезу и жртвовати се за ближње: муж мора стално да се жртвује ради жене, а жена ради мужа; они морају пружати једно другом оно што им је истински потребно. А ако ми почнемо да се бавимо нечим другим, јер се осећамо сигурно, па макар то била и деца, онда ћемо их нехотице претворити у саучеснике у распаду везе њихових родитеља.
То је тако зато што мужеви (то је велики минус за мушкарце и нека ми за ово опросте) осећају велику радост због рођења деце, и у једном тренутку почињу да малишанима дају сву своју љубав, бригу и нежност, заборављајући притом да су деца потекла од мајке, и да пре свега треба да обраћају пажњу на своје супруге, па тек онда на децу.
Иако, разуме се, ниједна мајка то не би признала. Ако јој кажете да се проблем ту скрива, она се неће сложити са тим:
– Није ми жао, и ја волим своју децу и она су за мене важнија од свега!
Тако осећа њено мајчинско срце. Али упоредо са мајчинским осећајем наставља да постоји и женска природа, која тражи оно што јој припада, која чека од мужа брижност, нежност, разумевање, приврженост, љубав која би је надахњивала да настави даље у правилном смеру, носећи на својим плећима велики подвиг подизања деце и вођења домаћинства.
Када нам се људи обраћају с потешкоћама, често им изгледа да су се њихови проблеми изненада појавили, као гром из ведрог неба. Ти га питаш:
– Зашто се то десило?
А он одговара:
– Ма, како је то могуће? Ја сам поштен човек! Радим дан и ноћ, сав новац дајем породици. Они имају све што им треба, ничим их нисам увредио. Радим два посла, чак три, да задовољим потребе породице, немам никакве везе са стране!
И одједном он види да му се породица распада, а он нема појма због чега. Заиста смо пуно пута видели да се то дешава, као што рекох, као гром из ведра неба, као да се човек буди из сна и забезекнут, види како ватра гута његову кућу. Али то се не дешава преко ноћи. А он није разумео, ни приметио да је зло почело много пре.
Болест која доводи до распада везе међу људима улази у наш организам много раније, она се постепено развија, а човек види само њен резултат. Људи то не осете, јер се налазе у сигурној луци и верују да је тамо све како треба да буде, али нажалост ту се налази и много притајених болести. И ништа од тога нас не тера да се тргнемо, да помислимо: «А можда и није све тако сјајно у мом браку?» – јер сви ми мислимо да је то што радимо довољно да веза остане жива.
Тако лука представља опасност за супружнички однос и за односе родитеља и деце. Често видимо родитеље, који изненада откривају да њихова деца имају озбиљне проблеме (није битно какве: психичке, друштвене, личне), или да су направила огромне грешке и почињу да јадикују:
– Ама, како је до овога дошло? Он је био тако добар! Зашто се моје дете дрогира?
Зашто оно то ради? Па, зато што су родитељи мислили да су у сигурној луци и да је све одлично, супер и да се ништа битно не дешава. Он није имао благу забринутост за то како живи његово дете. А да ствари буду још горе, убеђивао је себе: «Радим оно што је најбоље за децу, добар сам родитељ, добар отац, све им дајем. То значи да се у нашој породици неће појавити проблеми, као код других.» И често после чујемо:
– Овако нешто нисам очекивао! Моје дете да уради тако нешто? Да се то мени деси? Никада ми то није било ни на крај памети!
А то је наша грешка, јер нисмо тако нешто никада очекивали. Јер нас је лажна сигурна лука уљуљкала. Легосмо и заспасмо у заблуди да је све добро: «Све радим одлично и све им пружам што је неопходно, значи да ће све бити добро.» И ниједанпут се нисам забринуо, нисам посумњао у себе и своје поступке. Нисам се запитао: «Добро, а да ли су друга деца, коју муче проблеми, толико гора од моје?» Не, нисмо се запитали. Убеђени смо да се нама ништа неће десити.
Морамо бити благо забринути, како је говорио старац Пајсије. Он је увек говорио о томе – не о стресној и нездравој бризи, већ о благој, тихој, спокојној бризи, која се ослања на Бога, али потребна нам је усто и блага сумња у своје могућности. Не брига као део комплекса ниже вредности, већ та о којој су светитељи говорили: сви смо ми само људи. Наша дела су запечаћена нашом људском несавршеношћу. Ми не знамо све. Мислимо да је то што радимо добро, али да ли је то тако? И да ли је то наше добро, довољно добро? Да ли је све заиста тако како ја мислим да јесте и како желим да буде? Ми то не знамо.
Ако будемо имали благу забринутост, увек ћемо бити спремни да саслушамо другог, да поразмислимо, да сагледамо да ли је заиста све тако како ми ми мислимо. Признак је егоизма ако се човек не брине ни за шта што ради – осим ако се не ради о особи са психичким проблемима или која је под превеликим стресом. Такав човек мисли да је све добро, да он све контролише, да он све ради на најбољи начин и да му уопште не треба нико други коме би могао да се обрати за савет, а не пада му на памет ни да сам проанализира то што чини и како све то заиста изгледа.
У духовном животу то је погибељно и свети оци називају почетком прелести то стање када мислиш да је све добро и да не треба да провераваш ништа што чиниш. А како је то видео апостол Павле? Он је био највећи апостол, који је позван, не кроз проповед другог апостола, већ путем Самог Христа, јер Сам Христос му се јавио и подучавао га. Без обзира на то, он је говорио:
«Али вам дајем на знање, браћо, да оно Јеванђеље које сам ја јавио, није по човеку. Јер га ја не примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Христа. Јер сте чули моје живљење некад у Јеврејству, да сам одвише гонио Цркву Божију и раскопавао је. И напредовах у Јеврејству већма од многих врсника својих у роду свом, и одвише ревновах за отачке своје обичаје. А кад би угодно Богу, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу Својом. Да јави Сина Свог у мени, да Га Јеванђељем објавим међу људима незнабошцима; одмах не питах тело и крв, нити изиђох у Јерусалим к старијим апостолима од себе него отидох у арапску, и опет се вратих у Дамаск. А после тога на три године изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох у њега петнаест дана (Гал. 1, 11–18).» То јест, он је то учинио како би Петру испричао све што је видео и како не би случајно у нечему погрешио, да његов пут и борба не би били узалудни.
Богоносни апостол, будући убеђен у своју мисију, проповед и пут од стране Самога Христа, није се задовољио тиме, већ је пошао да тражи Светог апостола Петра да би га упитао: «Да ли ја правилно поступам? Да ли то треба да радим?»
Мислим да је то речено ради свих нас, како би сви ми имали благу забринутост за своје породице, своје домове и како не бисмо осећали самодовољност код таквих важних питања. А кога ми да упитамо? Не комшију ваљда, не треба ићи по комшилуку и питати друге да ли смо добри људи. А и шта нам на то наши суседи могу одговорити?
– Ама, добри сте!
Уколико нам тако не одговоре онда ћемо засигурно престати и да им називамо добар дан. Или, ако се неко усуди да нам каже истину у лице, рећи ћемо:
– Како га само није срамота да такве ствари прича о мени! Ма, он ми просто завиди!
Па кога онда да упитамо? Своју супругу, децу. Француска пословица гласи: «Ако хоћеш да сазнаш да ли си свет, ти упитај слугу свог.» Он је једини који ће ти рећи да ли си свет. Или питајте своју кућну помоћницу. Питајте је:
– Реци ми, сестро драга, да ли сам ја свет човек?
Баш ће да ти каже… Па кога онда да питамо у нашој породици? Само немој овако да поставиш питање:
– Реци ми, љубљена жено моја, а да ли сам ја добар као супруг?
Ајде добро, може и тако, зашто да не? Него нешто мислим да је у браку потребно да се научимо великом умећу тумачења сигнала које нам шаље друга страна. Дете нам можда не говори директно о својим проблемима, али се труди да нам пошаље хиљаду сигнала на час – не преко СМС-а, већ својим понашањем, безобразлуком, ћутњом и побуном против нас.
Исто то важи и код жене. Њој можда фали смелости да нам у лице каже: «Не свиђа ми се овај твој поступак.» Али ми морамо да будемо спремни да је саслушамо, како би нам она рекла све што жели кроз своје држање или израз лица.
Морамо да се научимо великој вештни разумевања и слушања другог. А ко слуша другог? Онај који ћути, који престаје да прича, престаје да износи своје аргументе итд., то јест, онај који сам заћути и допушта другом да говори. Нажалост, имамо велике проблеме у том пољу. Не учимо да слушамо друге људе, јер не осећамо потребу да их саслушамо.
Знате ли колико често ми се обраћају млади људи са великим проблемима повезаним са наркоманијом? Родитељи их доводе. И родитељ зна да дете има проблем, јер га је сам довео к мени. Али креће одмах да ми диктира и тврди да оно нема никаквих проблема.
– Ма, ништа му не фали! Мало је пробао дрогу! А и није се дрогирао зато што је у проблемима, већ просто тако да се забави.
Пробај да убедиш тог човека да његово дете има проблем! Како да му његово дете каже да је у невољи, када овај живи у делиријуму свог егоизма и никада није спреман да саслуша другог? А како да саслуша своје дете, жену, ако се он стално налази у том стању делиријума и убеђује себе у супротно само да не наруши свој блажени лажни свет у сигурној луци, коју је сам створио?
Јер наше сигурне луке су често измишљене. Ми их сами стварамо и мислимо да су оне наше уточиште. То јест, око нас бесни бура, а нас се то не тиче, ми живимо у дубоком сну и немамо појма шта се заиста догађа, јер све посматрамо како нам је ћеф. И наша измишљена сигурна лука претвара се у најстрашнију опасност где све може поћи по злу, а нас баш брига за то. А када се пробудимо, испоставља се да је већ исувише касно, тада падамо или у очајање или нас обузима бес – упадамо у две крајности: или у суровост и нечовечност, или у очајање и безнадежност.
Спокојство, хладнокрвност и уравнотеженост средњег пута, што је једна од карактеристика скрушеног човека, нестају јер, као што је говорио старац Пајсије, тад почиње бесконачан низ питања «зашто»:
– Зашто се то десило? Зашто је он то урадио? Зашто ме је издао? Зашто мене? Зашто ме нико не разуме?
Тако човек улази у зачарани круг безбројних питања, којима нема одговора, ни краја и која постоје само зато да би нас мучила.
Имајући на уму ту огромну одговорност, коју сви носимо као родитељи, као породица увек треба да будемо на опрезу и никада се не смемо смиривати мислима да је све у реду. Да, радоваћемо се, уживати у тренуцима мира, среће, окусићемо сва блага коју нам пружа наша породица, деца, брак, нећемо допуштати да нас бриге нездраво преплаве и да нас доведу до болести. Али истовремено смо увек дужни да пратимо да ли добро поступамо, да ли све иде како би требало, да ли сам ја такав какав треба да будем, пружам ли другима оно што они желе? Обраћам ли пажњу на сигнале које ми шаље моја породица, жена (муж), деца? Слушам ли себе самога? Ако будемо тако поступали, бићемо духовно бодри и моћи ћемо у било ком тренутку да превазиђемо разне потешкоће.
Знате, један од највећих проблема у породици је то што се бојимо да откријемо другом оно што нас мучи. Навешћу пример. Долази жена и каже:
– Знате, један човек на послу (у аутобусу, у улазу) ми се неприлично удвара (или нешто горе) и не да ми мира. У тешком сам положају, у искушењу, и увиђам да немам довољно снаге, да већ почињем да се колебам и стога се бојим.
Врло вероватно, највероватније, ви ћете јој рећи:
– Испричај то свом мужу!
– Ама, како да му то кажем? Он ће убити мене, или њега!
А зашто? Зато што не може то да чује.
Други пример. Долази нам дете и признаје да се дрогира, а ми му кажемо:
– Испричај то родитељима!
– Како да им кажем? Мама то неће издржати! Дићи ће руку на себе! Или ће ме убити.
Често смо били у таквим ситуацијама. Неколико пута сам поклекао искушењу и испричао све родитељима. Тада сам био неискусан и направио сам много сличних грешака. Рекао сам момку:
– Ајде добро, ако немаш храбрости, хоћеш ли да им ја све испричам?
– Да, оче! Ти им реци!
Испричао сам им. Али, Господе помилуј, шта се све ту није издешавало и шта све није речено!
– Доста је, кћери, заустави се! Смири се! Буди хладнокрвнија!
Ништа не помаже… Она му је још и посмтрни говор одржала:
– То је то, он је умро, умро!
– Па није умро, кћери моја! Опскрби се стрпљивошћу, хладнокрвношћу.
Посматраш их тако: један упао у немоћ и чупа себи косу с главе, а други је спреман да га убије!
Како можеш да саздаш породицу и да је сачуваш на тај начин? А како да тако не реагујеш кад си све те године провео опијен слатким убеђењима да си добар отац, добар муж, да је све у реду и да се твој бродић укотвио у мирној луци?
Нажалост, та лука је често врло опасно место и управо се ту дешавају најгори бродоломи. Хајде да увек негујемо благу забринутост – не за друге, не да би их шпијунирали, већ за нас саме. Треба да се испитујемо, да сумњамо у себе и да тако будемо спремни да се уравнотежено и хладнокрвно, ослањајући се на Божију љубав, сусретнемо са свим недаћама породичног живота. Молим Бога да вас све благослови, да благослови ваше породице, децу, све људе и да вас сачува од сваког зла!
Извор: Православие.ру
