Шта за Цркву значи спомен на мученике? И шта у овој синтагми означава реч „спомен“? То није Мнемосинин поклон, а није ни ителектуални напор са циљем да се у сећању васкрсне лик и дело неког одређеног човека. То је неко блиско знање конкретне личности, која је у Духу прешла из лошијег живота,у бољи. То је жив однос многих верника са том славном личношћу. Поновићу, жив однос. Како бисмо објаснили ове речи, послушајмо шта говори Василије Велики својој пастви, на гробу мученика Маманта, на његов спомен:
„Сетите се мученика сви који сте се наслађивали њиме у својим сновима, који сте долазили на ово место имајући га за сатрудника у својим молитвама, којима је, будући позван по имену, помогао у делима, које је након странствовања вратио кући, које је исцелио од болести, којима је повратио децу са самрти, којима је продужио живот. Сабравши све речено, саставите похвалну беседу од заједничких улога. Нека свако оно што зна саопшти другом који не зна, а сам нека узме оно што не зна од онога ко зна. На тај начин ћете угостити једни друге заједничким приношењем, оправдавши и моју слабост.“
Пред нама је потресно набрајање добара, која су многи веродостојно добили од светитеља, чије име и подвиг прослављају. Василије, као пастир, само напомиње и сабира на једно место оно што је познато многима. Испоставља се, да се свети Мамант (а то зна цела паства): 1) јављао у сновима, 2) садејствовао у молитвама оних који су одлазили на његов гроб, 3) помагао људима („конкретним делима“). Такође је „враћао кући, након странствовања“ исцељивао болесне, васкрсавао (!) децу са самрти, некима продужавао живот!
Ево шта значи „поштовање светог“, и ево шта значи „помоћ Божија људима од светитеља“.
Да ли треба да сумњамо у неопходност молитве на гробовима праведника? Да ли треба да се дивимо непрекидним потоцима богомољаца до места, где леже, попут одеће тек скинуте са свете душе, тела признаних и прослављених светаца? Ако треба да се дивимо, онда се дивимо само једном. Управо, обиљу добара које је Василије набројао. Многа од тих добара делују скоро сасвим немогућа, што само разобличава наше маловерје у односу на поражавајућу веру раних хришћана.
Иди и моли! Иди и хвали Бога на гробу Његовог угодника! – пожелим да кажем себи, и свакоме чија вера још пламти.
Пре поклоњења моштима, треба прочитати о угоднику (угодници). Читање житија и другог хагиографског материјала ће приближити, сродити душу човека који живи на земљи, са душом човека који се преселио на небо. Ово приближавање личности ће бити важније од будућих молби. Оно ће дати молбама велику вероватноћу за испуњење. Ако је светитељ писао (на пример, будући епископ или свештеник), ваљало би прочитати и његове књиге. Књиге светитеља једнаке су нетрулежним остацима, и подједнако лековите за ум и савест.
Само једна Москва је, као чаша до врха пуна угодницима Божијим. Патријарх Тихон у Донском манастиру, архиепископ Иларион у Сретењском, митрополит Алексеј у Елохову и тако даље. А Матронушка у Покровском, њу не треба ни представљати. То богатство се наставља и изван предела престонице. Све насељено простраство руске земље посејано је светињама: манастири, извори, чудотворне иконе, гробови праведника, и, наравно, мошти. Мошти древних светитеља, и мошти новомученика. Ова два су посебно важна, с обзиром да је наш данашњи живот буквално купљен њиховим исповедањем вере и страдањем. Живимо на њихов кредит.
Зар и ја могу да идем и да се молим? Можеш. И могу се надати да ћу бити услишен? Наравно. Ево, управо тако, како је речено код Василија Великог: са исцељењима, јављањем, осетном помоћи у различитим облицима? Зашто да не? Бог се није променио. Мишица Његова није ослабила, и рука Његова се није опустила, па не спасава. Идите, по речима пророка, на извор спасење и пијте са њега воду. Са Живим Богом, при живој вери, немогуће не постоји. Разлика између нас и древних хришћана није суштинска, већ добровољно усвојена, као штетна навика. А састоји се она у сујети и расејаности, у убитачној бризи, коју је родила епоха са својим стремљењем ка комфору. Наравно, и у маловерју. У тој мизерији времена и пажње, који се, као остаци, удељавају души са својим потребама, и вере непролазне лепоте. Али, све се то лечи.
Бог шаље несреће, које прекидају непрекидно човеково трчање у круг. Човек у тузи и тешкоћама подиже очи ка Богу, и реалност духовног света почиње да се осликава, као представа на фотографском филму, потопљеном у развијач. Зато је и несрећа пуно, зато се оне, изгледа, не завршавају, јер без њихове чудне помоћи у свету влада духовна глувоћа, са истом таквом мутавошћу и бездушношћу.
Постоје помоћници – блиски, јаки, моћни. Ако нису баш свемоћни, ипак много могу.
То бодри и даје наду. Тако да, иако смо мали, још ћемо се борити.
Извор: Православие.ру
