Type Here to Get Search Results !

Сећање на архимандрита Адријана (Кирсанова)


Данас на четрдесети дан када је душа последњег псковско-печерског старца, како су називали архимандрита Адријана (Кирсанова), оставила овоземаљски свет и преселила се на Небо, редакција „Православие.ру“ је одлучила не само да просто објави сећања на овог великог подвижника, већ и да сачини мали практикум: како се обраћати старцима, шта је неопходно да би нам Бог послао такве људе и на самом крају, како да се сами подвизавамо њима у част.

Тихон, митрополит Новосибирски и Бердски:

– Још док је био монах у Тројице-Сергијевој лаври отац Адријан је изгонио демоне, по благослову духовника братије оца Кирила (Павлова). Ух, сећам се како сам давно био у лаври са баком и једном од мојих сестара и тада сам први пут видео како отац Адријан истерује демоне. Улазимо ми у Успенску цркву и шта то моје очи виде! И кевћу и псују... Ми смо стали по страни за сваки случај.

Десет година после тог догађаја када сам први пут посетио лавру, вратио сам се тамо већ као студент Московске духовне семинарије. Било је то 1974. године. Сећам се како смо ми студенти чекали после службе или братске трпезе да видимо оца архимандрита Кирила и баћушку Адријана. Они су били нераздвојни, нешто их је вукло да се друже, често смо их видели заједно. С преподобним преподобан буди (Пс. 18, 26).

Кажу: «Не тражите свете, тражите кротке». Ето, старци су и били такви, били су простодушни и волели људе. Мада, какви су отац Кирил и отац Адријан тада били старци? Тек су били прешли педесету. Али пошто сам ја тада био исувише млад, они су мени изгледали као мудри старци, опробани војници Христови.

Они су били захтевни, пре свега, према себи. У свему су се ограничавали. Самопринуђивали. «Царство небеско са напором се осваја, и подвижници га задобијају» (Мт. 11, 12). Подвиг чисти срце – човек тада долази у стање бестрасности, и тада у срце, слободно од порока, силази благодат. Шта је рекао Христос апостолима у Својој опроштајној беседи? «Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих» (Јн. 15, 3). Треба стално читати Свето Писмо, – по томе су се и разликовали старци отац Кирил и отац Адријан од многих других. Управо онима, који су очишћени Речју, Господ и заповеда: «А ви седите у граду јерусалимском док се не обучете у силу с висине» (Лк. 24, 49).
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је називао духовним људима само оне, који су доживели тај преображај кроз Духа Светога. Ту и почиње истинска молитва – духовни развој и успех. Зашто су старци (или они који ће то тек постати) пребивали у подвигу? Зато што чак и најмање попуштање – ма какве висине да је човек достигао, – води ка паду! А оци су постепено, под руководством искусних, улазили у подвиг и у оквиру своје унутарње борбе схватали да што је већи подвиг, то следује више благодати, а помоћу ње се приближава Богу. Грех је бити предан плотској удобности, ђаво нас мами да се сажалимо над самим собом, да поједемо нешто укусно, да се одморимо како ваља... А демони и страсти беже од захтевности према себи, од строгости, бодрог духа, бдења над собом. Баш су то одлучујући квалитети, који красе старце. А све остало се већ од Бога дарује, – то су плодови подвига. Како је речено у Писму: «Благодат за благодаћу» (Јн. 1, 16). Тада ће већ подвижници умножити своју силу, ићи збор за збором (Пс. 83, 8) и откриће им се тајне духовног света.

Отац Адријан је и са анђелима говорио, и демоне видео. Сачуван је видео снимак где он сам прича како је спазио демона како вреба и услед своје простодушности помислио: «Вероватно, им Господ допушта да овуда тутње, јер ће се можда покајати...» То је својствено чистим душама – оне све жале. И одмах је уследио моћни ударац! Келија се буквално застресла. Толико је демону била мрска та мисао. Алексеј Кирсанов – будући отац Адријан – још је у детињству видео адски бездан, куда штапом показује архангел Михаило као место где ће бити бачени безбожници: они, који су за време комунизма затварали храмове и манастире, убијали свештенике, вернике, али и много наших сународника, који су може бити такође били слепи и учествовали у револуцији као и њихови џелати... Већ при крају комунизма, 1983. године, када сам се опраштао са духовником Јелоховске саборне цркве Алексијем Дјомином, он ми је, сећам се, рекао: «Господ ми је показао духовни свет – видим ад, видим рај, знам шта је на души сваког. Возим се аутобусом и ни на кога не гледам, јер су сви људи црни. А у храму се дивим православцима, јер су они –лепота Божија.»

Старци виде морално стање, савест других људи, зато што њих то не саблажњава. А када грешник тражи код другог неку страст, она почне да се одсликава на њега: ми примећујемо у туђем оку брвно греха свога (в. Мт. 7, 4–5), – то јест одређене грехе, страсти које нас муче, и одмах почињемо да осуђујемо или се осетимо увређеним. Због тога је много од нас сакривено: пре свега, услед наше унутрашње нечистоте и убогости, како не бисмо очајавали и упадали у униније. Иста тако, како нама нису познате мисли других људи, јер би то за нас значило пропаст. А старце то не саблажњава, јер је Свети Дух који на њим почива бестрасан. Уопште, о старцима је најбоље написао Иван Михаилович Концевич у књизи «Оптина пустиња и њено доба» (Оптина Пустынь и ее время), – саветујем свима да је прочитају.

Сећам се да смо још за време студија чекали оца Адријана с нестрпљењем, како бисмо с њим попричали. «Да ли ће бити нових прогона? Шта нас даље чека?» – питали смо га. А њега су убрзо потом комунисти избацили из лавре. Испрва су му забранили да изгони бесове, а затим наложили да кроз 24 часа напусти манастир. Било је то исте те 1974. године, када сам тек уписао семинарију. Оца Адријана су послали у Псковско-Печерски манастир, како су тада говорили «што даље од цивилизације», а оца Тихона (Агрикова), аутора предивног дела «Тројицом окриљени» (Троицы окрыленные) су избацили из Тројице-Сергијеве лавре – њих двојица су тада били најпознатији духовници међу народом.

  
Седам година након прогона оца Тихона, власти су забраниле да било ко буде уведен у чин монаштва са тим именом, – тек су 1981. године у мом случају прекршили тај вето. Родом сам из Вороњежа и при постригу сам добио име по Светитељу Тихону, епископу Вороњешком. Ето толико су се власти у та безбожна времена плашиле чак и помисли на духоносне оце.

А знамо да онима који љубе Бога све иде на добро (Рим. 8, 28).

Памтим, како су се код нас у лаври такмичили духовници отац Атанасије (Алафинов) и отац Лаврентије (Постников):

– Такмичимо се за титулу: чија ће проповед бити најбоља!

– Како то? – питам. – Како ћете знати ко је први?

– То је једноставно: побеђује онај кога првог позову на разговор у КГБ.

Схиархимандрит Илија (Ноздрин):

– Нека Бог да свакоме да тако Господу послужи и толико проживи, као оцу Адријану. Упознао сам оца Адријана када је био послат у Псковско-Печерски манстир, провели смо заједно две године, а после су 1976. године и мене самог послали на Свету Гору. Дешавало се да се исповедим оцу Адријану. И присуствовао сам када је изгонио демоне. Бесови су му се потом љуто светили јер их је протеривао. У томе и јесте сва тежина подвига: из љубави према људима, на себи претрпети сву ту ђаволску злобу.

Бесови се одиста враћају онима, који се искрено не кају. Прочитајте поучну књигу игумана Марка «Зли дуси и њихов утицај на људе» (Злые духи и их влияние на людей). Али колико год се демони трудили да науде људима, они ништа не могу учинити без допуштења Бога. Иначе би нас све поробили.

А у томе што је отац Адријан са анђелима причао нема ничег изненађујућег. Анђео чувар је уз сваког од нас. Ето ти пишеш чланке, а ко ти говори шта да напишеш? Анђео! Човек мора бити скрушен, посвећен молитви како би анђеле слушао и видео. Сви ми удишемо ваздух, али га не видимо, зар не? Тако је и са анђелима, они су невидљиви и неопходни.

  
Како се постаје старац? Остариш и ето, старац си. Раније је тако било у већини случајева, а како је безбожије узело маха, појавило се много људи обузетих демонима: и старих и младих. Морамо се из свих сила трудити да будемо с Богом, да испунимо вољу Божију. Макар помало, али ујутру и увече, пред оброком и послом треба да се помолимо да бисмо имали Божији благослов у свему! Морамо ићи у цркву, венчавати се у цркви, крстити децу и васпитавати их у вери – тако ће се старци стварати.

Сви ми можемо, ако ли не прогнати, онда од себе одагнати бесове! Усправи се, помоли се и бесови ће одступити. Исповеди се од срца и они више неће имати власт над тобом. Причсти се и с Богом си. Демони су разбојници, ако имају прилике да украду, украшће. А ако се оградиш крсним знамењем, побојаће се и неће ти прићи.

Ђаво непрестано води борбу против Бога и човека. Он не жели да се људи спасу. Бесови су лукави, спретни. Ништа не треба имати са њима. Треба живети праведно, по Јеванђељском закону, како не бисмо оскудевали у благодети.

Јеромонах Јоасаф (Швецов), из Псковско-Печерског манастира:

– Отац Адријан је старац светог живота. Упокојио се и истог трена отишао у рај. Сви који су обилазили његов гроб осетили су утеху, мир и радост.

Био је прозорљив, много тога му је било октривено. Људи су се исцељивали по молитвама упућеним њему.

Иако ја чак ни не сматрам чудо прозорљивости нечим натприродним, штавише, сматрам да је то норма за човека који се очистио. Отац Адријан у оквиру свог подвига више није живео овде, већ на Небу. Долазиш му у посету, ни не кажеш му куда си се запутио, а он тачно зна куда идеш:

– Кад се вратиш отуда, поразговараћемо...

Али то није чудо, то је свакодневица живота са светим човеком.

Право чудо су неверници, који су после једног разговора са старцем налазили Бога. Ето то је право чудо! И таква чудеса су се догађала.

Притом, отац Адријан није био учен човек, изражавао се увек једноставно, али његове речи су дирале душу, људи су се кајали, обраћали вери.

Видео је будућност. Ево шта је зачуђујуће: 20 година је говорио о рату, а у последње три године га питаш:
– Оче, да ли ће бити рата?

– Неће.

Можда није хтео да сеје панику... Не знам. Људи долазе узнемирени, а он их теши:

– Све ће бити добро.

Увек се трудио да ослободи народ од опседнутости овоземаљским проблемима, како би људи почели да се кају, да стреме ка Цркви, ка вери, да се више моле. Центар живота треба да буде спасење душе, а често се дешава да нам је све остало важније, док то што нам је најпотребније покушавамо да решимо у ходу па шта буде. А треба да буде обрнуто: спасење душе је главно, а све остало ће се решити само од себе.

Занимљиво је говорио:

– Долазе да ме питају како да купе ово, да продају оно, како да реше неки проблем, али нико не пита: како да се покаје, како да победи неку страст?!

Отац Адријан није волео када су му долазили невенчани, то га је јако узнемиравало. Стоје људи у реду – двоје, троје прими, а трећи буде невенчан и баћушка се толико насекира да више никога не може да прими у посету...

Неки мисле да није битно да ли је венчање обављено у цркви или не, а испоставља се да је то врло важно.

Баћушка је тако и говорио:

– Зашто вам у животу све лоше иде? Зато што сте невенчани. Ништа не успева? Па ви живите без благослова!

Старац то није непосредно говорио, али мислим да је подразумевао да ако је човек невенчан, то значи да он пренебрегава Свете Тајне. А зашто онда долази к старцу када одбацује основне постулате Цркве? Треба почињати од једноставних ствари, и од простих решења кренути ка сложним. Али прво испуните то што је заповеђено, па тек после идите к старцу...

Игумaниja Јекатерина (Чаjникова), из Крестовоздвиженског Јерусалимског ставропигијалног женског манастира:

– Обрела сам се на испраћају баћушке Адријана сасвим неочекивано: стигла сам у Псковско-Печерски манастир и баш су тог дана саопштили да се упокојио.

На опелу за оца Адријана било је пет архијереја, мноштво свештеника, монаха, мирјана, – то је био молитвени празник. Испраћали смо баћушку с радошћу, уверени да је кроз свој труд, подвиг и праведни живот већ добио Царство Небеско, а да је већ после разлучења бесмртне душе од тела спознао Бога у савршеној пуноћи.

Отац Адријан је недуго до свог представљења у Господу напунио 96 година. Господ га је благословио да старост дочека у здравом уму и памети. Скоро до самог краја је примао људе у посету.

Баћушка није престајао да се брине о монасима и монахињама. Била сам неким послом код њега, а он ми изненада даје новац:

– Дај сестрама за изградњу келија.

И изградили смо их.

Старао се и о братији из Тројице-Сергијеве лавре, где је служио док га нису пребацили у Псковско-Печерски манастир: или да неку пару за капелицу на братском гробљу, или нечим другим помогне, помоли се.

Онај ко је живео праведним животом, тај и умире праведно. Такви људи увек са лаком савешћу чекају смрт. Мисао о смрти их никада не напушта: «Сети се часа смртног и вовјек нећеш сагрешити». За њих нема људске туге, већ обрнуто, има радости. Подвижници не умиру, они се селе.
Као и за живота, и после упокојења људи Божији настављају да усељавају мир и благостање у душе људи. А тамо где су неспокојство, немир, раздори, што увек прати лажне старце – о каквој благодати можемо говорити?! Господ је рекао: «Мир Свој дајем вам» (Јн. 14, 27). Када се при разговору са старцима у душу усељава мир, – то сведочи о томе да су они у свом срцу достигли јединство са Спаситељем.

Баћушку Адријана сам познавала од 1975. године. Тада сам била мала девојчица. Понекад смо се ми малишани играли: гурали само се код њега да видимо како тера бесове. Занимало нас је да видимо шта се тамо дешава. Колико ли је само људи запоседнутих демонима текло ка њему! И шта све нису радили када је баћушка почињао да чита молитве! Сад вам ово причам и видим те призоре пред очима...

Отац Адријан је заиста протеривао демоне. А они су због тога на њега викали, вређали га, покушавали да му ишчупају браду, – све до крви. Тако су га нападали бесови. А баћушка на те сатанске појаве није ни обраћао пажњу. Сила његове молитве је доводила бесове до ужаса: неки су лајали, мјаукали, гроктали, а неки се увијали попут змије... Други су га вређали разним непристојним речима, све до псовки, – при чему су се увек оглашавали нељудским гласовима.

Када смо били деца све нам је то било занимљиво... Иако смо понекад били престрашени. Осећали смо да се приближавамо тој невидљивој сили која мучи људе, – као правило то су били они који су хулили на Бога, порицали Име Божије, осећали се бољим, узвишенијим од других. Међу људима обузетим демонима било је много научника, били су и неки славни људи, сретала сам и пуно учитеља.

Код нас у печорској школи била је учитељица Зоја (више се не сећам њеног презимена), – како ли је она само страдала од бесова! Када смо упитали баћушку:

– Зашто?

Он је одговорио:

– Она је хулила Име Божије.

Бесови су је мучили до саме смрти. Баћушка нам је још раније рекао да ће јој Господ смањити муке, али да јој неће дати пуно исцељење.

Има и оних којима чак ни чин истеривања злих духова не помаже. «Овај се род изгони само молитвом и постом» (Мт. 17, 21), – написано је у Јеванђељу.

Недуго пре његове смрти, посетила сам оца Адријана и присећали смо се како се он трудио да помогне тим јадним људима и тада ми је рекао следеће:

– Да, покушавао сам да истерам бесове, али исцељени су се враћали својим гресима! И изгнани бес «отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши живе онде» (Мт. 12, 45). Онима који су се покајали, и тиме штитили себе од новог греха, Господ је даривао нови живот, а они који су упадали у пређашњи блуд, разврат, па и пијанство, снова су били поседнути демонима...

Пошто смо од детињства живели у Печори међу старцима, нисмо разумели да живимо међу светима. Нисмо их таквим схватали. А то су били такви старци као: архимандрит Јован (Крестјанкин), архимандрит Теофан (Маљавко), архимандрит Адријан (Кирсанов); схиархимандрит Пимен (Гавриленко), схиигумен Сава (Остапенко) – мој духови отац. Такав је тада цвет духоносаца био сакупљен у Псковско-Печерском манастиру! Ком год оцу да се обратиш, он те води к Богу. Тако смо живели не мислећи о томе, не мислећи да може другачије.

Памтим како смо док смо били деца чим се заврше часови и на брзину напишемо домаћи задатак, бацали свеске у ћошак собе и право у манастир! То је било место опипљивог осећаја присуства благодати. Мене је јако вукло у обитељ. Дођеш тамо и као да си у својој родној кући! Ето један старац нешто ради, други иде по путељку, трећи излази из храма... Потрчиш и сакупаш благодат од свих њих.

У то време није било практично никакве духовне литературе, живели смо само проповедима отаца, њиховим учењима и саветима:

– Бога волети, цркву посећивати, Светим Тајнама приступати...

Реч старца је била норма, животно правило. Нисмо имали никаквог лукавства ни сумњи: «А да ли је тачно то што је баћушка рекао?..» Никада нисмо искушавали своје пастире. Данас бива да питају једног оца, па за исто и другог и трећег – почињу да вагају, пореде... За нас је то било незамисливо! Зарад послушања нам Господ и шаље старце.

У наше време почињу да уздишу и да се жале: «Неће бити стараца, оставиће нас!» Сеју панику: «Како ћемо живети, како ћемо се спасавати?» Хајде да се присетимо да су сами старци живели по заповестима које су нам све познате из Јеванђеља! И хајде да се свако од нас помало приближава старцима. А тако испада да ми желимо да се спасавамо само кроз туђе молитве? Старац ће се помолити за нас и све ће бити добро? Хајде да се сами потрудимо! Помолимо се мало. Плачимо пред Богом, и Господ ће нам помоћи.

Да, старци су посредници. «Њихова молитва ће бити саслушана», – верујемо ми. Али хајде да и сами тежимо Богу! Да би и нашу молитву чуо Бог. А Господ слуша молитве праведних: када ми Њега слушамо и испуњавамо Јеванђељске заповести, тада и Он слуша нас и испуњава наше молитве. Свако од нас је позван да буде свет (в. 1 Пет. 1,16).

Откуда та смутња: «Пропашћемо»? Ма нећемо пропасти! Господ је милостив. Послаће праведнике. Не држи се село без праведника. «Господе, а ако буде десет праведника, поштедећеш град?..» – питао је Аврам Господа пре него што је ватрена киша претворила Содому у пепео. – Нећу их истребити ако их буде десет (в. Постање. 18, 20–33), – одговорио је Господ... Проблем је у томе што се толико праведника није нашло…

Ма колико да је то тешко, старци одлазе. Ипак рећи да нас остављају није правилно. Они нас не остављају. Ако су они гајили љубав према нама за живота, онда ће у Царству Небеском бити удостојени да се за нас заступају пред Престолом Божијим. Њихова љубав према нама ће у вечности постати свесавршена, увећаће се до незамисливих размера.

Треба да се стидимо што нисмо дорасли тој љубави и нека нас то подстиче да се исправимо. Да, идемо у цркву. Да, исповедамо се и чак примамо Свете Христове Тајне. Али као грешни људи истог тренутка упадамо у грех и изнова идемо на Исповест, и изнова се кајемо... Али због чега? Да бисмо поново грешили?..

Старци су живели другачије. Тек сад разумемо да су то били заиста свети људи. Без обзира на то што још увек нису канонизовани, али ако су угодили Богу, Господ их је већ прославио на Небесима. Они се и данас моле Богу да нам подари милости, када им се ми обраћамо кроз молитву.

Хришћанска душа осећа откуда се излива стуб благодати и трчи му у сусрет. Каква је то само радост – изнова и изнова боравити у богомданим пећинама Псковско-Печерског манастира, јер је тамо упокојено толико пуно светих! Приложивши се и помоливши над светињама, постарајмо се и ми да сачувамо благодат Духа Светога.


Материјал припремила Олга Орлова