Дана 14. јула 2018. године под председавањем Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила у Јекатеринбургу је одржана летња седница Светог Синода Руске Православне Цркве на којој је усвојена Посланица архипастирима, клиру, монасима и мирјанима поводом 1030-годишњице Крштења Русије.
Благодарећи уредништву интернет странице pravoslavie.ru, у наставку доносимо српски превод Посланице Његове Светости Патријарха г. Кирила и Светог Синода Руске Православне Цркве поводом 1030-годишњице Крштења Русије:
Благословен је Господ Исус Христос,
Који заволи нове људе, руску земљу,
и просвети је светим крштењем.
(Повест о древним временима)
Вољени у Господу преосвећени архипастири, свечасни презвитери и ђакони, богољубиви монаси и монахиње, драга браћо и сестре! Данас сва Пуноћа наше Цркве слави светог равноапостоног великог кнеза Владимира и са захвалношћу се сећа како се пре 1030 година трудом богоизабраног и духом снажног човека одиграла прекретница у историји словенских народа. Сведобрим дејством Светог Духа кнез се окренуо од паганских заблуда, поверовао је у Јединородног Сина Божијег Исуса Христа и примивши заједно са својим саборцима свето Крштење донео је у Русију спасоносну светлост Јеванђеља.
Зашто догађај Крштења Русије називамо прекретницом у историји наших народа? Зато што је заувек променио обличје све словенске цивилизације и предодредио је даљи пут њеног развоја. То је био заиста одлучујући преокрет од таме ка светлости, од хођења у мраку лажних идеја и представа ка стицању богооткривене истине и спасења.
Човекољубиви и милосрдни Господ даровао нам је милост која се ни са чим не може упоредити и велику срећу: могућност да припадамо Православној Цркви, да чинимо Јединствено Христово Тело и да постанемо заједничари неисцрпног Извора воде која тече у вечни живот (Јн. 4: 14). Дакле, нисмо више туђинци и нисмо дошљаци, већ суграђани светаца и своји Богу, пошто смо утврђени на темељу апостола и пророка и имајући Самог Исуса Христа као крајеугаони камен (Еф. 2, 19-20).
Врло мало знамо о животу Русије пре Крштења. Историјска сведочанства која су до нас дошла сачувала су прилично противречну слику о нашим прецима као људима, с једне стране суровим и поквареним, а с друге – одважним и милосрдним. Поштујући законе крвне освете Словени су се истовремено одликовали изузетном гостољубивошћу и душевном ширином. А у време похода мирни Словен се претварао у страшног и немилосрдног војника: његова јарост није познавала границе и он је ради богатог плена био спреман на све.
Словенски свет се на известан начин налазио на раскрсници између добра и зла показујући час племените душевне особине, час страшни бездан таме. Био је потребан одлучан и чврст корак како би се напокон начинио овај судбоносни избор. И овај избор је учинио свети равноапостолни кнез Владимир. Православна вера, утврђена у животу предака напорима великог кнеза преобразила је наш народ и одгајила је у њему дух самопрегорности и кротости, пожртвованости и стрпљења.
У току векова који су уследили након крштења у благословеним водама Дњепра Русија се трудила да гради своје биће на темељу узвишених хришћанских идеала и верности Јеванђељу, трудила се да уређује свој живот оним што је мислилац Иван Иљин називао „целивањем Крста“, односно ватреном љубављу према Господу и свештеним страхом пред Његовом Жртвом Искупљења. Без обзира на тешке историјске перипетије, без обзира на све грешке, одступање, па чак и падове, за наш народ је увек било главно служење Божанској истини и живот у складу с њом.
Заједничарење у православној духовности представљало је снажан импулс за развој самосвојне источнословенске културе. Религиозни избор кнеза Владимира, осим тога, био је и избор начина размишљања, хришћанског уређивања друштвеног живота и стила културе. То је био избор цивилизацијског пута. Сад више не можемо да замислимо своју књижевност, сликарство, архитектуру или музику без јеванђељских мотива и сижеа. Ова дела, прожета хришћанским моралним идеалима и вредностима уводе нас у богати духовни свет православне вере и позивају нас да размислимо о вечним питањима постојања и смислу људског живота.
Међутим, хришћанима нас не чини само припадност православној култури по рођењу. Бити православни хришћанин није данак традицији због „љубави према гробовима отаца“ и националној историји. Бити православни хришћанин пре свега представља свестан избор животног пута, то је непрестано тражење Христа и Његове истине. Слично као што је равноапостолни Владимир, скинувши са себе старог човека с његовим делима и обукавши се у новог (Кол. 3: 9-10) заувек дао своје срце Господу Исусу, тако и ми, сећајући се каквог смо духа (Лк. 9: 55) нисмо призвани да будемо само слушаоци, већ и извршиоци речи (Јак. 1: 22), потпуно свесни да је наш живот скривен са Христом у Богу (Кол. 3: 3).
Тражење Христове истине и њена одбрана је главни завет светог кнеза Владимира народима Свете Русије – наследницима Дњепарске крстионице. Сва наша заједничка историја и култура, сва вишевековна духовна и црквена традиција наших народа повезани су са спознајом ове истине. Она чини срж нашег бића и самосвести, она нас све уједињује и даје нам снагу да идемо путем историјског развоја савладавајући све незгоде, невоље и распре.
И сад у братској Украјини, у земљи у којој се налази света Дњепарска крстионица народа Русије, стихије овог света устају против Цркве светог кнеза Владимира покушавајући да униште јединство ове свете Цркве. Клир и верници се подвргавају неправедним оптужбама и срамоћењу. Али верујемо да никакав спољашњи притисак неће моћи да уништи свете везе Христове љубави која нас уједињује у јединствено Тело Цркве. Верујемо да ће нам наша заједничка молитва помоћи да савладамо сва искушења и да сачувамо чистоту православне вере и верност канонској истини.
Једним устима и једним срцем прослављајући Творца због Његове неизрециве милости према нама будимо достојни ове љубави Божије која се обилно излива и оног великог духовног приноса који је дао равноапостолни кнез Владимир свом народу.
По молитвама овог дивног угодника Господњег нека Небески Владика благослови земље историјске Русије миром, нека укрепи пастире и вернике у Украјини који храбро остају верни канонској Цркви – и нека дарује Своју изобилну помоћ на путу спасења како се на бисмо саображавали овоме веку, него се преображавали обновљењем ума свога (Рим. 12: 2) и обављали своје служење Богу и људима сведочећи о сјајној лепоти и стваралачкој сили Христове вере.
Извор: Српска Православна Црква
