Ми поистовећујемо грех било ког човека са њим самим и са његовим назначењем. Ми треба да га будимо, а не да му претимо. Најлакше је да претимо... И, у том контексту ми заклањамо љубав Божију. Најстрашније стање у које један верник може да дође је да заклони Христову љубав другоме човеку.
Да просто сам себе убеди да Христа више воли ако не воли неког човека који богохули, делима, речима... Не сме ничије зло да буде јаче од наше љубави, од нашег човекољубља. Нема тог греха који је већи од љубави Божије. И зато је врло важно управо тако посматрати сваког човека. И зато је врло важно своју добродетељ не наметати као образац понашања, него Христову љубав као неисцрпни Извор, где има места за сваког човека. Ми понекад делујемо својим савременицима тако као да кажемо: само сам ја освојио ту Христову љубав, ти тешко можеш стићи до ње... Не кажемо ми баш тако буквално, али тако делује. И зато је врло важно на прави начин осмислити све релације и живети свој хришћански живот изнад свог порекла и припадности, не сводити га само на породичне обичаје и традицију, на једно племе, једну нацију, једно време, него осмишљавати га /.../ То је пут ка Царству Божијем... /.../
Исповест није само признање и чекање казне. Исповест је одлука да се живи на други начин и један бољи начин. И да се, оно што апостол Павле каже, оно што је иза мене остави и да се иде ка новом и бољем животу.
Али, ми, просто, не дамо једни другима. Први проблем је: попуштамо најближима, а сад, онај ко ми није по вољи, кога нећу да волим: "Знаш ти какав је он био! Знаш ти каква је његова прошлост!" Погледајте у својој свакодневици: скоро свака снајка која долази у кућу носи тај терет, сваки зет тај терет носи, сваки нов човек који дође на неко радно место, увек носи тај терет: "Знаш ти каква је његова прошлост!" Па, дај да видимо каква нам је будућност заједничка! Тај терет греха другога стално товаримо јер нећемо да волимо другога. Ми се изговарамо: он нас мрзи, а у ствари: ми њега мрзимо. Кад човек каже: "Мене мрзе сви", у ствари, рекао је: "Ја мрзим све". Ја сам нашао разлог зашто мрзим све: зато што мене сви мрзе. Погледајте каква нам је свакодневица. Како смо под једним теретом, несносним теретом, који свакога дана постаје све већи, у кући свакој, на радном месту, у фирмама, свугде терет. И свугде је решење само: дај, хватај кривца, да га казнимо. И онда кажемо: ми хришћани имамо једно још боље решење – он ће горети у паклу. Као да је Христос дошао да отвори пакао и да све људе пошаље тамо, а не да отвори Царство Небеско. И гле апсурда: први улази разбојник на крсту! "Сети ме се, Господе, у Царству Твоме..."
Е, то је оно, што сада треба да пробудимо тај покајни оптимизам код себе. Да просто схватимо да има нешто када је у питању одлука да се промени живот, што је скупље од оних пет милиона које још нико није добио... Да је, у ствари, одлука "Хоћу да променим живот", идем у цркву да се покајем, код свог свештеника, код духовника, у манастир, било где, и хоћу сад да кажем: е, то сам ја; и да одлучим да живим боље. Сви негде калкулишемо. Као да негде нисмо довољно сигурни да нас Бог воли, да ће Бог ту сад нешто, ко зна шта ће да се деси... И стално носимо тај терет испаштања, "сад ће Бог ту нешто да...", а и ми носимо грехе наших предака... Па, ту смо нагомилали свашта, па се ту појављују разни "чаробњаци" и "видовњаци" – никако да дођемо до себе. Е, кад би човек одлучио ТО, да каже: е, нећу више тако, одлучио сам да сада живим једним животом који је пун љубави и баш ме брига, нека ме мрзе сви, ја нећу да мрзим никог. И кад се човек покаје, па се олакша на исповести, па види да ту има нешто што се не може парама купити – Царство Божије, па каже: па, да, што бих се ја сада бавио питањем колико људи мене мрзи, зашто не бих окренуо, па се питао: зашто бих ја било кога мрзео? /.../
Како ћемо осетити радост Царства небескога? Како ћемо осетити радост вере? Како ћемо разумети лепоту праштања и незлопамћења? Како ћемо избећи злурадост? Па, за то мора свако од нас да донесе одлуку у себи. То је оно најлепше. То је онај свети тренутак истине, који човек треба да просвети у себи. Не да каже: ја сам био, него: ја ћу од данас бити бољи. Ја од данас одлучујем да ћу бити бољи. Ја нећу да се уопште бавим мржњом других да бих оправдао своју мржњу. Верујте да докле год човек има у себи тај набој, тај нагон да анализира колико људи њега мрзи, зашто га људи мрзе, или колективно, као национални идентитет, као верски, "зашто нас мрзе они неки други?" – значи, тражимо разлоге да своју мржњу утемељимо, и то није добро. Трáжимо разлоге за љубав. Који је једини разлог? Христос, ако смо хришћани, а јесмо хришћани. Он, на Голготи, док Му се ругају, моли се Оцу: " Оче, опрости им, не знају шта чине", и даје нам пут како да се опходимо према злу других, и при том их не мрзимо, да их не проглашавамо за своје непријатеље. Јер, највећи непријатељ самом себи сам ја. Нико не може мени бити већи непријатељ од мене. То је илузија, то је фантазија, то је изговор. Сви смо негде у том тешком стању, где свако од нас има у својој непосредној околини много непријатеља, које смо ми измислили, па нам онда дође нека "видовита" жена и каже: "Нека црна жена у породици вам је лоша, или у комшилуку", па ми кажемо: "А, да, то је та..." И онда стално зазиремо од нечега, стално смо у некој пакости, у неком хаосу, у ничему... И пролази један пост, други пост, причешћујемо се, исповедамо се: "ништа нисам урадио..." А, да ли мрзиш? "Па, то је људски". Па, није... Хришћанство нас уводи у богочовечанску динамику, изводи нас из тих људских релација. И осмишљава те људске релације, да на прави начин волимо, и свога брата, и своју сестру, и оца, и мајку, и пријатеља, и кума, у исто време, и сваког другог човека, који је опет нечији отац, нечија мајка, нечије дете. Не можемо ми са целим светом бити у комуникацији, не можемо са свима остварити исте нивое љубави: родбинске, породичне, брачне и све остале. Али, човекољубље је хришћанска стварност. Не идеал, не само идеал, него стварност.
Увек када се суочимо са вешћу о неком злом делу, увек треба да човекољубље буде изнад свега тога. Видимо, свакога дана, слушамо тешке вести. Велика је трагедија што ти људи чине многа безакоња, али има и лепих ствари. Ми смо већ свикнути на да ујутру, кад упалимо телевизију, чујемо: ухапшен овај, убијен онај, онај урадио то. Мислим да би код појединаца било страшно кад би устали и чули: овде се догодило нешто лепо, брат је помогао брату, комшија је помогао комшији, иградио кући, изградио ово, изградио оно, помогао... Морамо то стање мењати. Морамо ту напетост превазилазити, не само да бисмо читали лепе вести и монтирали лепе вести, него да бисмо стварно чинили добро, које би стварало једну лепу нашу стварност. И кад се сусретнемо и питамо: "Шта има ново?" – ретко ће ко да прича о лепим стварима. /.../ Крећемо од лоших вести. Просто, то је постала наша навика да причамо лоше вести /.../ И уби нас та лоша слика коју прихватамо као нашу реалност. А, ако бисмо ситуацију обрнули и потражили лепе ствари, не да бисмо себе лагали, не да бисмо правили неку илузију, него да бисмо показали да имамо капацитет за добро.
И онда бисмо се упитали: а шта ја радим? Да ли ја волим све? /.../ Окренимо причу, упитајмо се: зашто ја било кога мрзим? Шта значи волети? Волети значи праштати, не осуђивати. Имати најнепосреднију заједницу и са ближњим, тако што ћемо истину говорити, што нећемо попуштати. Што ћемо се отварати за све и нећемо се трошити у тој заједници, него ћемо, сходно оним речима Христовим, бити "со земљи и светлост свету", и ширити ту Благовест Јеванђеља, ту радост живљења по целој васељени. Не можемо са свима људима, са којима смо се срели случајно, у неком послу, остварити живу животну заједницу, али можемо показати према свима љубав. Наравно, можемо остварити љубав на различитим релацијама, у својој породици, у својој заједници, али не треба да дозволимо да нас зло које неко други чини подстакне да будемо песимисти, да будемо нихилисти. Морамо увек бити оптимисти. Само одговорни оптимиста, који стварно верује, може да воли све и да не тражи љубав, него да је даје несебично. И онда ће је и добити. А, ако чекамо, онако статично, да нас заволи свет, да нас разуме свет, просто ћемо се изгубити у том лавиринту и онда ћемо престати да волимо и себе. А, речено је: "Љуби ближњег свог као себе самог ", а ближњи нам је сваки човек који чини добро дело. Дакле, могуће је волети сваког човека. Није могуће са сваким човеком остварити исти ниво комуникације и заједнице те љубави, али није добро бити само неко на дистанци, него увек уноси себе. И, оно што каже Василије Велики: "Вести из света примајмо, али немојмо да судимо, него молимо се за спасење света". Не смемо заборавити ми хришћани колика је моћ молитве, колика је моћ праштања. И, ону основну чињеницу да љубав увек остаје, како би рекао апостол Павле у Химни љубави. Јер је гарант те љубави – Бог, и она је неистрошива. И, немојмо да сумњамо да ћемо, тиме што волимо и оне који нас не воле, бити наивни, истрошени, испражњени, да ћемо бити неки слабићи. Да би човек могао да воли и оне који њега не воле, он треба да буде много храбар, сигуран и остварен. Само остварен човек, који је сигуран и спреман да се до краја несебично дâ, може да воли безусловно, безрезервно и неизмерно. То није оно слепило, како кажу људи: "љубав је слепа"; та љубав није слепа. Она је свевидећа: она види и зло, и промашај, али не мрзи, него тражи начина како да поправи то зло. Дакле, та љубав није слепа, она је свевидећа.
Потрудимо се управо да у том контексту, такве љубави, на прави начин се суочимо са свим својим савременицима, са свим проблемима, знајући једно: у мени је највећи проблем. Кад решим проблем мене, онда сам покушао да решим проблем овога света. Бекством од себе, непрестаним јурењем за другим, не стижем нигде, а изгубио сам себе. Зато је врло важно да човек освести себе, да се пита: ко сам ја? где сам ја? шта се догађа са мном? зашто се трошим у осуђивању другога? зашто сам себичан? зашто ми је интерес важан, а не човек као такав? зашто мало верујем у себе? Не: зашто мало верујем у Бога – сви ми који смо хришћани, верујемо у Бога. Али, зашто мало верујемо у себе? Зашто мало верујемо у своје капацитете? Да се нећемо истрошити тиме што волимо и када нисмо вољени, него ћемо, на тај начин, још више да узрастамо и да успевамо и да се умножавамо у добродетељи. Зато Христос управо и каже: "Ко чува свој живот, изгубиће га", а ко га дâ – а то није неки мазохизам, већ изграђивање себе; то је то давање себе и свог живота, то несебично давање, кад волимо и кад нисмо вољени, кад волимо људе око себе. То није нешто наивно, неко слепо предавање, препуштање пред злом: нека злочинци сад раде шта хоће – не! Јер, само онда кад ти волиш, можеш да разобличиш зло, да подстакнеш човека, али не можеш да га натераш. Можеш да га покренеш да се поправи и да се исправи. Али, немој да оптужујеш никога да је крив сада за те лоше релације, него тражи решење. А, решење је у несебичној љубави.
Нека би Бог дао да та несебична љубав непрестано у нама узраста, да се умножава, да је ми умножавамо својом слободом, у истини, и да кренемо управо од тих добрих релација у свом дому, са својим најближим, па да се полако ширимо на том васељенском плану и да, у тој богочовечанској стварности, видимо да је гарант свега тога Богочовек Христос, Који је Себе дао за свет. Не само ја, не само ти, не било ко од нас, него сви ми заједно у Христу. Како би рекао апостол Павле: "Све могу у Христу, Који ми моћ даје". "Живим не више ја, него Христос живи у мени". То није обезличавање, него је то охристоличење, и то је управо оно што у крштењу добијамо као почетак, узрастамо и непрестано понављамо у радости причешћивања. И, баш као што је Христос дао Себе за нас, и ми дајемо себе једни за друге и не питамо се: колико мене неко други воли, него се питамо: колико ја могу да волим? Не: колико сам вољен, него: колико могу да волим. И, онда, човек који може много да воли, и када је мало вољен, он то доживљава као љубав, и умножава је и додаје, баш као што је и Христос учинио. Он је дошао, Он је Љубав, Он је Себе дао за свет, није питао колико Њега свет воли, него је Он показао љубав. И, управо ми који смо хришћани треба да будемо неко ко продужава ту љубав, а не ко се сукобљава са овим светом. Ничије зло се не може победити насиљем и мржњом. Али, љубав, "савршена љубав" – како каже апостол Павле, изгони страх напоље. Не треба да имамо страх од било чега у овоме свету, од зла, од ма чега, морамо да имамо ту савршену љубав која изгони страх напоље, и ту веру, којом побеђујемо, а не поражавамо.
Зато смо ми хришћани трећег миленијума управо пред једним великим изазовом да своје савременике убедимо да их Бог безрезервно воли. Чак и кад они Њега не воле. Како да их убедимо? Тако што ћемо их ми волети и показати ту љубав, а не само причати о њој. Нема човека који није жељан те љубави, који није жедан те љубави, само не може да дође до ње. Покушајмо и потрудимо се бар да им не заклањамо Христа, и да не заклањамо једни другима Христа. И, када сви заједно дођемо у ту пуноћу христоличја и христоношења, онда ћемо разумети да човек који безрезервно и безусловно воли управо је побожан, управо је боголик и слободан. Дај Боже тако да буде.
Из предавања протојереја др Љубивоја Стојановића
"Како волети оне који нас не воле"
