Веома је занимљив случај финских војника који су у другој половини 2004. године ослобођени војне дужности под дијагнозом да су „зависници од Интернета“. Да то није изолован случај и да је у питању озбиљан проблем, сведочи и вест коју је пренео један од најажурнијих домаћих извора технолошких новина, дневне електронске вести часописа Mikro.
Почетком јула 2005. године наведени извор је пренео вест да је у Кини, тачније у државној болници у Пекингу, почело лечење групе младих људи којима је дијагностикована зависност од компјутерских игара и Интернета, а као примарни симптоми наведени су депресија, нервоза, страх, испољавање недруштвености, паника, агресија… Државно-правни систем Кине је иначе један од ретких који има критички однос према дигиталним технологијама, мада је у великом броју случајева крајње рестриктиван, што је опет дијаметрална супротност у односу на либерално-модернистичка гледишта. Кинеска влада полугама власти често иде дотле да затвара играонице и интернет клубове, али више из идеолошких разлога (НР Кина функционише под специфичним видом комунистичке идеологије), а не услед суштинског препознавања проблема.
Иако је веома пожељно имати критички став по питању технолошких новина, ипак је само институционални став недовољан (а често уме да буде и контрапродуктиван), ако није утемељен на здравим антрополошким премисама. Шта у случају зависности од дигиталних средстава можемо да констатујемо узимајући у обзир науку Христову и светоотачко искуство?
Проблем зависности уопште
Погрешно је изоловати проблем дигиталне зависности (да га тако назовемо) од проблема зависности уопште. Постоје, додуше, неке специфичности које га чине посве другачијим, али је срж проблема потпуно иста као код осталих облика зависности – једино је феноменолошка раван различита. Сећам се једног разговора из времена студија информатике, вођеног између двају колега, хришћанина и атеисте. Повод је била хришћанска вера као таква, при чему је атеиста верујућем одмах пребацио „да не може прихватити круте калупе, правила и догме“ које по његовом мишљењу Црква намеће и који ограничавају човекову слободу. Пре конкретног одговора на такав став, верујући колега га је замолио да баци цигарету коју је овај имао у руци, у име исте те слободе за коју се страствено залаже и која је тобоже укинута заповестима Божјим. Збуњен, студент атеистичке провенијенције није смогао снаге то да учини, на шта му је саговорник једноставно рекао да је слобода једино у односу према греху те да вера и испуњавање заповести Божјих не поробљава, већ ослобађа…
Проблем зависности уопште треба посматрати у односу на људску природу, тачније у односу на оно што није њено – страсти као извитоперене енергије. Није роб онај који је у веригама и заточеништву земаљском, већ је роб и зависник онај који је спутан грехом и страстима које му окивају вољу. Књига Постања сведочи како је човек створен као слободан и независтан у смислу одлуке да прихвати или не прихвати иницијативу Божју. Једина зависност је постојала и постоји у равни онтологије (бити жив, што није могуће ван заједнице са Богом), али не и у равни воље и одлуке. Међутим, првостворени човек управо слободном вољом чини противприродан покрет и, уместо ка животу, усмерава се ка смрти. Слобода као највећи дар Божији, којим је човек постепено требало да се успиње до висина обожења, искоришћена је тако на сопствену пропаст. А управо у дубинама хришћанског појма слободе налази се кључ за решавање проблема зависности какву срећемо међу људима данас.
Хришћански појам слободе
Хришћански појам слободе је далеко дубљи него у било којој религији или, пак, философској доктрини. На жалост, често је управо код хришћана присутан легалистички појам слободе, појам чисто друштвено-политичког карактера који слободу види у равни избора потврде или негирања између датости кроз постојеће опције. Међутим, хришћански појам слободе је далеко шири, што се види већ у светотројичном догмату. Богу од вечности ништа не сапостоји, према томе он нема између чега да бира и код Њега се та слобода увек испољава као афирмативна, као Да. Отац од вечности жели и љуби Сина и Духа Светог потврђујући слободно своје постојање у односу љубави у оквиру светотројичне заједнице. Са друге стране, Логос Божији своју слободу као љубав потврђује својим слободним рађањем од Оца од вечности и испуњавањем Очеве воље оваплоћењем у времену. Дух Свети од вечности исходи од Оца, такође потврђујући своју слободу у заједници љубави као Да према Очевој иницијативи. Слобода у Божијем постојању је неодвојива од љубави и када кажемо да је Бог љубав, управо мислимо на начин постојања и остваривања Бића Божијег, дакле на онтолошку, а не етичку категорију.
У складу са тим треба посматрати и истинску човекову слободу јер је човек створен као икона Божија. То је одлично изразио преподобни Максим Исповедник описујући праву слободу као незадржив полет ка Богу. Наиме, сваки хришћанин је призван да својим животом оствари оно што му је од Бога дато као циљ у смислу обожења. Стога љубав и слобода за хришћанина не представљају просто неке моралне категорије, већ нешто без чега спасење није могуће, управо начин постојања и уподобљавања Богу, остваривања заједнице са Њим и избављања од смрти. Без слободе оличене у заједници љубави, није могуће остварити икону Божију у себи и узвести је до подобија, није могуће узрасти у аутентичну личност којој ће сусрет са Господом бити светлост, а не тама. То је слобода у Духу Светом, слобода више реалности којом нас је Христос ослободио и учинио усиновљеницима Божијим по благодати. За остварење такве слободе потребан је велики труд воље и напор духа (јер је после пада људска воља ослабљена), а пре свега утеловљење у заједницу Цркве, Тело Христово. То је оно што називамо подвижничким животом у Христу, у смислу добровољног испуњавања заповести Господњих односно активног покушаја човека да своју вољу усагласи са Божијом. То је управо и природно стање бића и воље – велико Да према обожењу!
За дубљи увид у ову проблематику препоручујемо тријадолошке студије митрополита Јована (Зизјуласа), еклисиолошке студије епископа Атанасија (Јевтића) и сотириолошка разматрања митрополита Јеротеја (Влахоса).
Проблем зависности од дигиталних технологија
Дошли смо до закључка да пут слободе у заједници љубави није робовање правилима, како то заједљиво пребацује атеистичка пропаганда, већ пут који у крајњој инстанци води до најпотпуније могуће слободе, односно њеног остварења у афирмативном смислу у односу према Богу и ближњем. Узевши то у обзир, покушајмо да анализирамо проблем о коме је у тексту реч. Улазећи у свет виртуелне реалности и потпуно замењујући аутентичан начин живота, млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави који преображава постојећу реалност светотајински је уводећи у есхатон, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима. Уместо потпуног остварења слободне воље, временом долази до њене парализе.
Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје Да вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског Да у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу.
Само је једно потребно…
По ко зна који пут, поучени животним искуствима која су пред нама, постављамо питање критичког односа према информационим технологијама, али и према свему осталом што пред нама стоји као могућност избора. Човек у свему може претерати и постати зависник, чак и од одређене хране и пића, маркираног одела, друштвеног статуса… па и дигиталних технологија, као што видимо. На таква искушења једино су у одређеној мери имуни људи (само)критичке свести, интелектуалци у правом смислу те речи (јер интелектуалац није човек који пуно зна, већ онај који уме критички да размишља и користи интелект). На жалост, чињеница је да млади и неискусни људи том искушењу често подлежу. Искушење пандигитализације свести стога треба разоткривати и разобличавати литургијском свешћу и есхатолошким погледом. Ту лежи одговорност савремених хришћана јер делатним примером треба да покажемо правилно коришћење дигиталних технологија и аутентичан однос према Богу и људима. Модерни човек је све инвертовао и ступио у псеудооднос са виртуелним светом, а за своје ближње оставио утилитаристички принцип коришћења (што резултира отуђењем). У питању је класична криза идентитета личности, а технолошка зависност је само последица. Проблем не може бити решен ван онтологије персоналности и покушаја остваривања иконе Божије коју сваки човек у себи носи. Све остало (па и институционални покушаји) ће у крајњој инстанци завршити промашајима којих смо били сведоци у људској историји.
