Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша искупљања у храму. На њиховим лицима је написано дубоко неразумјевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у ријечи сличне овим: "У реду, ударио си у вјеру, 'ајде де, нек ти буде. Али зашто још у цркву ићи, толико времена и снаге на то траћити? Ево, напримјер, ја такође вјерујем у Бога. Али ја вјерујем у својој души. Бог је код мене у мојој души, и мени нису потребне никакве вањске церемоније и ритуали. Сјети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: "Да бих општио са Богом - мени нису потребни никакви посредници!".
Како таквим људима објаснити наше понашањe? Као и увијек, за то постоје два пута: пут напада и пут одбране. Критика животне "философије" таквог типа не представља неки проблем. На крају крајева, заиста је довољно имати само покоју мрвицу здравог разума да би се схватило да је друштво у којем се дворске луде (данас се то зове "сатиричари") доживљавају као експерти у области богословља и духовног живота - веома болесно. Такво друштво болује као минимум од губитка осјећаја за хумор: оно више није у стању да се смије кад види како се дворска луда пење на проповједничку катедру... За садашње друштво је озбиљно оно чиме су се забављали наши преци на вашарима...
Такође не вриједи да се имало озбиљније удубљујемо у увјеравања наших критичара да је Бог њима наводно "у души". Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желио још апостол Павле: "Дјецо моја, ради којих сам у поново у мукама рађања, док се и у вама не изобрази Христос!" (Гал. 4, 19); "да вам да тврдо да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човјеку, вјером де се усели Христос у срца ваша" (Ефес. 3,16-17).
Да је ријечи "Бог је унутар мене" рекао преподобни Серафим Саровски - те ријечи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено свједочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма који он посјећује тек понекад и не осјећа толико - из таквих уста такве би ријечи такође биле оправдане.
Али када такве ријечи слушамо од малограђана... Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а какви конкретно духовни подвизи Ваши су Вас довели до таквог успјеха? Бога имате у души? Појасните, молимо Вас, какав је био пут Ваше молитве? Како често читате Молитву Господњу?... Шта? "Оче наш" не знате баш напамет?.. У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин Ви преживљавате присуство Бога у Вашој души? Какве плодове дарова Духа Ви у себи осјећате? Да Вам припомогнемо: "А плод је Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вјера, кроткост, уздржавање" (Гал. 5,22-23). Имате ли Ви та осјећања? Не, не мислимо на особине Вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што прије нисмо имали, али је приликом нашег духовног рођења ушло у наш живот, обновило га? Није ваљда да се не сјећате тог обновљења?
Надамо се да у Вашем душевном искуству можете разликовати: ово је "присуство Бога", а ово је испољавање обичних људских особина: осјећање љепоте, хармоније, осјећање савјести, људски афинитет према некоме?.. Не можете? Да ли то значи да Ви уопште нисте примјетили тренутак када је Бог, Творац Васионе, ушао у Ваш живот и у Вашу душу? Зар се то не може примјетити? Дакле, можда Он није ни улазио?
Односно, може ли бити да сте Ви једноставно побркали и поистовјетили вјеру у Бога са присутношћу Самог Бога? Али, сачекајте, да видимо, имате ли Ви уопште и вјеру? Јер, вјера није обична пасивна сагласност: "но, добро, слажем се, Нешто тамо негдје и постоји...". Вјера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа... Вјера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вјера активно жуди: "ја хоћу, треба ми да буде тако!"
Вјера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосјећа, али још није постало очевидно. Стремљење ка ономе што се већ дотакнуло нашег живота, што је нањ бацило свој одбљесак, али још није ушло у њега зацијело... Вјера - то је жељење новог искуства. Али они који говоре: "ја имам своју вјеру, и она је у мојој души" говоре то са тако покислим очима, да је веома тешко повјеровати да су они икада осјећали икакво стремљење ка Богу.
Не можемо вољети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човјеку. Исто тако не можемо вјеровати а да никако не испољавамо своју вјеру у неким вањским дејствима. Ружа коју поклањају вољеној жени сама по себи није неопходна. Тај цвијет њој није драг због његове љепоте, него због одбљеска који је на њега положила љубав онога који га поклања. Цвијеће које смо сами купили и цвијеће које смо добили на дар на потпуно другачији начин оживљавају собу. Ако човјек тврди да некога воли, али ништа не чини у име своје љубави: не тражи сусрет, ништа не поклања, не одваја вријеме ради општења са вољеном особом, ништа не жртвује - то значи да се он једноставно хвалише пред својим, већ заљубљеним друговима: "па ето, нисам ја гори од вас, имам и ја љубљену!".
Е, па, ви који тврдите да имате "Бога у души" - шта сте то па ви учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посјету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама промјенило од тог Сусрета? Да ли сте завољели Онога Којег сте срели? И шта то ви радите ради те љубави? Ако ли вас пак оваква питања наводе да збуњено ћутите - па, немојте барем сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вјечно стојите на једном мјесту - не презирите оне који корачају, чак ако се успут и спотичу!
Оваква питања се могу поставити онима који своју љеност оправдавају својом умишљеном "духовношћу".
Али и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповијед? За то је данас довољно укључити радио-пријемник. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Штавише, управо тако и гласи апостолов савјет: "Непрестано се молите". Да бисмо принијели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са молитвеним поменом ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свијећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм?
Штавише, неки људи говоре да када они хоће да се помоле - иду у шуму, на рјечицу или до мора, јер им је тамо, у Богосазданом Храму, лакше да осјете величанственост Творца и да Га прославе. Зашто бисмо, говоре они, одлазили из бескрајног Храма и улазили под тијесне сводове храма рукотвореног?
Да бисмо то схватили - хајде да за који минут изађемо изван граница хришћанског храма. Отворимо "Упанишаде" - древне индијске книге, састављене на прелазу из II у I миленијум прије Христова Рођења. Те књиге су до дан-данас свештене за хиндуисте, а однедавно су постале веома ауторитативне и за многе наше саотачаственике који су трагом окултиста отишли у данас модерно "ходочасништво на Исток". Ево како се у "Упанишадама" описује почетак стварања свијета: "На почетку овдје није било ничега. Све то бијаше обавијено смрћу или глађу, јер је глад - смрт. Он - који се зове смрт - пожеље: "Да се оваплотим" - и створи разум... Он се покрену, славословећи, и од његовог славословља роди се вода... Изнури се... Разумом он (глад или смрт) произведе спој са говором. То што је било сјеме, постало је година... Он отвори уста, да би појео рођеног... Помисли: "ако га убијем, имаћу мало хране". Тада он тим говором и тим тијелом створи све што постоји овдје: ...приношење жртве, људе, животиње. Све што је произвео одлучио је да прождере... Он пожели: "Нека ово тијело буде погодно за мене, ради жртве, и нека се оваплотим уз његову помоћ". Тада оно постаде коњ; када је порасло, постало је добро за жртвовања... Након завршетка једне године он га принесе у жртву самом себи, а друге животиње одаде боговима"[1].
Пред намa je објашњење једног од најконстантнијих паганских убјеђења: у религији и ритуалу се одвија кружна размјена једне те исте енергије. Божанство, стварајући свијет, троши у том труду немали дио својих сила, осиромашује, изнурава се. Од паганских богова одржавање у свијету реда, удржавање "космоса" од распада у "хаос" захтијева подоста напора. Богове који су онемоћали у трудовима на задржавању космоса (космос у смислу уређено стварање) од распада морају подржати људи. Због тога људи морају стати на пут ... рушења. Рушећи дио космоса, жрец ослобађа из њега енергију коју су богови некада давно потрошили да би је саздали и тим самим враћа ту енергију боговима, окрепљујући њихову снагу. У ритуалу се руши дио створеног свијета, да би тако потпомогнути богови могли одржати свијет у цјелини и заштити го од коначног распада. У нашем садашњем животу аналогију можемо видјети у раду физичара који су се научили да приликом вјештачки испровоцираног распада атома ослобађају енергију и усмјеравају је на друге циљеве... Паганско богословље је убијеђено да бог у творевини даје дио своје силе, и да од тога слаби. Али жрец, рушећи творевину пред лицем тог бога, приносећи му жртву, враћа натраг првоисточнику исту ону божанствену енергију, која је била заложена у дијелу космоса који се сада спаљује на жртвеном огњу. Ослобођена божанствена енергија се узноси ка породицама богова. И богови се буквално хране њоме.
Управо се због тога у другом паганском миту - "Епу о Гилгамешу", састављеном у древном Шумеру - налази детаљ који данас изгледа сатиричан и смијешан. Богови наводе на земљу потоп. Спасава се од њега само један човјек... Пролазе дани, и одједном богови примјећују да им људи нису доносили само таму и непријатности. Са ишчезнућем људи прекинула су се приношења жртви... Богови почињу да гладују и прекидају потоп. Када им пак шумерски "Ној" приноси прву жртву након завршетка потопа, како пише у том древном миту, "Богови нањушише добар мирис. Богови се, као мухе, искупише око онога ко им принесе жртву"[2].
Понекад богови као храну траже чак и људске жртве. Ево цитата из једног недавно објављеног новинског чланка у којем се говори о тужним проналасцима археолога: Америчкки антрополог Џон Рајнхард започео је радове "у рејону вулкана Љуљаљако зато што је некада раније читао о древном насељавању Инка на падинама тог вулкана. Чланови експедиције живјели су под шаторима на врху вулкана (високог 6705 метара). Послије готово мјесец дана копања испод камења и сухе промрзле земље извађене су три мумије, заврнуте у некакав крпичасти чаршав. Мумије су биле откопане на мјесту које извана подсјећа на ритуално сахрањивање. Поред мумија чланови експедиције су пронашли 35 предмета од злата, сребра и шкољки, остатке материје украшене орнаментом и везом, мокасинке и керамичко посуђе. У њему су се понегдје очували и остаци хране. Мумије - тијела двају дјевојчица и дјечака старости од 8 до 13 година - датирају из претколумбовог периода, то јест старе су отприлике 600 година. "Ове мумије, - изјавио је новинарима професор Рајнхард, - су најочуваније од свих које сам ја имао прилику да видим за сву моју каријеру. Оне су биле замрзнуте, док су друге мумије обично биле балзмоване. Имам основане сумње да су ове биле замрзнуте још као живе". Према ријечима америчког професора, дјевојчице и дјечак су, по свему судећи, били принесени у жртву боговима Инка у току неког религиозног ритуала који се вршио, највјероватније, једном годишње. "Имамо такође намјеру да разјаснимо, - наставио је научник, - како су дјеца била убијена, с обзиром да на лобањама нема трагова удараца који се, као правило, проналазе на лешевима оних које су приносили у жртву својим боговима". У септембру прошле године око града Арекипе на југу Перуа у вулканској зони било је пронађено шест замрзнутих мумија, додуше, не у тако савершеном стању, у каквом су биле аргентинске. Оне су такође, како претпостављају експерти, биле принесене у жртву боговима Инка, и на њиховим лобањама су пронађени карактристични трагови од удараца који свједоче да су прошли кроз обред приношења жртве"[3].
Дакле, најважнији проблем паганских религија - то је питање о томе, какве жртве људи морају приносити боговима. Када треба приносити жртву. Ко их мора приносити. У чему се мора состојати та жртва. По каквом ритуалу она мора бити принесена. Којем од многобројних богова... О томе говоре књиге које разјашњавају паганске церемоније.
Али у Јеванђељу ми видимо нешто дијаметрално супротно. Ако пагани говоре о томе - какву жртву људи морају принијети богу, Јеванђеље говори о томе - какву је жртву Бог принио људима: "Син Човјечији није дошао да Њему служе, него да Он послужи и Он да ода душу Своју за искуплење многих" (Мт. 20,28); "Јер тако вазљуби Бог свијет, да одаде Сина Својега Јединца, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн. 3,16).
Схватате ли, Бог Библије толико надвисује сву васељену, да не може бити ни говора о томе да Он слаби приликом стварања свијета. Да, Бог Својом силом, Својом енергијом подржава постојање космоса. Али Његова бесконачна моћ се од тога николико не смањује. Па због тога нема ни потребу за попуњавањем уз помоћ људи.
Због тога библијска жртвоприношења нису потребна Богу, него људима. Људи просто морају да се науче да буду благодарни. Људи морају да се науче да макар дио свог живота, своје имовине и својег времена (сјетите се заповијести о суботи) умију да одбацују од себе и да предлажу пред лице Господње. Не зато што је Богу потребан тај, Њему удијељени дио. Него зато да се људи на тај начин уче жртвеној љубави.
Тек се десетим или стотим дјелићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе.
Оно што ми можемо принијети Богу, можемо то учинити на било којем мјесту. Све што постоји на свијету и онако припада Њему. Али има један такав дјелић битија, у којем је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други - то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Зидатељ свега не улази без питања. И од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју је нама даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самим и својим прохтјевима и похотама. Јединствено чиме ми можемо обогатити бескрајну власт Господа - то је ако ми и своју слободну вољу предамо Њему. Због тога "жртва Богу - то је дух скрушен" (Пс. 50,19). И ту жртву може принијети било који од нас. И у том смислу свако од нас је - свештеник. У том смислу треба разумјевати ријечи ап. Петра о томе да су хришћани народ који се састоји од свештеника (1 Петр. 2,9). Нико не може умјесто мене принијети у жртву Богу моју вољу. Само ја сам владам њоме и само ја сам могу принијети њу ка пријестолу Божијем. Принијети заклетву на вјерност и рећи: "Господе, воља Твоја, а не моја да буде! Благодарим Тебе за све што Ти пожелиш донијети у мој живот! Дај ми могућност да послужим Теби сваким мојим дахом!" - може се на било којем мјесту.
Дакле, оно што ми можемо принијети у жртву Богу увијек је са нама. И због тога ми увијек можемо рећи свом "Ја" ријечи којима је философ Диоген некада одговорио на понуду господара свијета Александра Македонског да испуни било коју молбу мудраца: "иди, и не заклањај ми сунце!".
Да би могао принијети жртву Богу, хришћанин нема потребу за храмом. Али у религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важно није оно због чега ми тражимо Бога. Важније је оно - због чега Он тражи нас.
Због чега ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: "Дај нам, Господе, подоста здравља, подоста успјеха и додатака у плати!...". Превише често ми Господа тражимо, према опасци светитеља Димитрија Ростовског, - "не ради Исуса, него ради хљеба куса"[4]. Али, гле, зашто Бог тражи нас? Хоће од нас нешто да узме? Или да нам нешто да?
Зашто зове Његова Ријеч: "Приђите Мени, сви који се трудите и који сте обремењени" (Мт. 11,28)?.. Нема у том позиву понуде типа: "И дајте Ми то и то...". Другачијом се предвјешћу завршава тај позив; он говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: "И Ј ћу вас успокојити... наћи ћете покој душама вашим".
Дакле, Бог нас зове к Себи да би нам нешто уручио. Шта то? Знање - "Научите се од Мене"... Дух - "Примите от духа Мојега"... Љубав, мир и радост - "Пребиваћете у љубави Мојој... Мир Мој ћу вам дати... Радост Моја у вама да буде...". Али Христос нам даје и још нешто, нешто незамисливо...
"Пребиваћете у мени, и Ја у вама... Примите, ово је крв Моја која се за вас пролијева...". Читавог Себе Христос повјерава људима. И Своју божанственост, и Своју човјечност.
У савременој медицини постоји оваква процедура: човјеку се прелијева његова властита крв. Из његовог тијела се извлачи његова крв, и чисти се од неких штетних примјеса или се, напротив, обогаћује компонентама које организам болесника више не може сам да произведе у неопходној количини. И таква, од заразе очишћена и обогаћена крв се одмах улијева натраг у човјеково тијело. Нешто слично се дешава и у нашим односима са Христом. Бог постаје човјек. Он у Себе узима нашу природу која је пала у стање трулежности, у Себи је исцјељује, презасићује је Божанственошћу, Вјечношћу, Бесмртношћу, и Своје човјечије Тело, већ прошавше кроз смрт и васкрснувше, враћа нама. Своју човјечију крв, засићену Божанственим струјама, Он улијева у нас, да бисмо ми у себи носили зачетак Васкрсења и да бисмо били причесници Вјечности.
Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм - то су зидови изграђени око Тајанства Причешћења. А Тајанство се состоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посјећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне Вечере. Нама је дата могућност да постанемо "причесници Божанске природе". Нама је дата могућност да се дотакнемо Енергије коју није у стању да произведе ни једна електростаница на свијету.
Они који говоре да им храмови и посредници не требају - тешко да као ауторитет прихватају ријеч Јеванђеља. Међутим, можда осјете људску истинитост и вјеродостојност ријечи свуда омиљеног јунака - Вини-Пуха. Једном, као одговор на молбу Петка да састави пјесмицу, Вини-Пух је рекао: "али то није тако просто. Јер поезија - то није ствар коју ти налазиш, то је ствар која налази тебе. И све што ти можеш да урадиш - то је да пођеш тамо где те могу пронаћи".
Бог је нас тражио. И нашао. А ми једноставно треба да пођемо и станемо на мјесто гдје Бог ближе него игдје прилази људима, на мјесто гдје Он људима раздаје најневјероватније дарове. Ако Чашу са причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо "Бог је мени и тако у души"?
Христос је рекао гдје нас чека и шта жели да нам да. Он, Вјечни, жели да се с нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вјечном нашем животу не бисмо остали непоправљиво усамљени.
Па, да ли је учтиво, када нас обавијесте да нас неко чека да се састане са нама на Пушкиновом тргу, у договорено вријеме отићи у шетњу по улици Лава Толстоја? Ако до састанка не дође - ко ће у том случају бити крив?.. Зна се ко ће бити крив: "Пушкин"!
Они који говоре да њима нису потребни посредници у њиховим односима са Богом, не разумију да их у храму чека управо Онај Посредник, Kоји је баш умјесто њих и принио жртву и ослободио људе од неопходности да нешто руше у свијету и да плодовима рушења потхрањују богове-пере-ждере. Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови?
