Јучерашњи догађај је, без икакве потребе, привукао пажњу јавности, те, нажалост, опет, у дијелу медија, приказао Митрополију црногорско-приморску као неког наводног узурпатора и провокатора. Ништа није даље од истине.
Људи који дају неодговорне и увредљиве изјаве о настојањима Митрополита Амфилохија, свештенства и вјерног народа Митрополије да служе на остацима древног хришћанског храма, као и новинари који, без настојања да испитају догађај, некритички преносе њихове изјаве, уствари су они који дижу тензије поводом овог сасвим мирног и редовног догађаја црквеног живота.
Чињенице говоре следеће: умировљени парох улцињски протојереј-ставрофор Радојица Божовић, којега сви Улцињани добро познају, служио је на Свачу већ двадесет година на празник Рођења Светог Јована Крститеља, у народу познат као Ивањдан. Митрополит Амфилохије је на Свачу, прије јучерашњег дана, служио на исти дан већ неколико пута (најмање три). Да ли је ико у јавности чуо за било какав проблем на Свачу свих тих година? Наравно да није, јер проблема није ни било, већ су повремено чак и локални мјештани исламске вјере узимали учешће на празничним слављима. Јуче се, потпуно неизазвано, појавила група људи, који су покушали да забране службу на остацима цркве Светог Јована и тиме навукли на себе пажњу јавности. Полиција је коректно поступала и без инцидента омогућила Митрополиту и окупљеном свештенству и народу да одслуже Свету службу, додуше поред цркве Светог Јована, што смо у Митрополији нерадо, али мирно прихватили, разумјевши да је то мјера компромиса да празник прође што је мирније могуће.
Иначе, црква Светог Јована (обновљена од краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша I), чији су остаци дјелимично сачувани, саграђена је у XIII вијеку, на остацима ранијих, много старијих храмова, међу којима је посљедњи срушен од Монгола 1242. године. Град Свач је везан за династије Војислављевића (од којих су, по појединим истраживачима, неки и сахрањени на Свачу), Немањића и Балшића, а посебно за личност која се на особит начин поштује у нашој Цркви – Светог Јована Владимира, који је у граду имао своју престоницу (по савременим истраживањима, могуће је и да је првобитно био сахрањен у овој цркви), а Митрополија је у његов спомен подигла велики храм у Бару. У непосредној близини Свача је и брдо Облик (Владимир) на коме су остаци цркве посвећене Светом Јовану Владимиру, која се помиње у XV вијеку, а по овоме светоме се и читава област зове Владимир. Не видимо како би икоме сметало да у тој цркви одслужимо службу Божију у славу Господа, а у спомен Светог Јована Владимира и његовог небеског заштитника Светога Јована Крститеља, тим прије што нико деценијама око ове службе није правио питање.
Што се тиче бриге за ову цркву појединих високих дужносника Општине Улцињ, који нису били на висини својих функција у коментарима јучерашњег догађаја, обавјештавамо јавност да је црква препуштена на милост и немилост сваком случајном пролазнику и управо је предлог Митрополије да се црква обнови, затвори и заштити, а да не остане заробљена челичном конструкцијом, постављеној претходних мјесеци, те да по њој не буду убудуће разбацане људске кости, које вјероватно потичу од ктитора овога храма. Не знамо одакле икоме идеја да врши некакве ”надзоре” послије Литургије, те да утврђује да ли је током молитве било некаквих ”интервенција” или ”материјалне штете”?! Такве изјаве су увредљиве и омаловажавајуће за све православне вјернике који су тога дана били окупљени на Свачу.
Закључак је, дакле, да се не ради ни о каквој ”провокацији”, ”освајању”, ”оргијању” од стране Митрополије, већ о уобичајеној празничној Светој Литургији, коју је, из непознатих разлога, покушала да спријечи мања група људи, чији представници, узгред, по личном изјашњењу, уопште нису хришћани, те није примјерено да имају потребу да распоређују ко ће, гдје, кад и како да служи хришћанске службе. За шта је, уосталом, направљен тај храм него да се у њему Богу молимо?
